U nedelju šestoj po Vaskrsu, u hramu Svetih apostola u Pećkoj Patrijaršiji, odigrala se liturgija koja nije bila samo molitveni čin, već svedočanstvo večnog života duhovnog zaveta Kosova – zaveta koji, i kada se tiho izgovori, snažno zatreperi u srcima svih Srba, ma gde živeli.
Po blagoslovu patrijarha srpskog Porfirija, liturgiju je služio mitropolit mileševski Atanasije, sabravši sveštenstvo iz više eparhija Srpske pravoslavne crkve koji su sasluživali uz molitveno prisustvo velikog broja vernog naroda. Na dan molitvenog spomena Svetog Nikodima, arhiepiskopa pećkog, obnovljena je, još jednom, nit koja vezuje nebo i zemlju, Kosovo i Srbiju, prošlost i večnost.
U sabornom tihovanju, dok su kandila disala u ritmu vekovne molitve, prelomljen je slavski kolač u čast Svetog Nikodima. Slavski darovi, pripremljeni rukama monahinje Nikodime, bili su više od hleba i vina – bili su svedočanstvo truda, žrtve i vernosti onih koji u tišini, ali nepokolebljivo, čuvaju svetinju svih nas.
U pastirskoj besedi, mitropolit Atanasije obratio se narodu rečima koje leče, nadahnjuju i opominju:
– I dalje nastavljamo da živimo pobedom Hristovom, plodovima Hristove pobede, silom Vaskrsenja Njegovoga. Ovo je, danas, sabranje bogoljubivih i bogočežnjivih, kod bogoljubivih i bogočežnjivih.
Ova rečenica nije izgovorena samo pred prisutnima u hramu. Ona je odjeknula do svih onih koji Kosovo nose kao ranu i kao svetinju – od Beograda do Čikaga, od Banjaluke do Beča, do svake srpske kuće u kojoj se pred ikonama lome krsni kolači i čuvaju uspomene predaka.
Mitropolit je podsetio da se u ovom svetom hramu vekovima neprekidno uznose molitve – molitve za mir, za slobodu, za opstanak, za spasenje duše. I upravo zato Pećka Patrijaršija nije samo arhitektonsko blago, već živo srce naše vere i nacije – srce koje kuca molitvom naših sestara monahinja, koje su, kako reče vladika:
– Marljive i bogoljubive, i koje molimo da nas i dalje pominju u svojim molitvama.
– Da idemo putem spasenja – to je najvažnije, a ostalo će biti Božija briga – zaključio je mitropolit, blagosiljajući sabrane verne.
I dok su se poslednji zvuci liturgijskih pojanja razlivali između drevnih zidova Patrijaršije, činilo se da vetar s Prokletija nosi poruku: Kosovo i Metohija nisu samo prostor. To je večna molitva. To je dom duše.
I zato, ma gde bio, svaki Srbin kad čuje za Pećku Patrijaršiju neka spusti pogled i srce, jer tamo, u podnožju tih svetih planina, još uvek tinja kandilo koje nas sve osvetljava. I podseća da Kosovo nije pitanje politike, nego pitanje srca. I vere. I večnosti.
Sve više pravoslavaca iz Srbije i sveta dolazi na Kosovo i Metohiju — ne kao turisti, već kao hodočasnici koji tragaju za svetlošću, utehom i korenima. U svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, Maria Vasić, otkriva se kako meštani, zatečeni tom radošću, širom otvaraju vrata svojih domova — i svojih srca.
U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
Na praznik Svetog Atanasija Velikog, u hramu Svetog Save na Vračaru, liturgijsko sabranje okupilo je arhijereje iz više krajeva sveta, a duhovna poruka slavljenika dotakla je srca svih prisutnih: da živimo rukovođeni svetiteljskom mudrošću i božanskom ljubavlju.
Veteran američke vojske ispričao je kako se na Kosovu prvi put upoznao sa srpskim pravoslavljem.
Vladika raško-prizrenski je upozorio šefoa Misije OEBS-a u Prištini Džerarda Mekgarka na sve ozbiljnije bezbednosne pretnje, sistemsku diskriminaciju i napade na versko i kulturno nasleđe Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji.
Incident u Severnoj Mitrovici izazvao je buru u javnosti i oštar odgovor Crkve, koja upozorava na rastuće pritiske nad Srbima na Kosovu i apeluje da hitno reaguju kako bi se sprečila dalja eskalacija.
