Iako hram tek dobija svoj oblik, vernici su ga ispunili molitvom i zajedništvom, dok je rukopoložen novi đakon, a po završetku služen pomen postradalim borcima u Odbrambeno-otadžbinskom ratu.
Jedinstveni duhovni događaj u manastiru Rmnju okupio je episkope i mitropolite iz SPC i MPC – OA, uz praznične besede i odlikovanja, podsećajući vernike na vekovnu žrtvu i nepokolebljivu veru rmanjskih mučenika
Prepodobnomučenici i mučenici rmanjski proslavljeni u Manastiru Rmanj tokom svečane večernje službe koju je uveličao dolazak mitropolita Ilariona iz Ohridske arhiepiskopije.
Na praznik Nerukotvorenog obraza Gospodnjeg, episkop bihaćko-petrovački predvodio je svetu Liturgiju u manastiru gde pedesetak preostalih meštana i raseljeni sa svih strana sveta zajedno obnavljaju hram, konak i nadu za budućnost sela.
Na hramovnoj slavi Uspenja Presvete Bogorodice u Krajini održana je litija, pomen postradalim borcima i dodela crkvenih odlikovanja, među kojima i orden Kralja Milutina.
U hramu Silaska Svetog Duha u Bihaću, između prošlosti ispunjene patnjom i boli, zapečaćena je molitva za vaskrsnuće duhovnog života i neugasivu snagu vere kroz proslavu novih svetitelja.
Reka vernog naroda u radosti i zajedništvu započela je novu eru, uz dirljiv folklorni program i blagoslov koji budi nadu i snagu za budućnost.
U Nedelju svih svetih, u manastiru Glogovcu kod Šipova održan je tradicionalni Janjski sabor, na kome su vernici liturgijski proslavili svetitelje stradale u Drugom svetskom ratu, u prisustvu Vladike Sergija, sveštenstva i brojnih vernika.
U zemlji u kojoj su vekovima zajedno živeli Srbi, Bošnjaci i Hrvati, episkop bihaćko-petrovački upućuje snažan apel za mir i međusobno poštovanje, podsećajući da su prošlost i budućnost svih naroda neraskidivo povezane.
U svetu u kojem se lako sudi drugima, a retko sebi, episkop bihaćko-petrovački poziva na smirenje, preispitivanje i duhovni rast – jer tek kada očistimo sopstveno srce, moći ćemo da razumemo i svet oko sebe.
U manastiru Rmanj, jednoj od najstarijih svetinja Episkopije bihaćko-petrovačke, sabrali su se vernici na molitvu, slavsku trpezu i nadahnjujuću besedu o životu velikog svetitelja.
U prisustvu mnogobrojnih vernika i visokih arhijereja, proslavljena je godišnjica Manastira Rmanj. Ovaj događaj, obeležen svečanom liturgijom i ophodom, donosi novu nadu i duhovnu snagu srpskom narodu širom Krajine i cele regije.
Patrijarh carigradski pred smrt je priznao da se mnogo ogrešio o Svetog Martina i molio cara da ga oslobodi.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
Dok jedni u njemu vide simbol zajedništva, drugi postavljaju pitanja o njegovom mestu u prostoru grada i značenju koje nosi u širem društvenom kontekstu.
Treba da znamo da krsna slava nije ručak niti trpeza, već molitveno proslavljanje našeg svetitelja, naglašava sveštenik.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Ova poslastica se nalazila i na slavskim i na ramazanskim stolovima, a njen stari način pripreme i danas ostaje isti kao pre stotinu godina.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
