Dva dana u godini pravoslavci poste u slavu Časnog Krsta, ali ovaj podvig nije samo uzdržavanje od hrane, nego ima dublje značenje i moć koju nosi.
U bogatoj riznici srpskog narodnog predanja i bogoslužbenog nasleđa, izreka „Ko se krstom krsti, na Krstovdan posti“ stoji kao živi podsetnik na suštinu hrišćanskog života – na neodvojivu vezu između vere i dela, između znaka krsta i zaveta koji on nosi.
Dva puta u godini, Crkva nas poziva na post u čast Časnog Krsta: 18. januara, uoči Bogojavljenja, i 27. septembra, kada proslavljamo Vozdviženje Krsta Gospodnjeg. Ovi dani nisu obični dani u kalendaru, već svetionici koji osvetljavaju put verujućem čoveku, podsećajući ga na Hristovu žrtvu i na neprolaznu silu Njegovog Vaskrsenja.
Na Krstovdan Crkva propisuje post, bez obzira u koji dan pada. To nije samo uzdržanje od hrane, već i duhovno uzrastanje, trenutak u kome se čovek povlači iz vreve sveta i dublje promišlja o svom putu. Kao što su Sveti Oci govorili, telo se uzdržava da bi se duša nahranila. Krstovdanski post je, po predanju, strog – post na vodi, u podvigu koji podseća na reči Gospodnje: „Ovaj rod se izgoni samo molitvom i postom“ (Matej 17,21).
Narodna izreka nosi i jasnu poruku – nije dovoljno samo se krstiti rukom, ako krst ne nosimo u srcu. Znamenje krsta nije prazna gesta, već pečat vere, zavet koji obavezuje na hrišćanski život u ljubavi, smirenju i poslušnosti Bogu. Krst je znamenje pobede, ali i podsećanje na Hristovu Golgotu, na put kojim je i sam Spasitelj prošao.
Zato, kada dođe Krstovdan, svaki pravoslavni hrišćanin ima priliku da se preispita – da li je njegov krst samo oblik, ili je i suština? Da li se samo rukom prekrštavamo, ili celim bićem živimo Hristove zapovesti? Jer ko se istinski krsti, on zna da Krstovdan nije dan obične uzdržljivosti, već svetkovina u kojoj se vera dokazuje delima.
Neka nas svetlost Krstovdana podseti na silu Časnog Krsta, na njegovu moć da nas vodi kroz iskušenja i podigne kada posrnemo. Jer onima koji se istinski krste, post nije teret, već blagoslov, a Krstovdan nije obaveza, već prilika da se kroz molitvu i podvig približe Bogu i svojim bližnjima.
Ove utešne reči iz Svetog pisma su dobrodošle u situacijama kad se osetimo usamljeno i odbačeno.
Uz jednostavne savete episkopa kostajničkog, saznajte kako se pripremiti za najvažniji dan u životu svakog hrišćanina, uz naglasak na duhovnu suštinu ovog svetog čina.
Simbol nade pronađen na zgarištu doma porodice Halpin podseća na snagu vere usred prirodnih katastrofa.
Od više od 20 crkava koje su nekada stajale u selu, samo njih šest je preostalo, uključujući pet sa freskama.
Poznata pod imenom Isus Mladenac, freska se nalazi na severnom zidu crkve i predstavlja jedini živopis unutar ove pećinske svetinje.
Ovaj dan posvećen je jednom od dvanaestorice Hristovih učenika, apostolu Tomi, poznatom i kao Neverni Toma.
Poglavar Rimokatoličke crkve sa govornice pozvao međunarodnu zajednicu da zaštiti nevine od brutalne ratne strategije koja pogađa milione ljudi i poručio da je obezbeđivanje hrane moralna obaveza čitavog čovečanstva.
Ova neuroza se ne razvija u odsustvu vere, već često upravo u verskoj sredini.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Ovaj dan, pretprazništvo Bogojavljenja, podseća nas na važnost unutrašnje čistote i pokajanja, dok se pripremamo za slavlje Hristovog krštenja i božanskog osvećenja.
U nekim krajevima veruje se da devojka koja danas posadi žito u saksiji, može po njegovim klicama na Petrovdan "pročitati" da li će se udati. Ako su klice savijene kao prstenovi - udaja je izvesna.
Sveti Teofan Zatvornik za 32. četvrtak po Pedesetnici, podseća da je Sveti Jovan svojim svedočenjem dao jasnu potvrdu o Hristovoj božanskoj prirodi i misiji – kao obećanom izbavitelju koji je došao da spasi svet.
Ruka Svetog Jovana poklonjena je Karađorđevićima posle Prvog svetskog rata u znak zahvalnosti za prihvatanje desetina hiljada ruskih izbeglica.
Ovaj dan posvećen je jednom od dvanaestorice Hristovih učenika, apostolu Tomi, poznatom i kao Neverni Toma.
Strahujući od beščašća, Sveta Haritina pomolila se Bogu da je uzme, pre nego što je obeščaste.
Čitavog života je pomagao narod i Srpsku crkvu, pa ga je narod veoma voleo i poštovao, smatrajući ga za živog svetitelja.
Prekretnica u njegovom životu je nastala kada je upoznao apostola Pavla.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U Dalju je svečano predstavljena Fondacija „Sveta Petka”, čija je misija da kroz obrazovne programe, humanitarne akcije i kulturne manifestacije osnaži zajedništvo i sačuva identitet srpskog naroda.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Kada mladenci stanu pred oltar, krunisanje postaje trenutak u kojem ljubav dobija svetost, a njihov dom — neprolazni blagoslov.
