Ljudi koji dolaze u crkvu zaista veruju da molitve sveštenika imaju isceliteljske moći.
Nedaleko od Valjeva nalazi se mesto Stave u koje dolaze ljudi iz cele Srbije u nadi da će naći spas i izlečiti se od teških bolesti. Zbog molitvi oca Marjana vernici hrle u ovo malo mesto.
Za sveštenika Marjana Kneževića koji služi u Crkvi svetog Petra i Pavla pri Valjevskoj eparhiji vernici imaju samo reči hvale, jer kako kažu, zahvaljujući njegovim molitvama desila su se prava čuda…
Ljudi koji dolaze u crkvu zaista veruju da molitve sveštenika imaju isceliteljske moći.
- Bolesnici od raka su izlečeni, mnogi nepokretni su prohodali i izlečili se od raznih drugih teških oboljenja, a ima i onih koji dolaze, jer ne mogu da imaju decu - rekla je za meštanka sela Stave koja se, kako tvrdi, i sama uverila u moć molitvi i ozdravila.
Međutim, kako kaže otac Marjan, on ne leči, već se moli za ozdravljenje vernika koji od njega zatraže pomoć, a „Bog je taj koji će nekoga izlečiti“.
Kroz Stave nedeljno prođu stotine vernika - mladih, starih bolesnih i zdravih, a godišnje više hiljada njih. Dolaze i ljudi sa Kosova, iz Republike Srpske, Hrvatske… Čak postoji i organizovan autobuski prevoz iz mnogih gradova do crkve u Stavama, posebno kada su praznici. Službe se vrše svaki dan, pa i subotom.
Crkva svetog Petra i Pavla prilagodila se narodu, tako da služba radnim danima počinje u 17 časova, kako bi vernici koji rade mogli da dođu posle posla.
Otac Marjan kaže da u crkvu dolaze ljudi sa raznim problemima, ali da je „put do izlečenja uz njegove molitve lakši samo za prave vernike“.
- Sa svakim vernikom koji dođe i želi da razgovara sa mnom ja to činim s ljubavlju i uz prijatan razgovor. Prvo je neophodno da se pronađe uzrok te muke, a to detektovanje se stiče iskustvom. Nekada 500 ljudi dođe do mene za 15 dana i kada se pronađe uzrok, kreće se sa molitvama. Oni koji dolaze ovde da traže pomoć moraju biti pravoslavni, u pravom smislu te reči. Pravoslavlje je pravoverje i pravoživljenje. Nije pravoslavlje da staviš na čelo etiketu pravoslavlje, ili da se obučeš pravoslavno, a da ostalo ne bude tako. Onaj koji veruje znaće kako treba da se ponaša, a ako ne veruje, onda mu nema pomoći ovde - naveo je sveštenik, a piše "Lepota Srbije".
Pozvao je na trenutnu trezvenost prostim saznanjem da smo pozvani da živimo u spasonosnoj zajednici.
Patrijarh Pavle je verovao da je dobro da molitve čitamo, a ne da ih izgovaramo napamet, jer ćemo tako lako odlutati u mislima.
Manastir Poganovo su 1499. godine oslikali umetnici iz severne Grčke, i ti prikazi se ubrajaju među najviša slikarska ostvarenja toga doba na Balkanu.
Ako već palimo sveću - ta sveća treba da nam je podstrek za molitvu
Monahinja manastira Rukumija u knjizi „Ko posti, dušu gosti“ deli tajnu skromnog, ali izuzetno ukusnog paprikaša, koji svaki zalogaj pretvara u trenutak pažnje, topline i harmonije tokom dana posta.
Od Jalovika do Amerike, protojereja Petra Miloševića vodio je put vere i služenja – osnivač prve srpske pravoslavne crkve u Majamiju, duhovnik kome se verovalo i čovek čije delo nastavlja da živi kroz generacije koje je okupljao i učio.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
U besedi za petak 4. sedmice velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva kako se ista izdaja Hrista ponavlja i danas, kroz svakodnevne postupke, reči i odluke koje mnogi i ne primećuju.
Prva tri dana meseca ševala donose posebne molitve, darove za decu i porodične gozbe koje simbolizuju zahvalnost, milosrđe i zajedništvo.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Crkva je čuvar vere, tradicije i duhovnog nasleđa, a njen cilj je da vodi ljude ka spasenju i večnom životu u zajednici sa Bogom.
Otac Oliver upozorava da površno priznanje grehova, ispovest „u prolazu“ tokom liturgije i pogrešno shvatanje razrešne molitve mogu čoveka ostaviti u zabludi da je očistio dušu.
U iskrenom i nenametljivom promišljanju, otac Hrizostom Filipesku razotkriva kako se iz gomile protivrečnih sudova rađa i pritisak koji svaki sveštenik nosi, pokazujući koliko su brzopleti utisci često daleko od istine o njegovom pozivu.
Dok služi Bogu i državi, otac Aristides svakog dana dokazuje da se može nositi i mantija i uniforma.
U selu Banjica kod Čačka čuvaju se mošti Svetog Jovana Stjeničkog, a nedaleko od hrama nalazi se izvor kome vernici pripisuju brojna čuda.
Na obali Zapadne Morave nalazi se sveto mesto gde su nevini potražili spas, a iza sebe ostavili svedočanstvo o veri koja je nadživela plamen i dim.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Selo Divejevo u Nižegorodskoj oblasti i manastir prepodobnog Serafima Sarovskog čuva priče o Svetoj kanavki, duhovnoj stazi za koju vernici veruju da je zaštićena od zla.
U manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Ugljeviku okupio se veliki broj vernika da se pokloni mirotočivoj ikoni „Umekšanje zlih srca“
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
Samo jedan od njih, Eterije, umro je prirodnom smrću.
Od nekadašnja dva poljupca do prepoznatljivog znaka identiteta, ovaj gest prerastao je u potvrdu vere, istorije i pripadnosti – dok isti pravoslavni okvir kod drugih naroda nije dobio isto značenje.
Sećanje na upokojene prirodan je deo života i vere.
