SPC i njeni vernici 24. septembra obeležavaju Prepodobnu Teodoru Aleksandrijsku. Živeći u rodnoj Aleksandriji, Prepodobna Teodora je imala veoma mladoga muža. Vračara ju je nagovorila da načini preljubu, što je ona i učinila, zbog čega je veoma brzo počela da je muči griža savesti.
Mučena ovom pošasti, rešila je da se ošiša i obuče u muško odelo i prerušena u muškarca otišla je u muški Manastir Oktodekat po imenom – Teodor. Njen trud, post, bdenje, poniznost i plačno pokajanje zadivili su svu bratiju. Oklevetana od neke bludne device, kao da je s njom zatrudnela, Teodora se nije htela pravdati smatrajući tu klevetu kao kaznu Božju za svoj raniji greh.
Zbog ove laži je proterana iz manastira posle čega je sedam godina provela snalazeći se po šumi i pustinji, i još uz to negujući dete bludnice. Pobedila je sva vražja iskušenja: nije se poklonila satani, nije htela da primi jelo iz ruku jednog vojnika, niti da prihvati ponudu muža da mu se vrati – jer sve je to bio, kako je smatrala, samo prizrak đavolski, i čim bi se Teodora prekrstila krstom, sve je iščezavalo kao dim.
Posle sedam godina primi je iguman u manastir, gde je umrla posle dve godine. , Tek tada poznaše monasi, da je to bila žena; a igumanu se javi anđeo i objasni mu sve. Njen muž joj je došao na sahranu, i ostao do smrti u keliji svoje bivše žene.
Prema žitiju, ona je imala preveliku blagodat Božju: krotila je zveri, lečila bolesne i "vodu u suhom bunaru izvede".
"Tako Bog proslavi istinsku pokajnicu, koja sa junačkim trpljenjem 9 godina kajaše samo jedan svoj greh. Upokojila se 490. godine", navodi se žitiju ove svetice.
Od prvog čuda Hrista u Kani Galilejskoj do kontinuiranih isceliteljskih dela u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, verski analitičar Predrag Đokić osvetljava duboke duhovne poruke i Božju milost koja ne poznaje granice.
Ovaj svetitelj je svojim podvigom i žrtvom, postao svetionik pobožnosti i ljubavi prema Hristu u vremenu kada je progon hrišćana bio na svom vrhuncu. Iako stradalnik, svedoči nam o neugasivoj veri koja prkosi neznaboštvu i smrti.
Praznovanje crkvene Nove godine 14. septembra po novom kalendaru, 1. septembra po starom, oslanja se na duboke duhovne i istorijske korene. Ustanovljeno na Prvom vaseljenskom saboru, ovo vreme poziva na obnovu kroz liturgijski ciklus i sećanje na značajne trenutke iz hrišćanske tradicije.
Iako se tokom vekova mnogo šta menjalo u životima i običajima našeg naroda, slava je čuvana kao najveća svetinja i upražnjavala se i u ratovima, i u igznanstvima, i u bolnicama i kada se imalo i kada nije.