Iako se tokom vekova mnogo šta menjalo u životima i običajima našeg naroda, slava je čuvana kao najveća svetinja i upražnjavala se i u ratovima, i u igznanstvima, i u bolnicama i kada se imalo i kada nije.
Krsna ili porodična slava je autentičan srpski običaj koji drugi hrišćanski svet ne poznaje i zauzima važno mesto kako u porodičnoj, tako i nacionalnoj tradiciji Srba od pokrštavanja do danas. Iako se tokom vekova mnogo šta menjalo u životima i običajima našeg naroda, slava je čuvana kao najveća svetinja i obeležavala se i u ratovima, i u igznanstvima, i u bolnicama i kada se imalo i kada nije.
Istorija svedoči da su čak i srpski vojnici, da bi ispoštovali običaje i tradiciju lomili bajati vojnički hleb, palili komadiće sveće i molili se Bogu za srećnije i berićetnije dane. Koliko je slava ukorenjena i sam duh i tradiciju srpskog naroda najbolje ilustruje činjenica da je nisu odricali ni u vreme komunizma kada se Proslava ovog običaja nije prekidana, niti su se Srbi odricali ni u vreme komunizma kada je vladala velika antiverska propaganda.
Treba naglasiti da se slava prenosi sa kolena na koleno i to isključivo sa oca na sina i ono što je malo poznato jeste da ljudi koji slave istu slavu imaju sigurno i zajedničkog pretka. Dakle, sve to porodice su potekle od jednog, ali su se tokom vremena i raseljavanja udaljile jedne od drugih i postale jedna drugima velika nepoznanica.
Ono što je odlika modernog doba, za razliku od onoga što se nekada radilo, jeste da se slava od oca na sina uglavnom preuzima, a ne prenosi. Naime, u današnje vreme sin mahom preuzima slavu kad otac umre, a dok je on živ, čak i kad muški potomci sa njim ne žive, dolaze kod njega na slavlje prilkom obeležavanja sveca zaštitnika, što je apsolutno pogrešno.
Naime, prema pravoslavlju, sin čim napusti porodični dom i odseli se, on bi trebalo da tu istu slavu proslavlja i u svom domu. Mada se u modernom dobu, slava sa oca na sina uglavnom preuzima, a ne prenosi.
Dakle, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta i pomoćnik u svakom radu, veliki Božji blagoslov i zaštitnik svih ukućana, naročito dece.
U ovom slučaju, samo prve godine po odlasku iz porodičnog doma, sin dolazi kod oca na slavu. Kad se kolač iseče, otac iz svoje desne ruke predaje sinu jednu četvrtinu kolača, poljube se, jedan drugom čestitaju slavu, a otac poželi sinu da sa svojom ženom i decom, budućim unucima i potomcima, dugo u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu. Sin nosi deo kolača kući, podeli ga sa svojom porodicom, a već naredne godine počinje redovno da slavi svoju krsnu slavu.
U Hramu Svetog Save iguman manastira Studenica ustoličen je za novog episkopa moravičkog. Nakon ovog svetog čina, poručio je da je Crkva za vikara izabrala starca – ne po godinama, već po iskustvu koje je stekao služeći u srpskoj svetinji skoro tri decenije.
Praznovanje crkvene Nove godine 14. septembra po novom kalendaru, 1. septembra po starom, oslanja se na duboke duhovne i istorijske korene. Ustanovljeno na Prvom vaseljenskom saboru, ovo vreme poziva na obnovu kroz liturgijski ciklus i sećanje na značajne trenutke iz hrišćanske tradicije.
U vremenu kada medicina hladno određuje granicu života, otac Ugrin donosi surovu istinu o abortusu, otvarajući pitanje koje svako društvo mora da postavi sebi: koliko daleko smo spremni da idemo u ime prava na izbor?
U duhu hrišćanskog jedinstva, verski lideri su u srdačnom susretu razgovarali o položaju Srba na Kosovu i Metohiji, izazovima u Ukrajini i značaju saradnje crkava širom sveta.
Predanje kaže da je Sveti Bonifacije na Badnje veče posekao Hrast groma, pod kojim su pagani prinosili ljudske žrtve, što je zauvek promenilo tok jedne stare tradicije.
Dok mediji najavljuju ludačku proslavu Nove godine, sveštenik iz Malog Palančišta poziva vernike na molitvu, post i pokajanje pred Rođenje Hrista, ističući opasnosti idolopoklonstva i praznoslovlja.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Na dan Sabora arhangela Gavrila, sabralo se sve — i narod, i molitva, i nebeski mir. Manastir Kovilj, obnovljen u slavi i ljubavi, postao je svedok kako vera obnavlja i dušu i svetinju.
Na dan kada Crkva slavi Prenos moštiju Svetog Nikolaja, manastir Ježevica zasijao je u punom liturgijskom sjaju — uz svetu liturgiju koju je služio vladika Justin, osvećenje novih ikona i molitveno sabranje kao svedočanstvo žive vere.
Na praznik svetih Ćirila i Metodija obeležena je prva krsna slava Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke – jedinstvenog tela koje, po blagoslovu Njegove Svetosti, otvara novo poglavlje u službi Jevanđelja među narodom.
Mitropolit raško-prizrenski Teodosije je prelomio slavski kolač domaćina Boška Kućerovića, koji je sa svojom blagočestivom porodicom priredio trpezu ljubavi za goste i verni narod.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog proroka Danila po starom kalendaru, dok se po novom proslavlja Sveta mučenica Anisija Solunska. Katolici i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama, dok Jevreji obeležavaju Asarah B’Tevet, dan strogog posta, žalosti i pokajanja.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
