Srpska pravoslavna crkva danas slavi Prepodobnog Jevtimija Velikog, velikog svetitelja iz 5. veka koga su još za života poštovali i nazivali "sinom svetlosti".
Rođen u jermenskom gradu Melitini blizu reke Eufrata oko 377. godine, od roditelja plemenitih i znamenitih. Bio je sin jedinac, rođen po molitvi svoje majke Dionisije, koja je imala nebesko viđenje o rođenju sina.
Od mladosti se podvizavao, najpre u blizini svoga grada, a potom, pošto je posetio Jerusalim u dvadeset devetoj godini, u pustinji između Jerusalima i Jerihona, nazvatoj Fare. Ispunjavao je sve dane i noći molitvom, unutrašnjim bogomislijem, sozercanjem i telesnim trudom. O
Oko njega se sabraše mnogi učenici, od kojih su neki slavni svetitelji, kao što su Kiriak Otšelnik, Sava Osvećeni, Teoktist i drugi.
Bio je veliki čudotvorac: izgonio je demone, lečio teške bolesti, izveo vodu u pustinju, umnožio hleb, proricao. Monahe je učio trudoljublju govoreći: "Ako vi bez svoga truda jedete hleb, znači vi jedete tuđi trud“.
Kad su neka mlađa bratija htela postiti više od drugih, on im to zabrani i naredi da dolaze za opštu trpezu, da se ne bi pogordili od svog suvišnog posta. Još je govorio da nije dobro za monaha da prelazi s mesta na mesto: "Drvo koje se često presađuje, ne donosi ploda. Ko god želi da čini dobro, može ga činiti na onom mestu gde je".
O ljubavi je govorio: "Što je so hlebu, to je ljubav ostalim vrlinama“.
Prve nedelje Časnog Posta on se udaljavao u pustinju i tamo ostajao u molčaniju i bogomisliju do pred Vaskrs. Za njegova života stvori se u blizini njegove pećine ogromna lavra koja je posle vekovima bila prepuna monaha. Poslednja mu je zapovest bila, da se u manastiru drži gostoljublje, i da kapija manastira nikad ne bude zatvorena.
Upokojio se u devedeset sedmoj godini života 473. godine. Na pogrebu mu je bio i patrijarh jerusalimski Anastasije. Ceo dan patrijarh je čekao, dok je ogromna masa naroda celivala svetitelja, i tek uveče uspeo je da dovrše opelo. Sedmoga dana po smrti javio se svome učeniku Domentijanu, sav svetao i radostan.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 32. petak po Pedesetnici poziva vernike da se ne zadovolje samo prihvatanjem milosti, već da u svakodnevnom životu ulažu napor, razvijaju vrline i nastoje da žive po Božjem obličju, kako bi zaista postali sposobni da uđu u Carstvo nebesko.
On je pisao Simvol Vere, koji je bio na Prvom vaseljenskom saboru usvojen.
Ako je moguće gladnoga da nahrane, žednoga da napoje i sa svima da budu u dobrim odnosima što do njih stoji, govorio je starac Tadej o porodici koja je Bogu mila.
Svome učeniku Pafnutiju govorio je Makarije često: "Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen“.
