Od dečaka koji je tragao za Bogom do episkopa čije su mošti ostale netruležne - život ovog svetitelja spojio je Studenicu, Rusiju, Čikago i Libertvil, ostavljajući srpskom narodu u Americi duhovno uporište koje traje do danas.
Teško je pronaći priču koja prirodnije povezuje daljinu i dom nego što to čini život Svetog Mardarija. Danas, kada ga Srpska pravoslavna crkva liturgijski priziva, njegovo ime ponovo odjekuje istim tihim, ali istrajnim žarom kojim je pre više od jednog veka krčio put pravoslavlja preko okeana. U njegovoj biografiji nema grandioznih reči - samo neprestano koračanje ka Bogu, počev od onog prvog, dečačkog puta ka Studenici, do poslednjeg daha u Libertvilu.
Detinjstvo obeleženo jednim putem: Studenica
Još kao jedanaestogodišnji dečak, Mardarije Uskoković napustio je rodnu Crnu Goru i zaputio se ka manastiru Studenica. U tišini studeničkih hodnika sazreo je njegov monaški poziv, koji ga je kasnije vodio u Rusiju, gde se usavršavao, propovedao i, kako beleže savremenici, ostavljao dubok utisak čak i u susretima s porodicom Romanovih. Bio je mlad, ali njegova reč je imala težinu - težinu čoveka koji je izgradio unutrašnji svet koji ne zavisi ni od aplauza ni od priznanja.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Izbijanje Prvog svetskog rata probudilo je u njemu želju da se vrati u Srbiju, u narod koji strada. Ali Crkva je pred njim otvorila drugi put - put misije među pravoslavnim Slovenima u Rusiji. Činilo se da će tu ostati, ali providnost ga je povela ka američkoj zemlji u kojoj se rađala nova srpska rasuta zajednica. Sveti Sinod Ruske pravoslavne crkve poverio mu je zadatak da organizuje duhovni život Srba u Americi, a Mardarije je pristao pod jednim uslovom: da Srpska crkva u Americi dobije svoju samostalnost. I izborio ju je.
Libertvil: dom koji je podigao bolesnim rukama
U Čikagu je pronašao imanje u Libertvilu, prostor koji ga je podsećao na manastire u kojima je živeo. Zemljište je otkupio zahvaljujući donaciji Mihajla Pupina, a narod je verovao da je Mardarije, iako iscrpljen bolešću, svojim rukama pomagao u podizanju budućeg duhovnog centra. Na tom mestu, u manastiru građenom u ruskom stilu, okupljali su se Srbi, ali i Rumuni, Bugari i Rusi. Svi koji su tragali za mirom nalazili su ga pod njegovim omoforom.
Kako svedoče monasi, u Libertvilu svakog dana u podne zvona pozivaju na molitvu jer, verovali su ljudi, episkop koji je tu svojevremeno stenjao pod teretom bolesti i dalje bdi nad onima koji dolaze.
RINA
Manastir Svetog Save u Libertvilu
Pouke svetog Mardarija i danas se prenose među vernicima. Najčešće je citirana ona u kojoj je jasno upozoravao da čovek bez vere u večni život zapravo odriče samo srce hrišćanstva:
„Braćo, verujte u zagrobni život, verujte u besmrtnost ljudske duše... Ako ne verujete u to, to znači da ne verujete ni da je Gospod Hristos vaskrsao i onda je uzaludna vaša vera.“
Njegova reč bila je stroga, ali ne i hladna - govorila je glasom čoveka koji zna da su zablude najopasnije kada dolaze pod maskom razuma.
Netruležne mošti i poslednja poruka svetitelja
Upokojio se 12. decembra 1935. godine, savijen bolešću i iscrpljen neprestanim radom za Crkvu, u samo 46. godini. Sahranjen je u Libertvilu, u manastiru koji je postao središte srpskog života u Americi. Tamo je, osam decenija kasnije, njegova svetost zapečaćena događajem koji će zauvek ostati deo predanja: 2016. godine, prilikom otvaranja groba, monasi su zatekli njegove mošti netruležne. Taj trenutak opisivali su bez mnogo reči - više kao susret nego kao otkriće.
Bogoslov Dimitrije Stanojević zapisao je da se taj dar može razumeti samo kao potvrda da je Mardarije bio „čovek koji je svoj život u potpunosti posvetio Bogu, a nagrada za to je večna“. Netruležnost njegovih moštiju nije samo znak; za mnoge pravoslavne vernike postala je tihi dokaz da svetost ne poznaje granice.
RINA
Mošti Svetog Mardarija
Danas, mošti Svetog Mardarija počivaju u Libertvilu kao neugasivo svedočanstvo jedne misije koja je prevazišla sve granice - i državne i ljudske. Vernici koji ih pohode ne dolaze da traže čudo, već da stoje pred čovekom koji je uspeo da sačuva jednostavnu veru i u najtežim okolnostima.
A njegov život, od dečaka koji hoda prema Studenici do episkopa koji diše poslednji put daleko od svojeg rodnog kraja, ostaje podsetnik da svetiteljski put ne nastaje u trenucima veličine, nego u postojanoj, tihoj odanosti Bogu. U takvoj odanosti počiva i poruka Svetog Mardarija današnjem verniku: gde god bio, ako nosi veru, nije daleko od doma, niti je daleko od Boga.
Arhiepiskop novogračaničko-čikaški i mitropolit srednjezapadnoamerički govori o tome zašto jubilej ove svetinje nadomak Čikaga nije samo sećanje na prošlost, već poziv da nastavimo delo Svetog Mardarija i sačuvamo duhovno sidrište srpskog naroda u tuđini.
Zavetna slava u manastiru Svetog apostola Marka okuplja rasejane Srbe u molitvi i sećanju, čuvajući večnu vezu sa domovinom kroz monaške živote i svetiteljske vrednosti.
U prestonici SAD slavilo se kao u srcu Srbije – liturgija, pesma, kolo i molitva spojili su verni narod u crkvi Svetog Luke, dok je freska Presvete Bogorodice „Širšaja nebesa“ postala simbol duhovnog mosta između otadžbine i dijaspore.
Donatorsko veče parohije Svetih Ćirila i Metodija pretvorilo se u svedočanstvo vere, nade i plana koji bi uskoro mogao da dovede do kupovine prvog pravoslavnog hrama u Konektikatu.
Posle teških mučenja, tokom kojih je, kako se navodi u žitiju, anđeo Božji krepio i ublažavao stradanja mučenika, najpre su mačem posečeni Atinogenovi učenici i saslužitelji, a zatim je istom smrću postradao i njihov episkop.
Jerej Hrama Svetog Jovana Šangajskog u Batajnici suočava se sa najtežim iskušenjem nakon povratka bolesti njegovog deteta, a za hitnu transplantaciju matičnih ćelija u Italiji potrebno je obezbediti 250.000 evra.
Posle opsežne potrage uhapšen muškarac koji se sumnjiči da je zapalio oltar kod crkve Svetog Jakova i ispisao uvredljive poruke na Gospinom kipu; policija nastavlja istragu kako bi utvrdila motiv napada.
Nepoznati počinioci ispisali uvredljive poruke na verskim obeležjima i izazvali požar kod crkve Svetog Jakova, dok iz poznatog marijanskog svetilišta poručuju da neće biti osvete.
Predavanje u Kotoru otkrilo je kako su obrazovanje, vera, porodična biblioteka i majčin dar za stvaralaštvo uticali na čoveka čija su otkrića promenila tok moderne civilizacije.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović zabeležio je priču o ruskom izbeglici koji je u Beogradu postao monah i kasnije episkop, a čije se mošti danas čuvaju u beogradskom Sabornom hramu.
Odluka opštine Lučani obradovala je meštane koji nisu zaboravili arhipastira koji je pomagao svoj kraj, gradio crkveni život u rasejanju i ostavio dubok trag među Srbima s obe strane okeana.
Izuzetno duhovno nasleđe prvog monaha SPC koji je kročio na tlo SAD potvrđeno je njegovom netruležnošću više od 80 godina nakon upokojenja. Mesto na kojem je podigao prvu srpsku svetinju na američkom kontinentu i dalje je najveće središte Srba u Americi.
Posle teških mučenja, tokom kojih je, kako se navodi u žitiju, anđeo Božji krepio i ublažavao stradanja mučenika, najpre su mačem posečeni Atinogenovi učenici i saslužitelji, a zatim je istom smrću postradao i njihov episkop.
Pravoslavci danas obeležavaju Svete mučenike Kirika i Julitu po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležavaju Sveti apostoli Prohor, Nikanor, Timon i Parmena. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog pape Viktora I, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedan deo moštiju Svetih Kirika i Julite čuva se u Ohridu, u crkvi Presvete Bogorodice Bolničke, gde im vernici vekovima dolaze na poklonjenje i molitvu.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Episkopa raško-prizrenskog Teodosija u drevnoj zadužbini cara Dušana dočekali su iguman Mihailo sa bratstvom i vernim narodom, nakon čega je počela sveta arhijerejska liturgija.
Pravoslavci danas obeležavaju Svete mučenike Kirika i Julitu po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležavaju Sveti apostoli Prohor, Nikanor, Timon i Parmena. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog pape Viktora I, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
