Protojerej-stavrofor Borivoje Radojičić jedan je od retkih sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve koji je dočekao sedam decenija neprekidne službe.
Zvona Sabornog hrama Rođenja Presvete Bogorodice u Zaječaru, u Nedelju bludnoga sina, nisu pozivala samo na liturgijsko sabranje, već i na sećanje. Na pamćenje koje se ne meri godinama, nego istrajnošću vere. Svetu arhijerejsku liturgiju služio je mitropolit timočki Ilarion, a oko Čaše su se okupili sveštenici i vernici, svesni da prisustvuju danu koji nadilazi uobičajeni bogoslužbeni poredak.
Sasluživali su protojerej-stavrofor Igor Ivković, protojereji Tomislav Stanković i Zoran Golubović, protonamesnik Marko Pajčin i đakon Uroš Pamučar. Protojerej-stavrofor Igor Ivković pročitao je odluku Svetog arhijerejskog sinoda, kojom je protojerej Tomislav Stanković odlikovan pravom nošenja naprsnog krsta, dok je na jevanđeljsku priču o bludnom sinu, jednostavno i pastirski, besedio protonamesnik Marko Pajčin.
Po otpustu, mitropolit Ilarion čestitao je protojereju Tomislavu Stankoviću na odlikovanju, blagodareći mu na višegodišnjem predanom radu u Crkvi. Međutim, tišina u hramu postala je dublja u trenutku kada je vladika darivao naprsni krst protojereju-stavroforu Borivoju Radojičiću, čestitajući mu sedam decenija svešteničke službe.
Sedamdeset godina pred oltarom bez pompe, ali sa težinom koju nose samo biografije ispisane vernošću.
Put sveštenika koji traje duže od jedne epohe
Decenije služenja Bogu odvele su protu Borivoja kroz Eparhiju timočku uzduž i popreko. Pamti ljude, parohije, radosti i rane, jer sveštenička služba nikada nije niz samo svetlih dana. Rođen 1936. godine u Banjanima kod Valjeva, u godinama pred Drugi svetski rat, svedok je epoha koje nisu bile blagonaklone prema Crkvi.
Foto: SPC
Vladika Timočki Ilarion i prota Borivoje Radojičić
Iako je rođen u Kraljevini Jugoslaviji, vremena koja su usledila potiskivala su u zaborav sve ono što je običnom Srbinu, pravoslavcu, bilo čestito i sveto – najpre njegovu veru i osećaj pripadnosti.
Bogoslovija u godinama straha i pritisaka
Ljubav prema Crkvi i svešteničkom pozivu odvela ga je 1949. godine u srednju bogoslovsku školu u Beogradu, po završetku osnovnog obrazovanja i niže gimnazije. O tim godinama govori mirno, bez ulepšavanja, ali i bez gorčine.
- Moj odlazak u bogosloviju bio je u teškom vremenu. To je bilo u doba OZN-e, kada je ljudski život malo vredeo. Ko god je bio protiv novog režima, brzo je bio uklonjen - svedoči prota Borivoje.
Foto: SPC
Vladika Timočki Ilarion i prota Borivoje Radojičić
- U vreme mog školovanja bogosloviju je pohađalo šezdeset bogoslova, što pokazuje da se vera u narodu još uvek održala, ali je strah za sigurnost i život bio sve prisutniji.
Pritisci nisu bili apstraktni ni daleki. Osetili su ih i đaci i njihove porodice.
- Mojim roditeljima oduzet je deo imovine samo zato što sam upisao bogosloviju - kaže prota Borivoje, kao činjenicu koja se pamti, ali ne traži osvetu, već hrišćansko praštanje.
Kada je vera morala da se brani znanjem
Na pitanje o ličnim pretnjama, odgovor dolazi bez oklevanja:
- Kako da ne. U blizini je bila škola vojnih pitomaca, koji su nas redovno vređali i gađali kamenicama.
Seća se i provokacija u tramvaju, podsmeha i pitanja koja su im dobacivali, pozivajući se na Vasu Pelagića.
- Pitali su nas šta je starije, kokoška ili jaje, ili da li je Bog mogao da napravi kamen koji ne može da podigne - seća se prota Boricoje, prenosi portal Eparhije timočke.
Bogoslovija se, međutim, branila znanjem.
- Jedan naš profesor, jerođakon Marko Vidicin, napisao nam je apologetske odgovore na sva ta provokativna pitanja. Naučili smo ih i često odgovarali.
Foto: Eparhija timočka
Od 60 bogoslova u generaciji prote Borivoja, Bogosloviju je završilo svega 34
Ipak, mnogi nisu izdržali.
- Od nas šezdeset u generaciji, bogosloviju je završilo trideset četvoro. OZN-a je mnoge ubedila da napuste školovanje.
Za sebe kratko dodaje:
- Bio sam odličan đak. Ništa mi nije bilo teško, jer sam veru poneo od kuće.
Liturgija u Zaječaru toga dana bila je više od bogosluženja. Bila je tiha ispovest Crkve koja pamti svoje svedoke i ne zaboravlja one koji su je nosili kroz najteža vremena. Naprsni krst na grudima prote Borivoja Radojičića nije bio samo znak časti, već pečat jednog puta koji traje već sedamdeset godina bez buke, ali sa dubinom koju može da nosi samo vera proverena vremenom.
Na praznik Obrezanja Gospodnjeg i u dan posvećen Svetom Vasiliju Velikom, liturgija u Beogradu donela je poruku o „obrezanju srca“, unutrašnjoj promeni i hrišćanskom životu koji ne počinje u običaju, već u čoveku samom.
Govoreći o prvom arhiepiskopu srpskom kao mirotvorcu i duhovnom orijentiru, poglavar SPC podsetio je da se mir ne stvara dekretima, već u čoveku, i da se vera ne čuva u rečima, nego u životu.
Uz arhijerejsku liturgiju i dirljivo pojanje fočanskog hora „Pobratimstvo“, vernici su primili poruke o duhovnom sazrevanju i svedočanstvu neprekinute svetosavske tradicije u slovenačkoj prestonici.
Stroge zabrane isplovljavanja blokiraju ulazak u glavne luke, dok mala alternativa u Jerisosu prima tek nekoliko desetina ljudi, ostavljajući hodočasnike iz sveta i Grčke razočarane i bez rešenja.
Liturgijskim sabranjem i bratskom ljubavlju, u Sabornom hramu Rođenja Presvete Bogorodice, udruženje Bogorodičino bratstvo proslavilo je praznik Živonosnog Istočnika, uz blagoslov mitropolita timočkog i sveštenstva.
Uoči praznika Vratnjanske ikone Presvete Bogorodice Domostrojiteljnice, mitropolit Ilarion zamonašio je novu sestru ove svetinje, a prazničnu radost upotpunile su duhovne pesme, molitve i velika dobročinstva.
Sabran narod, reč mitropolita Ilariona, večernje bogosluženje i litija oko hrama Svete Trojice učinili su da Negotin, uoči hramovne slave, postane svedok živog susreta neba i zemlje.
Zahvaljujući podršci opštine Majdanpek, blagoslovu vladike Ilariona i pomoći vernog naroda, hram u Donjem Milanovcu dobio je novi živopis, ozvučenje, rasvetu i gorionik.
Protojerej-stavrofor Nedeljko Milanović, koji je kao mladi jerej trpeo pritiske komunističkog režima, najveći deo svoje službe proveo je u rasejanju, da bi se pred kraj života vratio u Srbiju i tu završio svoj zemaljski put.
Koordinator Odseka za dijalog u javnoj sferi Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke objašnjava kako pokušaji brisanja crkvene tradicije otkrivaju sukob između iskonskih vrednosti i kvazi „napretka“.
Ona je bila luda Hrista radi, a to je najveća ljubav, i proživela je svoj život u velikom poniženju i stradanju, odbačena od ljudi, ali prihvaćena od Boga, poručio je vladika.
Jedan apel poglavara Srpske pravoslavne crkve pretvara molitvu u konkretno delo: krv koja se daruje u beogradskim hramovima postaje nada za nečiji novi početak.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prenos moštiju Svetog Jovana Zlatousta po starom i Svetog mučenika Nikifora po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Svetu Apoloniju, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika.
