ZAŠTO VELIKA SUBOTA NIJE OBELEŽENA CRVENIM SLOVOM: Evo šta bi svaki pravoslavni dom danas trebalo da uradi

Velika subota stoji na samoj ivici između tame i svetlosti – dan tišine koji nosi težinu Velikog petka i nagoveštaj Vaskrsa. I baš zato, mnogima deluje neobično što taj dan, uprkos svom značaju, u crkvenom kalendaru nije označen kao "crveno slovo".

Dan bez spoljašnje radosti, ali sa dubokom tajnom

U pravoslavnom bogoslužbenom poretku, Velika subota pripada nizu dana Strasne (Stradalne) sedmice, vremenu koje nije oblikovano prazničnom radošću, već sabranom tišinom i sećanjem na stradanje Hristovo. Za razliku od dana kada se slavi neki svetitelj ili događaj ispunjen pobedom i svetlošću, Velika subota je trenutak kada Crkva ćuti.

Toga dana vernici liturgijski prebivaju uz Hristovo telo položeno u grob. Nema trijumfa, nema spoljašnjeg slavlja, samo iščekivanje.

Šta zapravo znači "crveno slovo"

U narodnoj svesti, "crveno slovo" označava veliki praznik kada se ne radi i kada se slavi. Međutim, u crkvenoj praksi to su dani posvećeni prvenstveno događajima koji imaju jasno izraženu radosnu dimenziju – rođenje, vaskrsenje, proslavljenje.

Velika subota ne pripada toj kategoriji, jer njena suština nije u slavlju, već u tajni. Ona je "međudan": Hristos je već postradao, ali još nije vaskrsao.

TV Hram

 

Hristov Silazak u ad 

Teološki gledano, upravo na Veliku subotu zbiva se jedan od najdubljih događaja hrišćanske vere – Silazak Hristov u ad. To nije prizor koji se vidi niti događaj koji se opisuje spoljašnjim znakovima.

Crkva veruje da tada Hristos razvaljuje vrata smrti i donosi slobodu onima koji su vekovima čekali spasenje. Ipak, taj događaj nije obeležen bučnim slavljem, već liturgijskim smirenjem. U tome leži ključ: ono što je najdublje nije uvek i najglasnije.

Između krsta i praznog groba

Velika subota je most između Velikog petka i Vaskrsa. Ona nije ni dan stradanja ni dan pobede, već vreme kada se oba ta događaja susreću u tišini.

U bogosluženju se već nazire vaskršnja svetlost, ali još nema potpunog otkrivanja radosti. Čak i kada se služi liturgija, ona nosi dvostruki ton: tugu i nadu.

Tihi običaji koji najavljuju praznik

Iako nema spoljašnjeg slavlja, Velika subota je dan kada se vernici pripremaju za Vaskrs na vrlo konkretan način. U mnogim krajevima, upravo tada se u hramove donose ofarbana vaskršnja jaja i pripremljena hrana kako bi se osveštali.

Shutterstock/Bogdan Sonjachnyj

 

Taj čin nije običaj, već produžetak bogosluženog života: ono što će sutradan biti deo praznične trpeze najpre se prinosi Bogu, da se osvešta. U toj jednostavnoj slici, korpe sa jajima, hlebom i jelom, položene u tišini hrama, ogleda se prelaz iz posta u radost, ali bez naglog prekida. Sve se odvija mirno, gotovo nečujno, kao i sama Velika subota.

Narodna praksa i tišina dana

U mnogim pravoslavnim krajevima, Velika subota se poštuje gotovo jednako strogo kao i Veliki petak. Izbegavaju se veselje i buka, a pripreme za Vaskrs odvijaju se tiho i uzdržano.

To dodatno potvrđuje da "crveno slovo" nije jedini pokazatelj važnosti nekog dana. Naprotiv, Velika subota pokazuje da postoje trenuci u veri koji su toliko duboki da se ne obeležavaju spolja, već unutra.

Tišina koja prethodi svetlosti

Ako se Veliki petak može nazvati danom tame, a Vaskrs danom svetlosti, onda je Velika subota vreme kada tama počinje da popušta, ali svetlost još nije zasjala punim sjajem.

Zato ona nije „crveno slovo“: ne zato što je manje važna, već zato što pripada drugačijem duhovnom iskustvu. To je dan kada vera ne slavi glasno, već čeka.

I upravo u tom čekanju, u toj gotovo nečujnoj nadi, skriva se možda i najdublja poruka hrišćanstva, da se najveće promene često događaju u tišini, daleko od očiju, ali u samom središtu postojanja.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara