Slavimo sveca koji je molitvom i verom pomogao hiljadama duša, isceljujući ih i darujući im nadu. Njegov život, proveden na stubu u postu i tišini, ostaje simbol vere i milosti, dok se na mestu njegovog stuba i danas događaju mnoga čudesa.
Srpska pravoslavna crkva 14. septembra slavi svetitelja čije je ime ispisano zlatnim slovima u knjizi svetih podvižnika – Prepodobnog Simeona Stolpnika. Vernici se danas, uz molitve, sećaju života Prepodobnog Simeona, prvog među stolpnicima, čije je ime vekovima nosilac nade, utehe i vere.
Rođen u Kapadokiji, Simeon je još kao mladić napustio roditeljski dom i predao se monaškom životu. U manastiru je služio svima sa pokornošću i bez ikakve želje za ličnom slavom. Njegov podvig bio je težak, jer je strogo postio, uzimajući hranu tek jednom sedmično.
Ipak, ta smirenost i skrušenost donela mu je dar isceljenja, zbog čega su ljudi dolazili izdaleka, donoseći bolesnike i moleći se za milost i čudo. Niko nije otišao prazan, jer su svi dobijali ono što su tražili – isceljenje, utehu ili mudru pouku.
Prepodobni Simeon je svima govorio da slavu pripišu Gospodu, jer „Bog isceljuje, a ne Simeon“, kako ne bi, kako je govorio, „što gore snašlo onoga ko bi rekao da je on iscelitelj.“ Međutim, veličina čuda i mnoštvo ljudi koji su dolazili postali su veliki teret za svetitelja. Da bi pronašao mir u molitvi, odlučio je da se povuče na stub.
Taj stub, visok tek 6 lakata, postao je njegov dom, mesto posta i molitve, a s vremenom su mu vernici podizali sve više stubova – 12, 22, 36 lakata, kao lestvice kojima se njegova duša pela ka nebeskom svetu.
U podvigu stolpništva proveo je godine, trpeći vrućine i kiše, ali nepokolebljivo ostajući u molitvi. Dar proroštva i dalje je bio s njim, kao i isceliteljska moć, čak i kada je svetitelj prešao u Carstvo nebesko. I danas, na mestu njegovog stuba, podignuta je crkva u obliku krsta i veliki manastir, a vernici dolaze, verujući da Simeon nikada nije napustio to sveto mesto, jer se tamo mnoga čuda i dalje događaju.
Ovaj sveti dan podseća nas da se prava snaga nalazi u smirenju i veri, da je svaka ljudska muka prilika za susret sa Bogom. U liku Prepodobnog Simeona Stolpnika vidimo kako čovek, predajući se potpuno Bogu, postaje svetionik na stubu, koji osvetljava put vernicima kroz vekove.
Rano je uvideo i prezreo sujetu ovozemaljskog sveta i rešio da se udalji u pustinju Misirsku, gde se predao molitvama.
Pouka jednog od najomiljenijih svetitelja novijeg vremena otkriva zašto trenutak tišine pred Bogom nosi snagu da savlada nervozu, umor i haos koji čekaju svakog od nas.
Protojerej Dušan Kolundžić ističe da se iza naizgled razigranog običaja krije snažna poruka o ljubavi, oproštaju i ponovnom vezivanju porodice, koja ove dane čini jednim od najdubljih trenutaka srpskog duhovnog kalendara.
Na liturgiji u Veljinama, mitropolit Hrizostom je istakao da se pravovernost Svetog oca Nikolaja ogledala u njegovoj nepokolebljivosti i postojanosti u zdravoj nauci Gospodnjoj.
U besedi na Nikoljdan, poglavar SPC podsetio je da se vera ne završava za slavskom trpezom, već počinje na liturgiji i potvrđuje svakodnevnim odnosom prema Bogu i bližnjem čoveku.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Prepodobni Porfirije Kavsokalivit kanonizovan 2013. godine, ceo svoj ovozemaljski život posvetio je molitvi, skromnosti i čudesnim iscelenjima, a njegova duhovna mudrost i danas inspiriše vernike širom pravoslavnog sveta.
Vernici iz svih krajeva dolaze da se mole pred moštima kosovskog mučenika, ostavljajući za sobom svedočenja koja i lekare ostavljaju bez odgovora.
Kako je slepi starac iz bolničkog paraklisa postao najtraženiji duhovnik Atine i zašto su se ljudi hvatali za njegove reči kao za poslednju slamku spasa.
Hiljade vernika širom vaseljene svedoče o blagodatima Svetitelja i dolaze na Eginu po utehu, nadu i isceljenje.
Rano je uvideo i prezreo sujetu ovozemaljskog sveta i rešio da se udalji u pustinju Misirsku, gde se predao molitvama.
Protojerej Dušan Kolundžić ističe da se iza naizgled razigranog običaja krije snažna poruka o ljubavi, oproštaju i ponovnom vezivanju porodice, koja ove dane čini jednim od najdubljih trenutaka srpskog duhovnog kalendara.
Kao episkop Amvrosije je utvrdio pravoslavnu veru, potisnuo jeretike, ukrasio crkve, napisao mnoge poučne knjige...
I dalje misleći da je u pitanju sveti zadatak, trgovci iz Barija su na silu oteli mošti i krenuli put Italije.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Jednostavan manastirski način pripreme, bez viška sastojaka i bez kulinarskih trikova, pokazuje kako skromna postna trpeza može biti zasitna i iznenađujuće bogata ukusom, čak i dan posle spremanja.
Na prazničnoj liturgiji, starešina Sabornog hrama govorio je o svetosti, krsnoj slavi i veri koja ne staje na običajima, već traži ličnu promenu, odgovornost i život u istini.
Crkva preporučuje supružnicima da se u dane posta, uz međusobnu saglasnost, uzdrže od telesnih odnosa, kako bi se bračna ljubav privremeno usmerila ka duhovnom zajedništvu i molitvi.
