Kroz primer iz Starog zaveta, jedan od najvećih svetitelja pokazuje kako vera i strpljenje oblikuju unutrašnju svetlost koju ništa na svetu ne može ugasiti.
Dok svet traži veličinu u zlatu, titulama i društvenim priznanjima, postoje duše koje sijaju tamo gde većina vidi samo smrad i prljavštinu. Starozavetni svetitelj Jov sedeo je na đubrištu, okružen gnojem i crvima, a njegova molitva bila je svetlija od carskih dvora. Ukazujući na primer Svetog Jova, Sveti Jovan Zlatousti nas poziva da oslobodimo oko od površinskog i pogledamo ono što istinski obasjava čoveka.
– Čovek biva iskušavan sve dok se ne očisti. Bog dopušta da ljudske duše budu iskušavane nevoljama sve dok se ne očiste i ne postanu svetle.
Jov je bio i bogataš, i siromah, i pravednik. Nijedan car koji je ikada sedeo na prestolu nije bio tako slavan kao što je bio Jov, taj stub trpljenja, dok je sedeo na đubrištu i blagosiljao Boga. Jov je, sav u crvima i gnoju, sedeo na otvorenom, jer u zatvorenom ne bi mogao da podnese smrad svojih trulećih rana, i blagosiljao je Boga. Hrpa đubreta na kojoj je sedeo bila je dragocenija od carskog prestola, jer je tu, na đubrištu, bilo Carstvo Božije, a na prestolima carskim – greh i smrt.
Za čoveka je štetno sve ono što narušava njegovo duhovno savršenstvo i spasenje, za čuvanje istinitog učenja i vrlinski život. Znao je to i demon lukavi, i zato je Jov lišen imanja, ne da bi ga učinio siromašnim, već da bi ga podstakao da pohuli na Boga, i njegovo telo je napadnuto prištom, ne da bi ga učinio bolesnim, već da bi pokolebao vrlinu njegove duše. Bogataša je pretvorio u siromaha, mnogodetnog – u bezdetnog, zdravog – u bolesnika kojeg razjedaju i proždiru crvi.
Međutim, Jov od svega toga nije pretrpeo nikakvu duhovnu štetu. Čovek koji je sličan Jovu dobar je i pravedan, boji se Boga i udaljava se od zla (Jov 1, 1). Ako je čoveku dato da strada jovovski, a ne shvata smisao svog stradanja, tada se izjednačuje sa stokom koju kolju (Ps. 49, 12).“ – govorio je Sveti Jovan Zlatousti.
Pouka Svetog Jovana Zlatoustog nas uči da je istinska snaga u strpljenju i nepokolebljivoj veri, čak i kada život nas stavlja na „đubrište“ iskušenja. Pravoslavlje nas podseća: vrednost čoveka meri se ne onim što poseduje, već sposobnošću da, suočen sa bolom i gubitkom, ostane veran Bogu i očuva neokaljanu dušu. Jer samo kroz iskušenja svetlost naše duše može da zasija u punoj snazi.
Prva Poslanica Svetog apostola Pavla Solunjanima, začalo 262 (1,1-5)
1. Pavle i Silvan i Timotej Crkvi Solunskoj koja je u Bogu Ocu i Gospodu Isusu Hristu: Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista. 2. Zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas pominjući vas u molitvama svojim, 3. sećajući se neprestano vašeg dela vere, i truda ljubavi, i postojane nade u Gospoda našega Isusa Hrista pred Bogom i Ocem našim, 4. znajući, braćo ljubljena od Boga, da ste izabrani. 5. Jer jevanđelje naše nije propovedano vama samo rečju, nego i u sili i u Duhu Svetome, i sa punim ubeđenjem, kao što znate kakvi smo bili među vama radi vas.
Jevanđelje po Luki, začalo 52 (10,22-24)
22. I okrenuvši se učenicima reče: „Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna ko je Sin, osim Oca, ni ko je Otac, osim Sina, i ako Sin hoće kome otkriti.” 23. I okrenuvši se učenicima nasamo reče: "Blago očima koje vide što vi vidite. 24. Jer vam kažem da su mnogi proroci i carevi želeli videti što vi vidite, i ne videše; i čuti što vi čujete, i ne čuše."
Dok svakodnevica vuče na sve strane, pouka igumana manastira Vitovnica nas podseća da mir nije u okolnostima, već u unutrašnjem predavanju Bogu – lek koji danas svi traže, a retko nalaze.
Dok svet juri za uspehom, ruski svetitelj podseća da se prava borba vodi u tišini duše — tamo gde se rađa trpljenje, praštanje i nada u vaskrsenje.
Veliki duhovnik 20. veka upozorava da osuda sputava dušu, dok sažaljenje vraća život – poruka koja pogađa svakog čoveka.
Svetitelj i pisac iz 19. veka uči nas da bol koji nanosimo drugima ne ostaje samo kod njih, već se vraća u našu dušu – i da samo pažljivo življenje donosi istinski mir.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka podseća da vera nije samo spoljašnji čin, već štit koji čuva srce od nevidljivih iskušenja i zla koje ponekad nosimo nesvesno, čak i sami prema sebi.
Veliki svetitelj i duhovni učitelj pokazuje kako krsni znak i potpuna predaja Bogu uklanjaju teskobu i donose unutrašnji mir u svakodnevni život.
Dok ljudi danas burno reaguju na uvrede, otkrivaju tuđe mane i ulaze u bespotrebne sukobe, ruski svetitelj ostavio je jednostavne savete o ćutanju, smirenju i molitvi kao putu ka unutrašnjem miru i duhovnoj snazi.
Putujući i propovedajući Jevanđelje, ova dva apostola stigla su na ostrvo Krf, gde su sagradili crkvu u ime Svetog Stefana prvomučenika.
Sveštenik koji služi i pod Ostrogom poručuje da se mir i blagoslov ne traže u onome što nedostaje, već u zahvalnosti za ono što već postoji.
Patrijarh Porfirije i episkop Irinej govorili su o nadi, vaskrsenju i pobedi vere na praznik Spaljivanja moštiju Svetog Save pred hiljadama vernika okupljenih u Hramu na Vračaru.
Pravoslavna vera uči da nijedno stradanje nije bez smisla i da se i kroz bolest čovek može približiti Gospodu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Učenje jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja usmerava pažnju na to da se upravo kroz različitosti gradi punoća ljudskih odnosa i razumevanja među ljudima.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije "ponašaju" pred zahvalnim srcem.
Reči jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja o apostolu Tomi otkrivaju kako ono što izgleda kao slabost može postati snažan dokaz koji menja pogled na istinu i veru.
Dok ljudi danas burno reaguju na uvrede, otkrivaju tuđe mane i ulaze u bespotrebne sukobe, ruski svetitelj ostavio je jednostavne savete o ćutanju, smirenju i molitvi kao putu ka unutrašnjem miru i duhovnoj snazi.
Sveštenik koji služi i pod Ostrogom poručuje da se mir i blagoslov ne traže u onome što nedostaje, već u zahvalnosti za ono što već postoji.
Pravoslavna vera uči da nijedno stradanje nije bez smisla i da se i kroz bolest čovek može približiti Gospodu.
U besedi za Nedelju četvrtu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tome kako vera čoveka ne odvaja od iskušenja, već ga kroz njih vodi ka duhovnoj pobedi.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Svečana akademija u hramu na Vračaru okupila je brojne vernike i zvanice, a kroz duhovnu muziku i izložbu obeleženo je 190 godina rada Bogoslovije Svetog Save.
Nekada obavezan na trpezama posle nedeljne liturgije i prazničnih ručkova, ovaj jednostavan kolač vraća miris starinskih kuhinja – sočan, mekan i neodoljivo domaći desert koji osvaja na prvi zalogaj.
U besedi za Nedelju četvrtu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tome kako vera čoveka ne odvaja od iskušenja, već ga kroz njih vodi ka duhovnoj pobedi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
