Srpska pravoslavna crkva danas se seća Prepodobnog Grigorija Dekapolita, hrišćanskog svetitelja iz 9. veka koji je širio hrišćanstvo u Vizantiji, Rimu i na gori Olimpijskoj.
Prepodobni Grigorije Dekapolit rođen je u Dekapolju Isavrijskom (današnji Dar es Salam). Roditelji su mu bili znameniti ljudi poznati po svojoj hrišćanskoj veri.
Kad je završio škole, roditelji su hteli da ga ožene, ali on je rešio da se zamonaši. Zapravo, pobegao je u pustinju i tamo se zamonašio.
Živeo je na raznim mestima, kao u Vizantiji, u Rimu, na gori Olimpiskoj. Gde god je bio, svuda je oduševljavao ljude svojim podvizima i čudesima. Dešavalo se da ga ozari svetlost nebeska; da mu se anđeli Božji javljaju.
On je gledao krasotu anđeosku i slušao umilno pojanje njihovo.
Poživeo je dugo, bogougodno i skončao mirno u IX stoleću u Carigradu.
Sveti Teofan nas poziva na pokajanje i čišćenje savesti. Suze pokajanja su, prema njegovim rečima, lek koji briše tragove naših grehova, uklanjajući ih i omogućavajući nam novi početak. Ako ne činimo pokajanje, na kraju će se naša savest oglasiti na Sudu Božijem, kada će svako od nas biti suočen sa sopstvenom odgovornošću i ispravnošću svojih dela. Sud će biti neopoziv, jer će svako sam sebe osuditi. Poruka je jasna: dokle god imamo vremena, treba da se trudimo da očistimo svoje srce i savest.
Sveti Teofan Zatvornik ukazuje da, kada bismo uvek imali u sećanju sva dobra koja smo primili od Gospoda, ne bismo bili nezahvalni i ne bismo se odricali Njegove volje.
Kada je mučitelj Platonu spomenuo neznabožačkog filozofa Platona, on je odgovorio “Niti sam ja sličan Platonu, ni Platon meni, osim jedino po imenu. Ja se učim mudrosti, koja je Hristova, a on je učitelj one mudrosti, koja je ludost pred Bogom.”
U Starom zavetu, naime, jevrejski narod je imao specifične običaje vezane za izražavanje žalosti. Muškarci su nosili dugu kosu i bradu, ali su ih šišali i brijali kad bi im neko od najbližih srodnika preminuo.
