Manastir Fenek iz 15. veka, koji je podigao despot Stefan Lazarević, smešten u Jakovu blizu Beograda, poznat je po dubokom poštovanju Svete Paraskeve, svedočenjima o isceljenju i istorijskoj vezi s porodicom Branković.
Manastir Prepodobne mati Paraskeve – Fenek iz 15. veka, nalazi se u ataru sela Jakova, u opštini Surčin , 25 kilometara od Beograda. Zbog velike istorijske povezanosti spada u grupu fruškogorskih manastira, iako geografski ne pripada Fruškoj Gori. Za razliku od fruškogorskih manastira, Fenek je ostao pod turskom vlašću sve do 1717. godine.
Postoje predanje da je manastir jedno vreme bio pretvoren u džamiju, a u svom posedu je imao 500 hektara zemlje.
Od perioda Drugog svetskog rata, do leta 2006. godine u manastiru je bilo žensko monaštvo, da bi odlukom vladike sremskog Vasilija, monahinje bili razmeštene, a dovedeni monasi iz manastira Sopoćani i Dečani.
Prvim ktitorom smatra se despot Stefan Lazarević koji, na mestu današnjeg Feneka gradi najpre hram posvećen u čast Sveta Tri Jerarha (oko 1410. godine). Crkva je bila skromnih dimenzija moravskog stila.
Nakon što su u Fenek prenete mošti Svete Petke, zaslugom svete Jefimije (despotica Jelena Mrnjavčević) i svete Evgenije (carica Milica), hram postaje manastir i tu se naseljava bratstvo. Tako fenečka obitelj postaje dom Svetoj Petki za narednih gotovo sto godina i tu se formira izuzetno duboko poštovanje svetiteljke koju i danas Srbi veoma vole i poštuju.
Kako sin kneza Lazara nije imao potomaka, despotska titula nakon njegove smrti (1427) prelazi u dom Brankovića kao i briga o manastiru Fenek. Tako su krajem 15. veka Brankovići – majka Angelina sa sinovima, Maksimom i Jovanom, preuzeli staranje o podizanju svetinje i postali njeni drugi ktitori. Prvi pisani zapis o manastiru nalazi se u mineju jeromonaha Zaharije iz 1563. godine.
Znamenite ličnosti u manastiru Fenek
Duhovno nasleđe manastira su ličnosti, koje su živele i koje su se pojavljivale u manastiru, od srednjovekovnih ličnosti, do boravka kneza Alekse Nenadovića, Karađorđa Petrovića, arhimadrita studeničkog Melentija Nikšićkog, Miloša Obrenovića... Ovde je takođe boravio Arčibald Rajs - poznati švajcarski forenzičar, profesor i publicista, koji je svojim istraživanjima zločina nad Srbima u Prvom svetskom ratu zadužio naš narod. Po sopstvenoj želji sahranjen je na Topčiderskom groblju, dok mu je srce pohranjeno na Kajmakčalanu.
Na mestu starog hrama koji je bio u lošem stanju podignut je novi u periodu od 1793. do 1797. i osveštan je za vreme igumana Vikentija Rakića.
Nedaleko od glavnog hrama, nalazi se kapela posvećena Svetoj Petki sazidana 1800. godine, na mestu stare crkve nad bunarom za koji se veruje, da ga je sagradila mati Angelina Branković. Vodu sa ovog izvora u narodu su smatrali čudotvornom, zbog lekovitih dejstava.
Čestica moštiju Svete Petke
Printscreen/Youtube/AgroTV Srbija
U manastiru se nalazi velika svetinja, a to su delovi moštiju Svete Petke. Njene mošti se nalaze na istoku Rumunije u gradu Jašiju, a čestica u manastiru Fenek. Velika svečanost održava se 27. oktobra, na praznik ove svetiteljke.
Printscreen/Youtube/AgroTV Srbija
Monah Nikolaj
Za ovo manastirsko zdanje vezuje se najveći broj svedočanstava o isceljenju i čudima koja su se desila molitvama vernih Svetoj Petki, priča monah Nikolaj.
- Nebrojana su čuda i svedočenja ljudi da im se svetiteljka u raznim životnim okolnostima javljala, da im je pomagala. Smatra se zaštitnicom žene i dece - kaže monah.
U manastiru se prodaje domaća radinost monaha, pa tako od prirodnih lekova, rakija, ikona u manastirskoj prodavnici možete naći med i vino, pravljenih u ovoj svetinji.
Ovi monasi posvećeni očuvanju hrišćanskog nasleđa obasjavaju put hodočasnicima, kombinujući bogatu istoriju, simboliku i duhovnost u svojoj svakodnevnoj misiji. Ova jedinstvena zajednica čuva ljubav Hristovu i inspiriše vernike širom sveta.
Monahinja iz Belorusije je otkrila tajnu svrsishodnog i isplativog rada, nakon što je naglasila da se svaki predmet na štandu koji prodaje u ime sestrinstva prodaje zahvaljujući jednoj stvari.
Književno delo je nastalo kao plod iscrpnog istraživanja žitija svetaca, koji su po profesiji bili medicinari, sa ciljem da se poveže crkva i medicina, kao i da se naznači da smo bez Boga ništa, a sa njim sve.
Pouka velikog duhovnika 20. veka otkriva šta stoji iza unutrašnjeg zamora, zašto pad nije kraj i kako se vodi borba koja ne uništava čoveka, već ga vraća na put trezvenosti i nade.
Vernici i istoričari zabrinuti zbog plana albanskog Ministarstva kulture da hram pretvori u muzejski prostor, što ugrožava duhovni i kulturni identitet sela.
U Jagodnjaku nadomak Osijeka, na praznik Svetog Nikolaja, obeleženo je 300 godina Nikolajevskog hrama, sabornosti i istrajanja Srba na prostoru današnje Hrvatske.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Podignuta na temeljima vizantijske bazilike, sa sačuvanim ugovorom o gradnji iz 1281. i grobovima potomaka loze Nemanjića, ova svetinja kod Brodareva svedoči o veri, razaranju i tihom opstanku uprkos pljačkama, ruševinama i zaboravu.
Nakon zemljotresa, ratova i sistematskog uništavanja, završna faza građevinskih radova na hramovima Svetog Spiridona, Svetog Nikole i parohijskog doma u Petrinji budi nadu pravoslavnih vernika u ovom kraju.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Reči svetogorskog podvižnika, starca Dionisija Ignjata, razotkrivaju tišinu koja je postala opasnija od progona - rat protiv pravoslavlja, obmana i pitanje koje odzvanja jače od svake najave kraja.
