Prepodobni Porfirije Kavsokalivit kanonizovan 2013. godine, ceo svoj ovozemaljski život posvetio je molitvi, skromnosti i čudesnim iscelenjima, a njegova duhovna mudrost i danas inspiriše vernike širom pravoslavnog sveta.
Sveti Porfiriје iz Kavsokalivije, jedan od najvoljenijih i najpoštovanijih savremenih svetaca, rođen je 1906. godine na ostrvu Evija u Grčkoj. Njegov život, obeležen Božanskom milošću, skromnošću i čudotvornim iscelenjima, ostavio je trajno nasleđe vere, ljubavi i duhovne mudrosti. Njegov put ka svetosti bio je ispunjen dubokom jednostavnošću i velikom posvećenošću Bogu, a njegovo prisustvo i danas inspiriše vernike širom sveta.
Rođen kao Evangelos, sin siromašne porodice, rani dani Svetog Porfiriја bili su obeleženi dubokom željom za duhovnim ispunjenjem. Sa 14 godina otišao je na Svetu Goru, srce pravoslavnog monaštva, kako bi se pridružio monaškoj zajednici. Tamo je postao novajlija u manastiru Svetog Krsta u Kavsokaliviji, gde je postao poznat po svojoj dubokoj duhovnosti i skromnosti. Mladog iskušenika odlikovala je želja za životom u samoći i molitvi, te je brzo stekao poštovanje drugih monaha zbog svoje posvećenosti asketizmu i ljubavi prema Bogu.
Godine 1924, sa 18 godina, postao je monah i primio monaško ime Porfiriје, što na grčkom znači „ljubičasta“, boja koja simbolizuje kraljevsku moć i svetost. Njegov monaški život započeo je strogim asketskim praksama, intenzivnim postom i dugim časovima molitve. Njegova strastvena duhovnost bila je odraz njegove duboke želje za jedinstvom sa Bogom, što je bio cilj koji je neumorno sledio.
Printscreen/YouTube/BalkanTripTV
Sveta gora
Nakon nekoliko godina provedenih na Svetoj gori, Sveti Porfiriје odlazi u manastir Kavsokalivija, gde će provesti ostatak svog monaškog života. Međutim, njegova prava misija bila je kao pustinjak, te je veći deo svog života birao samoću umesto zajedničkog života. Živeo je u maloj, skromnoj keliji, često odvojen od drugih monaha, posvećujući se molitvi, postu i duhovnim razmišljanjima. Uprkos svojoj izolaciji, postao je svetionik svetlosti za sve koji su tražili njegov savet.
Jedan od ključnih aspekata života Svetog Porfiriја bila je njegova sposobnost da leči kako telesne, tako i duhovne bolesti. Mnogi koji su dolazili kod njega bili su čudotvorno isceljeni od raznih bolesti, od ozbiljnih fizičkih oboljenja do duhovnih problema.
Imao je dar rasuđivanja, koji mu je omogućio da razume unutrašnje borbe onih koji su tražili njegovu pomoć. Njegova duboka empatija i ljubav prema drugima bili su centralni za njegovu službu, a često je pokazivao duboko razumevanje ljudske prirode, kako u njenoj patnji, tako i u njenom potencijalu za spasenje.
Čuda Svetog Porfiriја bila su brojna i raznolika. Ljudi iz svih slojeva društva dolazili su kod njega tražeći isceljenje, a mnogi su svedočili o čudotvornim iscelenjima koja su doživeli njegovim posredovanjem. Bio je posebno poznat po svojoj sposobnosti da leči ljude koji su patili od hroničnih bolesti i pomagao onima koji su bili duhovno uznemireni. Izveštaji o ovim čudima često su uključivali priče o tome kako su ljudi osetili trenutni mir i utehu pri susretu sa svetiteljem, a mnogi su izveštavali da su njihova oboljenja nestala ili se smanjila.
Jedan od najimpresivnijih aspekata njegovih čuda bio je način na koji on često nije direktno intervenisao, već je tiho molio ili davao nekoliko jednostavnih reči ohrabrenja. Njegove akcije odražavale su njegovu duboku veru u Božiju volju i njegovu ubeđenost da je isceljenje, u konačnici, Božiji dar.
Sveti Porfiriје je takođe bio poznat po svojoj sposobnosti da čita srca onih koji su ga tražili. Često je znao njihove najdublje borbe, bilo fizičke, emotivne ili duhovne, iako oni nisu izgovarali ni reč. Ovaj dar rasuđivanja omogućio mu je da nudi savet i utehu koji su bili ne samo mudri, već i duboko isceljujući.
Duhovna mudrost Svetog Porfiriја nije se ograničavala samo na njegova čuda; bio je i duboko nadaren duhovni vodič. Njegova učenja fokusirala su se na značaj skromnosti, molitve i ljubavi prema drugima. Ohrabrivao je vernike da u svakom čoveku vide lice Hrista i da život posmatraju s istom saosećajnošću i razumevanjem kao što je on to činio. Njegove reči bile su ispunjene ljubavlju Hrista, a često je naglašavao potrebu da se moli sa čistim srcem, bez ometanja.
Printscreen
Ikona Svetog Porfirija
Jedno od njegovih najdubljih učenja bilo je naglašavanje značaja unutrašnjeg mira i tišine. Ohrabrivao je ljude da neguju tiho, molitveno življenje, čak i usred izazova i ometanja sveta. Verovao je da pravo isceljenje – bilo telesno ili duhovno – može doći samo iz srca koje je usklađeno s Božijom voljom. Često je govorio o važnosti strpljenja i poverenja u Božiji tajming, savetujući da su svi problemi i patnje deo Božijeg plana za duhovni rast svake osobe.
Sveti Porfiriје je takođe govorio o moći oproštaja. Verovao je da prava sloboda dolazi kroz otpuštanje gneva i mržnje, i da je oproštaj ključ iscelenja kako pojedinca, tako i sveta. Njegov vlastiti život bio je svedočanstvo ovog principa, jer je pokazivao duboku sposobnost da oprosti i voli druge bezuslovno, bez obzira na njihove mane ili slabosti.
Sveti Porfiriје je svoj ovozemaljski život završio 2. decembra 1991. godine, nakon dugog i plodnog života posvećenog Bogu i Crkvi. Njegova smrt označila je kraj jedne ere, ali je njegovo nasleđe nastavilo da inspiriše bezbroj ljudi koji su bili dirnuti njegovim životom i čudima. U znak priznanja njegove svetosti i njegovih doprinosa pravoslavnoj veri, Sveti sinod Carigradske patrijaršije kanonizovao ga je za svetitelja 2013. godine.
Danas se sveti Porfiriје poštuje među vernicima kao svetac dubokog duhovnog uvida i moćnog posredovanja. Njegov život nastavlja da inspiriše ljude da žive punije u ljubavi Hrista, da traže iscelenje kroz molitvu i da veruju u Božiju volju. Njegova čuda, učenja i primer skromnosti služe kao vodič za sve koji žele da žive život vere, saosećanja i mira.
Ovo pitanje otvara dublje razumevanje netruležnosti, svetosti i čudesnih dela svetitelja koja nas podsećaju na neprolaznost duha i ljubavi prema Bogu. Protojerej Vladimir Pučkov objašnjava da netruležnost nije jedini znak svetosti i ističe kako vera i život po Jevanđelju ostavljaju duhovno nasleđe bez obzira na stanje tela.
U manastiru Dohijar, ova čudesna ikona vekovima pruža utehu i isceljenje vernicima širom sveta. Njena moć potvrđena je kroz nebrojene priče o spasenju, a jedan od novijih primera je nemi mladić iz Strumice koji je izgovorio prve reči pred ovom svetinjom.
Posle rata, postao je podvižnik na Svetoj gori, gde je pisao duhovne tekstove, a beli golubovi su mu dolazili dok je radio. Za sebe je govorio da je poslednji potomak loze Nemanjić.
Profesor kardiologije u otvorenom pismu otkrio je neverovatne trenutke svog života sa starcem Porfirijem, od svakodnevnih borbi sa bolešću do neobičnih dijagnoza i duboke duhovnosti koju je nosio, ostavljajući trajni utisak na sve koji su ga lično poznavali.
U svetu prepunom konflikata i bola, beseda vladike Nikolaja Velimirovića donosi nam lekciju o istinskoj snazi – kako ne uzvratiti istom merom, već prepustiti pravdu Bogu i sačuvati mir u duši.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Dok svet traži odgovore u diplomatiji i oružju, svetogorski podvižnici govore o duhovnoj pomrčini koja se nadvija nad čovečanstvom – i pozivaju na jedini izlaz koji vodi ka spasenju: pokajanje, molitvu i budnost srca.
Duhovnici sa Svete gore i profesori teologije sve snažnije opominju: svet više nije isti, a ono što dolazi možda nas zatiče nespremne. Od zaborava svetoga do potpune digitalne kontrole, sedam zabrinjavajućih znakova svedoče da vreme milosti ubrzano ističe.
Sveti Pajsije i Prepodobni Porfirije razotkrivaju mračne tajne savremenih muzičkih pravaca i ukazuju na duhovnu silu vizantijskog pojanja koje umiruje srce i spaja čoveka s Bogom.
Dok većina vernika ovaj dan doživljava kao vreme veselja i bogate trpeze, monasi sa Svete gore gledaju ga kao priliku za duhovno uzdizanje, umerenost i pripremu za Veliki post, jer, kako su govorili starci: „Što više punimo stomak, to više praznimo dušu.“
Opaki Adrijan saznavši da su i Ipatije i Teodul postali hrišćani pod uticajem Leontija, naredi o je da ih bez poštede biju, a potom da im glave odseku.
Dok monasi upozoravaju na sve češće napade na pravoslavce na Bliskom Istoku, patrijarh Jerusalima apeluje da se zaštiti vera i istorijsko prisustvo hrišćana u Svetoj Zemlji.
Dok monasi upozoravaju na sve češće napade na pravoslavce na Bliskom Istoku, patrijarh Jerusalima apeluje da se zaštiti vera i istorijsko prisustvo hrišćana u Svetoj Zemlji.
U vremenima krize i straha reči svetih otaca bude nadu i hrabrost – otkrivamo šta su vekovima unapred govorili o ratu, gladi, obmanama i danima kada će vera biti jedino utočište.
