ZAVIST I SPLETKE PRVIH KOMŠIJA, PROGONI I POVRATCI OBELEŽILI SU STASAVANJE SVETOG VASILIJA: Na današnji dan rođen je najveći svetac na ovim prostorima

U svakom vremenu i među svim narodima, Bog, koji ljubi sve ljude, daruje Crkvi svoje svetitelje. Njihov zadatak je da prosvećuju, osvećuju i vode verni narod na njegovom putu ka Carstvu nebeskom. Tako je i u srpskom narodu, od kada je postao narod Hristov, Gospod neprestano davao svetitelje koji su svedočili Njegovu slavu i pomagali pravoslavnima da kroz veru pronađu spasenje i duhovno prosvetljenje.

Bog je kroz vekove darivao srpskoj zemlji mnoge velike svetitelje, kako u vremenima slobode, tako i u teškim danima ropstva. Među tim svetiteljima, posebnu ulogu zauzima Sveti Vasilije Ostroški, čudotvorac Zahumski, koga je Gospod dao srpskom narodu u doba turskog ropstva kao svetionik vere i nade.

shutterstock.com

 

Sveti Vasilije Ostroški rođen je u Humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, koja je nekada bila pod duhovnom upravom Svetog Save pre njegovog odlaska na Svetu Goru. Po povratku, Sveti Sava je u ovom kraju osnovao Zahumsku episkopiju, koja je kasnije poverena Svetom Vasiliju, u svojstvu njenog mitropolita. Međutim, pre nego što govorimo o njegovoj arhijerejskoj službi, treba osvetliti njegov sveti život i dela koja su ga urezala u srpsku istoriju i duhovnost.

Sveti Vasilije Ostroški rođen je 28. decembra 1610. godine u selu Mrkonjić u Popovom Polju, u porodici pobožnih i predanih pravoslavaca, Petra i Anastasije Jovanović. Na krštenju mu dadoše ime Stojan, a njegovi roditelji posvetiše se tome da ga od malena uče strahu Božijem i svakoj dobroti. Blaženi Stojan već u detinjstvu pokazivao je bistar um i duboku pobožnost, a njegova duša bila je celim bićem okrenuta Bogu.

Prvu školu vrlina i pobožnosti prošao je u svom domu, gde se više mislilo o Bogu i duhovnim vrednostima nego o prolaznim stvarima ovoga sveta. Njegova druga škola bila je post, molitva i verno prisustvovanje bogosluženjima. Iako mlad, Stojan je neizostavno odlazio na crkvene službe. Ulazeći u hram, s poštovanjem bi pravio metanije, celivao crkveni pod, sveti krst i ikone. Na svetoj Liturgiji stajao je sa strahopoštovanjem, verom i ljubavlju, kao pred samim Božijim prestolom.

youtube/Заборављени коријени

 

Njegov život odlikovala je smirenost, ozbiljnost i duboka milostivost. Iako je poticao iz siromašne porodice koja je jedva imala dovoljno hleba, Stojan nikada nije jeo sam. Čak i ono malo što je imao delio je sa drugima, naročito kada je čuvao ovce zajedno sa drugim čobanima. Njegova nesebičnost, posvećenost Bogu i vera koja se ogledala u svakom delu već tada su pokazivale da je pred njim put svetosti.

Mladi Stojan, još od detinjstva poznat po pobožnosti i mudrosti, ubrzo je postao meta zavisti i mržnje nekih zlonamernih suseda, otpadnika od vere i poturčenjaka. Njihova netrpeljivost prema njegovoj svetlosti i veri bila je prvo iskušenje koje je morao da pretrpi, a pred njim su bila još mnoga. Da bi ga zaštitili od neprijatelja, ali i pružili priliku da se obrazuje, njegovi roditelji odlučili su da ga odvedu u manastir Zavala, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. U tom manastiru, poznatom širom Hercegovine, iguman je bio njegov stric, otac Serafim.

Manastir Zavala bio je stecište učenih monaha i dom bogate riznice knjiga. Tu je Stojan, posvećen i željan znanja, naučio mudrosti Svetog Pisma i Svetih Otaca, kao i svetskim naukama koje su mu bile dostupne. Čitanjem svetih knjiga, njegova duša planula je ljubavlju prema Bogu i monaškom životu, te je ubrzo u njemu sazrela želja da se zamonaši.

Wikipedia

 

Nakon nekog vremena, Stojan je prešao u manastir Tvrdoš, posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, smešten u Trebinjskom kraju, gde je bilo sedište Trebinjske eparhije. U ovom svetilištu njegova ljubav prema monaškom životu dodatno je procvetala, a on je intenzivirao svoje podvige – post, bdenje i molitvu. Konačno, donoseći svesnu i duboku odluku, primio je monaški čin i dobio ime Vasilije, kao podsećanje i nadahnuće da se u svom životu ugleda na Svetog Vasilija Velikog.

Kao monah Vasilije, u manastiru je provodio dane u pobožnosti, trudovima i čistoti, dok ga je blagodatna služba približavala Bogu. Nedugo zatim, bio je rukopoložen za đakona, a potom i sveštenika. Sa svakom verom i predanošću služio je pred Božijim prestolom, posvećen molitvi i duhovnom usavršavanju.

Posle nekog vremena, put ga je odveo u Crnu Goru, kod mitropolita cetinjskog Mardarija. Ipak, među njima je došlo do neslaganja oko jednog značajnog pitanja, koje će kasnije odrediti tok njegovog života i služenja.

shutterstock.com

 

U to teško i turbulentno vreme, kada su pravoslavni krajevi zapadne Hercegovine, Crne Gore i Primorja bili izloženi nevoljama i stradanjima, pojavio se još jedan izazov – latinska propaganda. Rimski klirici, poznati kao jezuiti, slati su iz Rima s ciljem da iskoriste teskobu pravoslavnog naroda i pridobiju ga za potčinjenost papskoj vlasti. Njihovo delovanje bilo je tiho, ali podmuklo, šireći unijatske ideje među narodom koji je već bio na ivici opstanka.

Međutim, među pravoslavnim narodom stajao je čvrst i postojan stub vere – blaženi Vasilije. Njegova ljubav prema Crkvi Hristovoj i neustrašivost u odbrani pravoslavlja bile su svetionik nade u tim mračnim vremenima. Vasilije je neprestano upozoravao mitropolita Mardarija na opasnost od unijatske propagande i podsticao ga da odlučno ustane u odbranu vere. No, mitropolit nije delio njegovu revnost – bio je popustljiv prema Latinskoj crkvi, pa čak i klevetao svetitelja pred narodom. Ipak, narod, poznavajući čistotu i svetost Vasilijevog života, nije poverovao tim lažima.

Da bi izbegao zlobu i spletkarenje, blaženi Vasilije se povukao u svoj manastir Tvrdoš. Iako udaljen, nije prestajao svoju misiju. Iz svoje molitvene kelije sagledavao je patnje pravoslavnog naroda, koji je trpeo pod teškim turskim ropstvom, siromaštvom, strahom od zulumćara i opasnostima od unijatske propagande. Njegove molitve Bogu bile su neprekidne, ispunjene suzama, moleći za spasenje svog naroda.

commons.wikimedia.org

 

Kao arhimandrit, nije ostao zatvoren unutar zidina manastira. Poput Svetog Save, koji je hrabro izlazio među narod, Vasilije je krenuo među ljude, obilazeći hercegovačka sela i domove. U srcima onih koje je sretao budio je nadu i veru, hrabrio ih u strpljenju i trpljenju, i pomagao siromašnima i ucveljenima. Služio je svetu liturgiju i svete tajne, ne samo u manastiru, već i na svakom mestu gde je bio potreban.

Turci su ga nazivali "rajina bogomoljac", ne shvatajući da je njegovo ime postalo sinonim za duhovnog pastira, prosvetitelja i zaštitnika pravoslavlja. Njegova neustrašiva služba i ljubav prema narodu učinili su ga svetionikom vere u najtežim vremenima, dok ga je narod sa zahvalnošću nazivao revniteljem pravoslavlja.

Apostolski rad i neustrašiva borba za očuvanje vere Svetog Vasilija izazvali su neprijateljstvo kod tamošnjih poturčenjaka. Njihova mržnja rasla je do te mere da su tražili priliku da ga liše života. Da bi izbegao ovu pretnju i nastavio da pomaže svom narodu, Sveti Vasilije odlučio je da otputuje u pravoslavnu Rusiju, zemlju poznatu po svojoj vernosti pravoslavlju i podršci stradalnom narodu.

SPC/Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska

 

Po povratku iz Rusije, doneo je brojne darove za osiromašene crkve i narod – svete odežde, bogoslužbene knjige i novac. Ovi darovi omogućili su mu da obnovi zapuštene hramove širom Hercegovine, pomaže potrebite i siromašne, ali i da otvara narodne škole u manastiru Tvrdoš i pri parohijskim crkvama. Njegov rad bio je istinski ktitorski, podsećajući na zadužbine Nemanjića, a u tom poduhvatu oslanjao se i na podršku svoje sabraće jeromonaha i parohijskih sveštenika.

Ipak, neprijatelji vere nisu mirovali. Njegova posvećenost pravoslavlju i neumorna pastirska delatnost dodatno su raspirili mržnju i nasilje, kako među poturčenjacima, tako i među agentima latinske unije. Svetitelj je ponovo bio prinuđen da se skloni iz rodnih krajeva, ali njegova misija nije stajala.

Ovog puta odlučio je da otputuje u Svetu goru, duhovni svetionik pravoslavlja. Na svom putu, krenuvši iz Tvrdoša, posetio je manastir Moraču, a potom prešao preko Vasojevića i Budimlje do manastira Đurđevi Stupovi. Njegovo putovanje nastavilo se do Peći, gde se susreo sa tadašnjim pećkim patrijarhom Paisijem Janjevcem. Pred patrijarhom je iskreno govorio o stradanjima i teškom stanju pravoslavnih Srba u Hercegovini – o turskim zulumima, siromaštvu i unijatskoj propagandi.

Printscreen/YouTube/BalkanTripTV

 

Patrijarh Paisije, prepoznajući duhovne vrline i hrabrost Svetog Vasilija, bio je impresioniran njegovim dosadašnjim delovanjem. Odlučio je da ga podrži u njegovoj želji da poseti Svetu Goru, ali mu je dao savet da se vrati u Peć. Patrijarh je prepoznao da je Sveti Vasilije upravo taj čovek koji može doneti utehu i duhovno vođstvo napaćenom narodu Zahumlja. Blagoslovio ga je i poslao dalje na njegovom svetom putu, verujući da će njegovo delovanje doneti plodove koji će osnažiti pravoslavni narod u najtežim trenucima.

Sveti Vasilije mirno je stigao na Svetu Goru i u tom duhovnom utočištu proveo godinu dana. Obišao je mnoge manastire i skitove, učeći od podvižnika i pustinjaka koji su svojim životom svedočili snagu vere i molitve. Najviše vremena proveo je u srpskom manastiru Hilandaru, gde je delio svakodnevicu sa srpskim monasima i pronalazio duhovnu snagu za svoju misiju.

Po povratku iz Svete Gore, Sveti Vasilije ponovo se uputio u Peć, gde se obratio patrijarhu Paisiju. Patrijarh je tada sazvao sabor arhijereja, i na praznik Preobraženja Gospodnjeg 1638. godine, Vasilije je hirotonisan za episkopa i postavljen za mitropolita trebinjskog, sa sedištem u manastiru Tvrdošu. Iako je imao tek nepunih trideset godina, svetost njegovog života i velika potreba Crkve u teškim vremenima učinili su ga dostojnim ovog uzvišenog čina.

SPC/Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska

 

Vrativši se u Tvrdoš, Sveti Vasilije bio je dočekan s velikom radošću od pravoslavnog naroda. Odmah je nastavio svoj pastirski rad, bez obzira na opasnosti koje su mu pretili sa svih strana. Njegova arhipastirska služba bila je obeležena neumornim putovanjima po celoj eparhiji, gde je nepokolebljivo širio reč Božju i snagu molitve.

Njegove molitve ubrzo su postale poznate po svojoj moći – već tada je počeo činiti čudesna isceljenja i pokazivati darove čudotvorstva. Narod ga je doživljavao kao svetitelja, uverivši se mnogo puta u njegov sveti život, prozorljivost i milost koju je Bog preko njega darivao. Ljudi su dolazili iz svih krajeva, tražeći pomoć i utehu u različitim nevoljama i iskušenjima. Sveti Vasilije svakome je pružao milostivu pomoć – molitvom, duhovnim savetima i, često, delima milosrđa.

Njegova ljubav prema narodu i Crkvi bila je neiscrpna. Podsticao je ljude na dobročinstvo, obnavljanje svetih hramova i pomaganje bližnjima. Sa bogatim dobrotvorom Stefanom Vladislavićem i tadašnjim igumanom Tvrdoša, Venijaminom, uspeo je da obnovi manastir Tvrdoš i vrati mu nekadašnji sjaj. Taj manastir postao je ne samo njegov dom, već i duhovni centar gde su mnogi pronalazili snagu, utehu i nadu u najtežim trenucima.

U vreme kada su Turci ubili mitropolita Istočno-hercegovačkog, Paisija Trebješanina, čije je sedište bilo u okolini današnjeg Nikšića, srpskom Crkvom rukovodio je patrijarh Gavrilo Rajić (1648–1656). Ovaj veliki duhovnik kasnije je stradao kao sveštenomučenik, ali je tokom svog službovanja ostavio neizbrisiv trag. Nakon upražnjene stolice mitropolita, sveti patrijarh Gavrilo postavio je svetog Vasilija Ostroškog, tadašnjeg mitropolita Zahumskog, na čelo Istočno-hercegovačke eparhije. Odluku o tome saopštio je u patrijarškoj gramatiiji, obraćajući se monaštvu, sveštenstvu i vernom narodu:

Wikipedia

 

„Smernost moja piše u bogospasenu eparhiju, koja se zove Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača, to jest kadiluk prijepoljski... Dadoh i blagoslovih ovu eparhiju Vladici Zahumskom, svetom Vasiliju, da je vodi i čuva, kao što su to činili njegovi sveti prethodnici, Vladika Maksim i Vladika Paisije, neka im je večan spomen. Primite ga s ljubavlju i poštovanjem, kao zakonitog mitropolita, da biste zadobili blagoslov Gospoda Boga i pokrov Prečiste Bogorodice na vaše domove i porodice.“

Ova eparhija, poznata i kao Mileševska ili Petrova, u stvari je istočni deo drevne Zahumske mitropolije. Još tokom obnove Pećke patrijaršije, patrijarh Makarije Sokolović (1557–1574) podelio je Zahumsku eparhiju na istočnu, sa sedištem u Mileševi, i zapadnu, sa sedištem u Trebinju. Sveti Vasilije je sada preuzeo istočni deo eparhije, koji se često nazivao Onogoška mitropolija, prema starom nazivu za Nikšić.

Iako je postavljen za mitropolita Istočno-hercegovačke eparhije, Sveti Vasilije nije odmah prešao u Onogošt, već je neko vreme nastavio da upravlja iz manastira Tvrdoša, svog dotadašnjeg prebivališta. Tek kasnije se preselio u novu mitropoliju, gde je neumorno nastavio svoj arhipastirski rad. Njegovo služenje bilo je vođeno ljubavlju prema Bogu i narodu, a njegov rad ostavio je neizbrisiv pečat u srcima vernih ovog kraja.

Wikipedia/William Hall

 

U vremenu velikih nevolja, kada su Turci pojačali pritisak na srpski narod, život je postao nepodnošljiv. Njihovi vojnici, predvođeni zloglasnim Ali-agom, pljačkali su crkve i manastire, razarali sela, a narod, prestravljen i obespravljen, bežao je u zbegove. Mnogi su završavali u ropstvu, dok su zemlju zahvatili glad i očaj, gori od egipatskog ropstva opisivanog u Svetom pismu. Hercegovački sandžak-beg svojom surovošću dodatno je produbljivao narodnu patnju, pogubivši sve viđene prvake tog kraja.

Sveti Vasilije Ostroški, koji je voleo da boravi u manastiru Svetog Apostola Luke u Župi nikšićkoj, obnovio je manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope, kraj Onogošta, i tamo je često prebivao. Ipak, zbog turskih progona bio je prinuđen da napusti svoje novo sedište. Tada se povukao u jedno skrovito mesto – pećinu pod planinom Zagaračom, u Pješivcima. U toj tišini prirode i osami, svetitelj je uredio keliju i nameravao da se zadrži duže, tražeći mir za molitvu i utehu za svoju pastvu.

Međutim, kada su stariji ljudi iz tog kraja saznali za njegov boravak, došli su da ga posavetuju. Njihova iskrena briga i reči naveli su svetitelja da promeni plan. Savetovali su mu da pređe u manastir Ostrog, gde bi bio bolje zaštićen i bliže narodu kojem je bio potreban. Sveti Vasilije posluša njihov savet i tako započe svoje služenje u Ostrogu, gde će njegova svetost i predanost postati simbol utehe i vere za mnoge generacije vernika.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara