Kako je slepi starac iz bolničkog paraklisa postao najtraženiji duhovnik Atine i zašto su se ljudi hvatali za njegove reči kao za poslednju slamku spasa.
Postoje ljudi čiji se život ne može prepričati hronološki, jer njihov put nije niz događaja, nego neprekidno sagorevanje pred Bogom. Sveti starac Porfirije Kavsokalivit, koga Srpska pravoslavna crkva danas, 2. decembra, molitveno proslavlja, pripada upravo njima. Njegovo žitije nije priča o spoljašnjim podvizima, već o unutrašnjem ognju koji je tiho osvetljavao svakoga ko bi mu prišao. U njemu su se susreli strogo monaško odricanje i neobjašnjiva blagost prema svakom čoveku, bez razlike. Sve što je činio imalo je jedan cilj – da drugoga dovede do susreta sa Hristom, ne rečima koje zbunjuju, već životom koji svedoči.
Siromaštvo iz kojeg je iznikla neobična dubina
Rođen 7. februara 1906. godine u skromnom selu Sveti Jovan Karistija, nadomak Aliverije, blaženi starac Porfirije u život je ušao tiho, bez spoljašnjih znakova da će njegov put postati jedan od najsnažnijih duhovnih putokaza pravoslavnog hrišćanstva 20. veka. Na krštenju je dobio ime Evangelos. Bio je drugo od petoro dece u porodici Bajraktaris – porodici siromašnih, ali duboko pobožnih zemljoradnika. Otac Leonida i majka Jelena, kći Antonija Lambrosa, nisu mu mogli ostaviti imanje ni bogatstvo, ali su mu darovali ono čime će se kasnije napajati hiljade ljudi: jednostavnu, nepatvorenu veru.
Školu je pohađao svega dve godine. Učitelj je često bio bolestan, nastava neredovna, a znanje oskudno. Evangelos se vrlo rano suočio sa realnošću siromaštva – i umesto đačke klupe izabrao je njivu, stoku i težak rad. Već sa osam godina radio je na porodičnom imanju, a potom i u rudniku uglja, pa u bakalnicama u Halkidi i Pireju. Detinjstvo mu je prošlo u naporu, a mladost u odgovornosti daleko većoj od njegovih godina.
Otac ga je, koliko je znao, učio molitvama i osnovama vere. Posebno mu je u srce usadio Molebni kanon Presvetoj Bogorodici. Evangelos je odrastao brže od svojih vršnjaka. Govorio je kasnije da se počeo brijati već sa osam godina. Bio je ozbiljan, radan, tih i sabran – kao da je već tada nosio svest da njegov život neće pripadati svakodnevici, nego nekom drugom, višem pozivu.
Wikimedia
Starac Porfirije Kavsokalivit
Monaški priziv koji je postao opredeljenje
Dok je čuvao ovce i radio u bakalnicama, u njegove ruke dospelo je žitije prepodobnog Jovana Kalivita. Čitao ga je s mukom, sričući slovo po slovo, ali sa neobičnom unutrašnjom vatrom. U tom tekstu prepoznao je sopstveni nemir i sopstveni put. U njemu se rodila želja da napusti sve i sledi primer pustinjskog podvižnika.
Više puta pokušavao je da krene ka Svetoj gori, ali su ga okolnosti vraćale kući. Kada je navršio dvanaest godina, odlučnost je bila jača od svih prepreka. Krenuo je ponovo – i ovog puta stigao. Na brodu koji je iz Soluna plovio ka Svetoj Gori susreo je jeromonaha Pantelejmona, čoveka koji će postati njegov prvi starac i duhovni otac. Pošto maloletnicima ulazak na Svetu Goru nije bio dozvoljen, Pantelejmon ga je predstavio kao svog nećaka i tako ga uveo u monaški život.
U Kavsokaliviji, u isposnici Svetog Georgija, Evangelos je dobio i drugog duhovnika – oca Joanikija. Mladi dečak, gotovo dete, našao se u središtu stroge svetogorske asketike. Poslušnost prema starcima bila je potpuna, radosna i bez pogovora. Podvig je prihvatao sa revnošću koja je prevazilazila njegove telesne granice. Kasnije je govorio da mu je jedina žalost bila to što mu starci nisu nalagali još teža poslušanja.
O njegovim tadašnjim borbama malo se zna, jer o njima gotovo da nikada nije govorio. Ono što su drugi zapamtili deluje nadljudski: hodao je bos po snegu i oštrom kamenu, spavao na podu, pokriven jednom plahtom, kraj otvorenog prozora i zimi. Da bi savladao san, pravio je metanije nag do pojasa. Sečenjem drva, nošenjem zemlje sa velike udaljenosti, pravljenjem vrta na kršu lomio je telo, ali je um sabirao na molitvi. Tokom rukodelja učio je napamet jevanđeljske tekstove i crkvene tropare, čisteći misli od svega suvišnog.
Tajna njegovog podviga nije bila samo u telesnom naporu. Suština se krila u poslušnosti – u potpunom rastvaranju svoje volje u volji starca. Ljubav, poverenje, divljenje, potpuno poistovećivanje sa duhovnim ocem – tu se nalazilo jezgro njegovog uzrastanja.
Neobrazovani dečak, sa svega dva razreda škole, slušajući reči o Hristu srcem, a ne samo razumom, stekao je znanje koje mnogi kasnije ne steknu ni uz knjige ni uz učitelje. Ubrzo je postrižen u monaha i dobio ime Nikita.
Trenutak kada se nebo tiho spustilo
Jednog ranog jutra, dok je još vladala tišina pred početak bogosluženja, mladi monah Nikita čekao je pred zatvorenim vratima glavne crkve u Kavsokaliviji. U pripratu se pojavio i starac Dimas, nekadašnji ruski oficir u devedesetim godinama života, podvižnik za koga su malobrojni znali koliko je duboka njegova svetost. Misleći da je sam, počeo je da se moli, praveći metanije pred zatvorenim dverima.
Tada se, prema svedočenju samog starca Porfirija, božanska blagodat razlila i obuhvatila obojicu. Mladi Nikita bio je spreman da je primi. Posle Liturgije i Svetog pričešća gledali su ga kako, idući ka svojoj isposnici, podiže ruke i glasno slavi Boga. Od tog dana njegov unutrašnji život se nepovratno promenio.
Počeli su da se javljaju darovi koje Crkva naziva blagodatnim. Najpre je, iz velike daljine, „video“ svoje starce kako se vraćaju putem kojim ljudsko oko nije moglo dosegnuti. Potom su se javili dar rasuđivanja, izuzetna osetljivost čula, sposobnost da prepoznaje mirise sa daljina, da razaznaje ptice i njihove glasove, da pronire u dubine zemlje i ljudske duše. Sve ono što je kasnije ljude ostavljalo zapanjenim, on je primao sa dubokim strahopoštovanjem i oprezom.
Najvažnije, nikada te darove nije smatrao svojima. Njegova upornost da ponavlja: „To nije nauka; nije veština; to je blagodat“, bila je stalni odgovor na divljenje koje su ljudi pokazivali. Nikada nije želeo da se tim darovima koristi za sopstvenu korist, niti da molitvom ukloni sopstvenu bolest.
SPC
Povratak koji nije bio njegov izbor
Iako je svim bićem želeo da do kraja ostane u pustinji Svete Gore, teški pleuritis, dobijen nakon iscrpljujućih podviga, primorao je starce da mu zapovede povratak u svet. Poslušao je. Nevoljno, ali bez protivljenja. Kratko se oporavljao, pa se vraćao u svoju isposnicu, da bi se bolest ponovo pojavljivala. Na kraju su ga, sa tugom, zauvek poslali sa Svete Gore.
Tako se, sa svega devetnaest godina, našao u manastiru Svetog Haralampija, blizu rodnog kraja. Podvig je nastavio istim žarom, samo sa nešto blažim pravilom zbog narušenog zdravlja. Svet koji je napustio kao dete primio ga je sada kao neobičnog mladića, u kome se već naslućivala duhovna snaga koja će tek izrasti.
Od tišine pustinje do oltara – rukopolaganje koje je promenilo mnoge živote
Susret sa arhiepiskopom Sinaja Porfirijem Trećim bio je jedna od onih tačaka u životu starca Porfirija iz kojih se putevi više ne vraćaju unazad. Arhiepiskop je, u razgovoru sa mladim monahom Nikitom, odmah prepoznao dubinu koja nije bila plod knjiga, već plod ogoljenog podviga i neprestane molitve. Zadivljen njegovom smirenošću, rasuđivanjem i blagodatnim darovima, rukopoložio ga je 26. jula 1927. godine, na praznik Svete Paraskeve, u čin đakona, a već sutradan, na praznik Svetog Pantelejmona, i u čin sveštenika.
Tada mu je dato i novo ime – Porfirije. Imao je samo dvadeset jednu godinu. Rukopolaganja su obavljena u episkopskom paraklisu karistijske mitropolije, uz sasluženje mitropolita Pantelejmona Fostinisa. Mladi jeromonah je tog časa postao pastir, iako je ostao monah po duši – tih, povučen, zagledan u nevidljivo, ali sada otvoren prema ljudima i njihovim bolovima.
Nedugo zatim, mitropolit ga je pismenim ukazom postavio za zvaničnog duhovnika. To je bio novi i nimalo lak podvig. U početku se oslanjao na „Priručnik za ispovednike“, pokušavajući da doslovno primenjuje propisane epitimije. Vrlo brzo je, međutim, shvatio da ljudska duša ne trpi šablone. Odgovor je pronašao u rečima Svetog Vasilija Velikog – da se ne rasuđuje po trajanju kazne, već po načinu i dubini pokajanja. Taj savet postao je temelj njegovog ispovedničkog pristupa sve do kraja života.
Od 1927. do 1940. godine jeromonah Porfirije svakodnevno je primao veliki broj vernika na ispovest. Glas o njemu širio se brzo – ne kao o strogom sudiji, već kao o čoveku koji razume tamne unutrašnje borbe i ume da vodi ka svetlosti. Ispovesti su često trajale satima, bez predaha. Ljudi su pristizali iz čitave okoline u manastir Levkon kod Avlonarija, tražeći duhovni oslonac, smer i spokoj. Njegov dar prozorljivosti pomagao je ljudima da sagledaju ono što su u sebi skrivali i od samih sebe. Delovao je tiho, bez dramatičnosti, ali sa silinom koja menja smer života.
Arhimandrit i paroh u nevremenu
Godine 1938. mitropolit Karistije odlikovao ga je činom arhimandrita, uz reči da je to nagrada za njegovo dotadašnje služenje i nada koju Crkva polaže u njega. Iste godine kratko je službovao kao paroh u selu Cakeja na Eviji, gde ga stariji meštani i danas pamte po jednostavnosti i blizini prema svakom čoveku. Zatim je prešao u opusteli i razrušeni manastir Svetog Nikole u Ano Vatiji, nakon što je manastir Svetog Haralampija pretvoren u ženski.
Nedaleko potom, dok se nad Grčku nadvijala senka Drugog svetskog rata, došao je poziv koji će odlučiti čitavu narednu etapu njegovog života. Dana 12. oktobra 1940. godine poverena mu je služba paroha u paraklisu Svetog Gerasima pri Atinskoj poliklinici, tik uz trg Omonija. Sam je tražio to mesto. Nije želeo mirnu parohiju, već blizinu ljudi koji strahuju, pate, umiru, nadaju se u poslednjim trenucima. Želeo je da bude tamo gde se ljudska snaga lomi, a molitva postaje jedino utočište.
Po ljudskim merilima, nije imao formalne kvalifikacije. Ipak, upravnik Poliklinike, prosvetljen neobjašnjivom sigurnošću, opredelio se baš za njega. Kasnije je svedočio: „Našao sam savršenog sveštenika, kakvog Hristos želi.“ U tom paraklisu starac Porfirije je ostao punih trideset godina kao aktivni paroh, i još tri godine dobrovoljno, na molbe svoje duhovne dece. Sam je govorio da se podvizava u „pustinji Omonije“ – na najprometnijem trgu Atine, umesto u pustinji Svete Gore, kako je njegova duša želela.
Služio je bogosluženja sa naročitim blagoljepijem, ispovedao, tešio, molio se nad bolesnima, a često bio svedok i njihovih telesnih isceljenja. Bio je duhovnik svima koji su mu prilazili – lekarima, sestrama, siromasima, bogatima, onima koji su se borili sa smrću, ali i sa sobom.
shutterstock.com/Paul shuang/SPC
Sveti Porfirije Kavsokalivit, ilustracija
Rad kao oblik molitve
Plata koju je dobijao kao bolnički paroh bila je jedva dovoljna za lične potrebe, a on se još starao o starim roditeljima i rođacima. Zato je radio: osnivao je farmu živine, otvorio prodavnicu tkanina, pravio tamjan za bogosluženja, pa čak i izmislio poseban sporogorući ugalj sa mirisom tamjana. Tajna njegovog pronalaska ostala je samo njemu znana.
Godine 1955. iznajmio je manastirčić Svetog Nikole od manastira Pendeli i sa neiscrpnom upornošću obrađivao imanje – sadio drveće, uređivao izvore, navodnjavao zemljište, upravljao traktorom. Sve to činio je uporedo sa dnevnim i noćnim ispovedanjima i bogosluženjima. Rad je smatrao zaštitom od duhovne tromosti, uveren u reči ave Isaka Sirina da se đavo raduje besposlici, a Bog – nemaštini i trudu.
Tela koje se lomilo, duha koji je jačao
Bolest, započeta još u mladosti pleuritisom, pratila ga je čitavog života. Operacije, prelomi, kila, srčani udar, propadanje vida, teška unutrašnja krvarenja – sve je podnosio bez roptanja. Lekari su ga više puta otpisivali. Jednom je pao u komu baš zato što je, po poslušanju, odložio operaciju kako bi mogao da služi u danima Strasne sedmice. Ipak, vratio se u život.
Kasnije je, posle neuspele operacije katarakte, ostao potpuno slep na jedno oko, a zatim gotovo i na drugo. I kada više nije mogao da sedi uspravno, hranjen tek sa nekoliko kašika mleka i vode, primao je ljude, molio se za njih i tiho patio. Njegova tela nemoć rasla je uporedo sa duhovnom snagom.
Vremenom je sve ređe govorio, a sve više se molio. Iz njegovih usta nestajale su pouke, ali se množio unutrašnji vapaj za svakog čoveka koji mu se obraćao. Ljudi su odlazili od njega ne sa dugim savetima, već sa osećanjem da su nošeni u nečijoj molitvi.
U njemu su mnogi videli živo ostvarenje reči apostola Pavla da se sila Božija savršava u nemoći.
Manastir kao zavet ljubavi
Starac Porfirije je godinama nosio jednu tihu, ali snažnu želju: da ostavi duhovno utočište ženama koje su mu bile verne kćeri i saradnice, ali i svakoj duši koja bi kasnije poželela da sav svoj život prinese Bogu. Nije želeo da ih ostavi same ni posle svoje smrti. Taj zavet nije bio tek ljudska briga – bio je produžetak njegove ljubavi u večnost.
Početkom 1980. godine nastanio se na imanju u Milesiju, kupljenom upravo radi osnivanja manastira. Više od godinu dana živeo je u pokretnoj kućici, u uslovima teškim i za zdravog čoveka, a kamoli za starca iscrpljenog bolestima. Zime su bile surove, a tela sve slabija. Potom se preselio u malu, skromnu kuću u kojoj je pretrpeo teška tromesečna unutrašnja krvarenja i primio brojne transfuzije krvi, dar njegove duhovne dece, koja su mu uz ljubav davala i sopstvenu snagu.
Gradnja manastira započeta je iste, 1980. godine. Troškove je podnosio iz ušteđevine koju su on i njegovi rođaci godinama prikupljali upravo za tu svrhu, a pomagalo je i mnoštvo njegovih duhovnih čeda. Svaki kamen bio je plaćen odricanjem i verom.
Hram koji je podizao posvetio je Preobraženju Gospodnjem. Ceo njegov život bio je usmeren ka tome da ljude dovede do unutrašnje promene, do obnove uma i srca. Preobraženje nije shvatao kao simbol, već kao cilj – stvarnost koju čovek može da živi već ovde, na zemlji.
Iako je decenijama služio među ljudima, starac Porfirije dušom nikada nije napustio Svetu goru. O Kavsokaliviji je govorio sa posebnom nežnošću. Godinama je, na ime jednog poslušnika, posedovao isposnicu koju je povremeno posećivao. U poslednje dve–tri godine života sve češće je govorio o svom odgovoru pred Bogom, o času u kome će stati oči u oči sa večnom Istinom.
Izdao je precizne naloge da, ukoliko se upokoji izvan Svete Gore, njegovo telo bude neprimetno preneseno u Kavsokaliviju. Na kraju je doneo još težu i dublju odluku – da se tamo preseli još za života, kako bi se za kraj pripremio tamo gde je započeo svoj monaški put.
Uoči praznika Svete Trojice 1991. godine, pošto se ispovedio svom prestarelom duhovniku i dobio otpust, uputio se ka svojoj isposnici. Sa pojedinom duhovnom decom razgovarao je kao čovek koji zna da se više neće vratiti. Brinula ga je samo mogućnost da ga, iz ljubavi, pokušaju da vrate u Atinu. „Ako zatražim da me odvezeš nazad, spreči me – to će biti iskušenje“, rekao je jednom svom poslušniku.
U svojoj isposnici pripremao je i grob. Izdiktirao je oproštajno pismo svojoj duhovnoj deci – tiho, skromno, bez ijedne reči samopravdanja ili uzdizanja. Napustio je Atiku sa skrivenom, ali čvrstom odlukom da se više ne vraća.
Trenutak prelaska
Poslednje dane proveo je u krajnjoj jednostavnosti. Poslušnici su mu čitali psalme, on se ispovedao i molio umnosrdačnom molitvom. Njegove poslednje izgovorene reči bile su iste koje je Hristos uputio Ocu: „Da svi budu jedno.“ Pre toga je ponavljao i jednu jedinu reč sa kraja Otkrivenja: „Dođi.“
U 4 časa i 30 minuta ujutru, 2. decembra 1991. godine, njegova duša tiho je napustila telo. Nije bilo mase ljudi, nije bilo ljudske buke – samo molitva, tišina i nekoliko monaha koji su svedočili njegovom prelasku.
Njegovo telo položeno je u saborni hram Kavsokalivije. Jevanđelja su čitana čitav dan i celu noć. Sahranjen je u ranu zoru 3. decembra, u prisustvu tek nekolicine otaca, upravo onako kako je želeo. Vest o njegovoj končini saopštena je tek potom.
Za mnoge je jutarnje rumenilo na istoku tog dana postalo znak njegovog ulaska u svetlost kojoj je čitav život stremio.
Smirenje kao osnov svega
Ako se jedan temelj može izdvojiti u životu starca Porfirija, onda je to njegovo krajnje smirenje. Uz njega su rasle poslušnost, trpljenje, rasuđivanje, dar proviđanja, neprekidna ljubav prema učenju, neiscrpna marljivost i molitva koja nije prestajala ni kad su tela zahvatali najteži bolovi.
Njegovo pravoslavlje bilo je čvrsto, ali bez tvrdoće. Živa vera, ali bez fanatizma. Bio je duboko vezan za Crkvu, uveren da se svaka rana mora lečiti unutar nje, a ne izvan nje. Smatrao je da je bolje pogrešiti u Crkvi, nego biti „u pravu“ van nje.
Učio je da je srž duhovnog života jedinstvo u Hristu, ono unutrašnje „mi“ u kojem tuđa patnja postaje i naša, a tuđa radost – naša snaga. Govorio je da se spasenje ne traži u samoći, već u zajedništvu, noseći jedni druge.
Zato njegove poslednje reči nisu bile o sebi, već o svima – „da svi budu jedno“.
Kanonizacija
Sveti sinod Vaseljenske patrijaršije doneo je 27. novembra 2013. godine odluku o njegovoj kanonizaciji. Kao datum liturgijskog spomena ustanovljen je 2. decembar – dan njegovog upokojenja.
Toga dana Srpska pravoslavna crkva molitveno se seća prepodobnog Porfirija Kavsokalivita – čoveka koji je od bosonogog deteta sa Eubeje stigao do visina svetosti, ne menjajući spolja svet, već preobražavajući srca onih koji su mu prilazili.
Njegova snaga nije bila u čudima koja su ga pratila, već u ljubavi koja ostaje. I koja, i danas, kroz molitve i pouke, nastavlja da oblikuje živote onih koji ga traže molitveno, tiho, bez buke – baš onako kako je i on živeo.
Kada se sabere svo duhovno nasleđe starca Porfirija – njegove reči, suze, saveti, nevidljivi podvizi i poslednje tiho „Dođi“ – postaje jasno da on nije pripadao samo svome vremenu, već svakome ko traži put istine kroz smirenje. Njegova snaga nije bila u čudima koja je činio, nego u onome što je u ljudima budilo savest, nadu i glad za Bogom. I zato njegov odlazak nije bio kraj – bio je prenos svetlosti s jednog srca na mnoga druga, koja i danas, iako ga nikada nisu srela, nastavljaju da prepoznaju njegov tihi trag u sopstvenoj borbi za spasenje.
U krugu bolnice u Krasnodaru nalazi se hram u kojem se događaju čuda. Sveštenik Vjačeslav Klimenko svedoči o majci koja je molitvom sačuvala život svom detetu, a na ikoni Bogorodice ostavila zlatne minđuše kao večni trag zahvalnosti.
Od jevanđelskog opisa Hristovog lica koje zasija „kao sunce“ do savremenih svedočanstava o isceljenjima i svetlosti u hramovima – praznik Preobraženja Gospodnjeg, 19. avgusta, poziva vernike na lični preobražaj.
Ovo dirljivo svedočanstvo o isceljenju pred ikonom Presvete Bogorodice Trojeručice otkriva kako su vera, molitva i tišina manastira postali spas jači od svih prognoza lekara.
Kako je slepi starac iz bolničkog paraklisa postao najtraženiji duhovnik Atine i zašto su se ljudi hvatali za njegove reči kao za poslednju slamku spasa.
Pravoslavci danas obeležavaju Svetog proroka Avdiju po starom kalendaru, Svetog proroka Avakuma po novom, katolici nemaju svečani praznik, dok je u judaizmu i islamu današnji dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Prepodobni Porfirije Kavsokalivit kanonizovan 2013. godine, ceo svoj ovozemaljski život posvetio je molitvi, skromnosti i čudesnim iscelenjima, a njegova duhovna mudrost i danas inspiriše vernike širom pravoslavnog sveta.
Episkop amatuntski izabran je za ovu svetu službu zbog čistote svog života i nepokolebljive revnosti prema pravoslavlju, a njegova misija obraćenja neznabožaca na ostrvu Kipru bila je ispunjena mnogim čudesima.
Ovaj svetitelj iz Starog zaveta je svojim čudesima, kao što su razdvajanje vode u Jordanu, isceljenje vojvode Nemana od prokaze, i vaskrsavanje umrlog sina žene Somanićanke, pokazao duboku povezanost s Božjom voljom.
Pravoslavci danas obeležavaju Svetog proroka Avdiju po starom kalendaru, Svetog proroka Avakuma po novom, katolici nemaju svečani praznik, dok je u judaizmu i islamu današnji dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Pravoslavci danas obeležavaju Svetog mučenika Platona po starom kalendaru, Svetog proroka Nauma po novom, katolici proslavlja Svetog Šarla de Fukoa, dok je u judaizmu i islamu današnji dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Iako su zajedno slavili jubilej Nikejskog sabora i istakli jedinstvo, odsustvo drugih pravoslavnih poglavara i izbor liturgijskog jezika izazvali su debatu u crkvenim krugovima.
Zašto je Božićni post mnogo više od uzdržanja od hrane, kako nas uči sporosti, milosrđu i tihom iščekivanju, i zbog čega Badnji dan predstavlja vrhunac puta ka Rođenju Gospoda Isusa Hrista.
