U selu gde još odjekuju molitve predaka, pravoslavni vernici okupili su se oko igumana Save da pokažu kako crkva nije samo građevina, već zavet – i da će, ako zatreba, služiti i u šumi, kao u prvim hrišćanskim vremenima.
Na Kosovu i Metohiji, gde svaki kamen nosi uspomenu na stradanje i vaskrsenje, gde se nebo i zemlja često prepliću u bolu i nadi, dogodilo se nešto što je i u najmračnijim danima istorije retko viđeno – zaustavljena je obnova pravoslavne svetinje. I to ne bilo koje crkve, već one u Goraždevcu, jednom od poslednjih srpskih sela u Metohiji. Srce i duša naroda tamo kucaju pod stalnim pritiskom, ali s verom koja ne zna za poraz.
Na praznik Svih srpskih svetitelja, dok su se deca igrala oko crkve Rođenja Presvete Bogorodice, a bake vezivale marame pred liturgiju, u tom tihom i ranjenom selu narod se okupio da posvedoči – vera ne zna za granice, niti za zabrane. Svetu liturgiju služio je arhimandrit Sava, iguman manastira Visoki Dečani, uz sasluženje sveštenika i molitveno učešće sabranog vernog naroda. Ispod otvorenog neba, ispred svetinje kojoj je uskraćena dozvola za obnovu, uzdignute su molitve Bogu, i poslali poruku svima koji imaju oči da vide i uši da čuju.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Vernici u porti crkve Rođenja Presvete Bogorodice u Goraždevcu
VLASTI IZ PRIŠTINE ZAUSTAVILE OBNOVU SRPSKE SVETINJE
– Svaki pokušaj ometanja bogosluženja duboka je rana na telu Crkve – poručio je iguman Sava u svojoj pastirskoj besedi koja je dirnula srce svakog pravoslavnog Srbina.
– Na ovim prostorima srpski narod vekovima svedoči svoju veru, ostajući veran Crkvi i Bogu. Hrišćanske svetinje nisu samo kulturna baština, već živi znaci prisustva Božijeg – rekao je iguman.
Njegove reči nisu bile puko podsećanje, već vapaj naroda kojem se uskraćuje pravo da diše punim plućima – da obnavlja svoje svetinje, da se okuplja u molitvi i da živi u skladu sa sopstvenom verom.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Liturgiju pod vedrim nebom slućio je arhimandrit Sava Janjić uz sasluženje sveštenstva
Radovi na adaptaciji crkve Rođenja Presvete Bogorodice zaustavljeni su pod pritiscima vlasti iz Prištine. Majstorima, uključujući i lokalne Albance angažovane od strane Crkvene opštine, upućene su pretnje. Bez ikakvog pravnog osnova jednostavno: zabranjeno.
– Popravka verskih objekata nije nikakva provokacija – istakao je arhimandrit Sava i nastavio:
– To je izraz želje da parohija u Goraždevcu nastavi crkveni život i koristi zakonom zagarantovana verska prava.
LITURGIJA ĆE SE SLUŽITI – I NA POLJIMA, I U ŠUMAMA
Te reči odzvanjaju kao zavet:
– Ako nam se to pravo oduzima, mi ćemo služiti svetu Liturgiju gde god bude potrebno – na poljima, u šumama. Kao hrišćani u katakombama – poručio je dečanski iguman.
To nije metafora. To je stvarnost naroda koji je preživeo pogrome, progonstva, skrnavljenja i rušenje svetinja. Ali se nikada nije odrekao ni Gospoda ni otadžbine.
SRPSKI NAROD PONOVO U KATAKOMBAMA VREMENA
Ono što se danas dešava u Goraždevcu nije samo lokalni problem. To je odraz sistematske nepravde koja vređa ljudsko dostojanstvo. Dok se Evropa zaklinje u ljudska prava, na Kosovu i Metohiji ona se svakodnevno gaze pred očima sveta.
Kako objasniti detetu iz Goraždevca da ne može u svoju crkvu jer je to – nekome provokacija? Kako objasniti svetu da obnova crkve iz 1925. godine ne znači sukob, već život?
Foto: preuzeto sa spc.rs
Vernici u porti crkve Rođenja Presvete Bogorodice u Goraždevcu
Eparhija raško-prizrenska, glasom igumana Save, uputila je apel međunarodnoj zajednici:
– Pozivamo sve ljude dobre volje da učine sve kako bi se prekinula praksa selektivne primene zakona i pritisaka koji Crkvi onemogućavaju da obavlja svoju pastirsku misiju – rekao je iguman.
Ovo nije samo pitanje Srba, već pitanje osnovne ljudske i duhovne slobode – prava da se moliš, obnavljaš, živiš u miru i veruješ – bez straha i progona.
KOSOVO I METOHIJA – ZEMLJA SVETINJA, NE ZEMLJA STRAHA
Goraždevac danas podseća na Kosovo koje pamtimo iz najtežih dana: sabrano u tišini, ali gromoglasno u veri. Ispod stabala koja pamte vekove, vernici su plakali, molili se i pevali:
– Ovo je naša zemlja. Ove svetinje su naš krov nad glavom. Ne tražimo ništa tuđe, samo svoje - kazao je iguman.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Sveta tajna pričešća ispred crkve Rođenja Presvete Bogorodice u Goraždevcu
Na Kosovu i Metohiji, reči „Bog“, „čast“, „vernost“ i „žrtva“ još imaju težinu. To je zemlja gde i danas, u 21. veku, molitva postaje otpor. Gde dete koje se krsti ispred svoje crkve čuva plamen svete loze Nemanjića.
SRCE SRBIJE NIJE PRESTALO DA KUCA
Na kraju liturgije u Goraždevcu nije bilo mnogo reči. Deca su se uhvatila za ruke. Sveštenici su pogledali u nebo. A narod je, tiho ali nepokolebljivo, poručio – ostajemo.
Jer Goraždevac nije samo selo, to je zavet. Crkva nije samo građevina, to je duša. A Kosovo i Metohija nisu samo teritorija, to je srce Srbije.
Dokle god se služi liturgija, makar i pod vedrim nebom, dokle god majka uspavljuje dete rečima: „Bog će pomoći“, dotle će i Srbija trajati.
U Goraždevcu se nije samo služila liturgija pod vedrim nebom, slavila se pobeda vere nad silom.
Incident u Severnoj Mitrovici izazvao je buru u javnosti i oštar odgovor Crkve, koja upozorava na rastuće pritiske nad Srbima na Kosovu i apeluje da hitno reaguju kako bi se sprečila dalja eskalacija.
U srcu Kosova i Metohije, pod svodovima drevnog manastira, služena je liturgija koja je postala mnogo više od verskog obreda – postala je podsećanje ko smo, odakle dolazimo i zašto ne smemo zaboraviti ono što nas veže.
U drevnom hramu Bogorodice Ljeviške, uz molitve, suze i pesmu, obeležen je završetak školovanja desete generacije obnovljene prizrenske Bogoslovije — simbola postojanosti, vere i nade u srcu Metohije.
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Justina Ćelijskog, podsećamo se besede koja je izazvala šok u tadašnjoj Jugoslaviji. Pred stotinama ljudi, a pod prismotrom vlasti, tada mladi profesor Amfilohije izgovorio je istinu koju mnogi nisu smeli ni da pomisle.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Na slavi u manastiru Svete Nedelje, mitropolit raško-prizrenski poslao snažnu poruku o veri koja isceljuje, svetinji koja ne sme biti zaboravljena i ljubavi Hristovoj koja okuplja Srbe vekovima.
Porodice koje su se posle rata vratile na svoja ognjišta ostale su bez domova i uspomena – monahinje i meštani rizikovali živote da spasu selo od potpunog uništenja.
Eparhija raško-prizrenska podnela novu krivičnu prijavu protiv Nikole Džufke, Albanca koji godinama nasilno upada u pravoslavne hramove i pokušava da ih prisvoji za svoju organizaciju, dok SPC upozorava da kosovske institucije godinama ćute na njegove napade.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.
Od prizrenske Bogoslovije do parohija niškog kraja, život sveštenika Srboljuba Kaplarevića bio je posvećen ljudima, a ne javnosti; njegov odlazak otvorio je sećanja na službu koja se merila poverenjem, a ne rečima.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
