Printscreen/YoutubePrenošenje slave sa oca na sina
Iako se tokom vekova mnogo šta menjalo u životima i običajima našeg naroda, slava je čuvana kao najveća svetinja i upražnjavala se i u ratovima, i u igznanstvima, i u bolnicama i kada se imalo i kada nije.
Krsna ili porodična slava je autentičan srpski običaj koji drugi hrišćanski svet ne poznaje i zauzima važno mesto kako u porodičnoj, tako i nacionalnoj tradiciji Srba od pokrštavanja do danas. Iako se tokom vekova mnogo šta menjalo u životima i običajima našeg naroda, slava je čuvana kao najveća svetinja i obeležavala se i u ratovima, i u igznanstvima, i u bolnicama i kada se imalo i kada nije.
Istorija svedoči da su čak i srpski vojnici, da bi ispoštovali običaje i tradiciju lomili bajati vojnički hleb, palili komadiće sveće i molili se Bogu za srećnije i berićetnije dane. Koliko je slava ukorenjena i sam duh i tradiciju srpskog naroda najbolje ilustruje činjenica da je nisu odricali ni u vreme komunizma kada se Proslava ovog običaja nije prekidana, niti su se Srbi odricali ni u vreme komunizma kada je vladala velika antiverska propaganda.
Treba naglasiti da se slava prenosi sa kolena na koleno i to isključivo sa oca na sina i ono što je malo poznato jeste da ljudi koji slave istu slavu imaju sigurno i zajedničkog pretka. Dakle, sve to porodice su potekle od jednog, ali su se tokom vremena i raseljavanja udaljile jedne od drugih i postale jedna drugima velika nepoznanica.
Ono što je odlika modernog doba, za razliku od onoga što se nekada radilo, jeste da se slava od oca na sina uglavnom preuzima, a ne prenosi. Naime, u današnje vreme sin mahom preuzima slavu kad otac umre, a dok je on živ, čak i kad muški potomci sa njim ne žive, dolaze kod njega na slavlje prilkom obeležavanja sveca zaštitnika, što je apsolutno pogrešno.
Naime, prema pravoslavlju, sin čim napusti porodični dom i odseli se, on bi trebalo da tu istu slavu proslavlja i u svom domu. Mada se u modernom dobu, slava sa oca na sina uglavnom preuzima, a ne prenosi.
Dakle, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta i pomoćnik u svakom radu, veliki Božji blagoslov i zaštitnik svih ukućana, naročito dece.
U ovom slučaju, samo prve godine po odlasku iz porodičnog doma, sin dolazi kod oca na slavu. Kad se kolač iseče, otac iz svoje desne ruke predaje sinu jednu četvrtinu kolača, poljube se, jedan drugom čestitaju slavu, a otac poželi sinu da sa svojom ženom i decom, budućim unucima i potomcima, dugo u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu. Sin nosi deo kolača kući, podeli ga sa svojom porodicom, a već naredne godine počinje redovno da slavi svoju krsnu slavu.
U Hramu Svetog Save iguman manastira Studenica ustoličen je za novog episkopa moravičkog. Nakon ovog svetog čina, poručio je da je Crkva za vikara izabrala starca – ne po godinama, već po iskustvu koje je stekao služeći u srpskoj svetinji skoro tri decenije.
Praznovanje crkvene Nove godine 14. septembra po novom kalendaru, 1. septembra po starom, oslanja se na duboke duhovne i istorijske korene. Ustanovljeno na Prvom vaseljenskom saboru, ovo vreme poziva na obnovu kroz liturgijski ciklus i sećanje na značajne trenutke iz hrišćanske tradicije.
U vremenu kada medicina hladno određuje granicu života, otac Ugrin donosi surovu istinu o abortusu, otvarajući pitanje koje svako društvo mora da postavi sebi: koliko daleko smo spremni da idemo u ime prava na izbor?
U duhu hrišćanskog jedinstva, verski lideri su u srdačnom susretu razgovarali o položaju Srba na Kosovu i Metohiji, izazovima u Ukrajini i značaju saradnje crkava širom sveta.
Iako se tokom vekova mnogo šta menjalo u životima i običajima našeg naroda, slava je čuvana kao najveća svetinja i upražnjavala se i u ratovima, i u igznanstvima, i u bolnicama i kada se imalo i kada nije.
U stihovima Vladike Nikolaja koje je posvetio rođenju Marije Djeve, otkrivamo duboku ljubav Božiju i čuda koja prevazilaze ljudska očekivanja, dok se kroz vekove ovaj sveti dan pojavljuje kao svetlost u tami, pozivajući sve vernike da se okrenu veri i potraže utehu u beskrajnoj milosti Svevišnjeg.
Na praznik Male Gospojine počele su prijave za jedinstven konkurs koji poziva vernike da kroz umetnost fotografije prikažu svetlost krštenja, simbol novog života u Hristu, i osvoje vredan dukat s posebnom simbolikom.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi tumači izbor Majke Božije kao najviši primer duhovne postojanosti. U trenutku njene smrti, sam Hristos prima njenu dušu, čime se potvrđuje večna nagrada onima koji izaberu dobar deo. Taj put, iako ispunjen iskušenjima, osvetljava vera, nada i trpljenje, koji vode do spasonosnog cilja.
Starešina Hrama Svete Trojice u naselju Mudrakovac, protojerej Ivan Cvetković, ovu svetiteljku smatra zaštitnicom kruševačkog kraja i ističe da svakome ko se njoj molitveno obraća - ona preobilno daruje milost Božju.
Svedočanstvo o neobičnom događaju iz Banja Luke širi se društvenim mrežama. U domu ove porodice molitve su iznedrile čudo, dok ikona Bogorodice Trojručice i dalje mirotoči.
Ikonopisanje je više od umetnosti - to je duhovni čin kroz koji se projavljuje božanska prisutnost. Episkop novobrdski za Religiju pripoveda o svom iskustvu u ikonopisanju i dubokoj vezi između vere i umetnosti.
Nedavna dešavanja u Trsteniku potvrđuju da problemi u vezi sa pravom na slobodan izbor učenika i dalje traju, uprkos upozorenjima SPC i naporima državnih organa da se spreči neprihvatljivo ponašanje predstavnika nekih školskih ustanova.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Kao pastir iz Likaonije, suočen sa surovim progonima i iskušenjima, ovaj svetac je svojom nepokolebljivom verom i hrabrošću postao simbol duhovne snage, ostavivši dubok i trajan uticaj u hrišćanskoj tradiciji.
U vreme cara Iroda, kada su nevina deca stradala, ovo dvoje svetitelja postali su svedoci patnji, ali i čudesa. Njihov život obasjan je Božjom milošću, a danas ih vernici proslavljaju kao simbole nade i roditeljske ljubavi.
Tokom dramatičnih događaja u Tverskoj oblasti, koja se nalazi u centralnom delu Rusije između Moskve i Sankt Peterburga, svetiinje su pretrpele ozbiljna oštećenja. Lokalno stanovništvo je evakuisano, suočeno sa tugom i strahom, ali i s nadom u bolje sutra.
Sveta Stolica odobrila je pobožnosti na ovom hodočasničkom mestu, ali bez potvrde natprirodnog fenomena. Katolici iz svih krajeva sveta i dalje dolaze s nadom i verom u prisustvo Djeve Marije.
Uzdržanje je samo duhovni podvig koji vodi ka čistoći kroz molitvu, sećanje na Hristove patnje i borbu protiv zlih dela. Sreda nas podseća na Judinu izdaju, a petak na Hristovo raspeće.
