OVO KANDILO SE VIŠE OD PET VEKOVA NE GASI: U Manastiru Nikolje dešavaju se brojna Božja čuda, a u porti raste sveto drvo za koje se veruje da isceljuje
U Ovčarsko-kablarskoj klisuri, kraj Zapadne Morave, postoji svetinja u kojoj se istorija, predanje i sudbine vladarskih porodica prepliću oko jednog svetog drveta i jedne neugasle svetlosti koja svedoči o veri jačoj od vremena.
Postoje svetinje koje ne morate tražiti - one vas, nekako tiho i uporno, same pronađu. Manastir Nikolje, uvučen u zelenilo Ovčarsko-kablarske klisure, na samoj obali Zapadne Morave, pripada upravo toj vrsti mesta. Dok se pogled posetioca najpre zaustavlja na stenama i šumi, pravi život ove svetinje odvija se oko jedne tihe, ali postojane svetlosti: kandila koje se, prema predanju i svedočenjima, više od pet vekova nikada nije ugasilo.
Manastir je podignut na prostoru koji je od davnina smatran posebnim. U vreme kada su ljudi, kako beleži etnolog Snežana Ašanin, birali mesta za domove i hramove po blizini "svetog drveća", verujući da takva mesta obećavaju mir i napredak, ovde je već rastao bor koji će kasnije postati središnja tačka čitavog manastirskog predanja.
- Lokacije na kojima će se sagraditi manastir ili kuća nekada su se birale upravo po blizini tog, kako se verovalo, svetog drveća. To su bila plemenita mesta, koja su obećavala miran život i napredak - objašnjava Snežana Ašanin, podsećajući da je verovanje u moć drveća staro koliko i čovečanstvo.
Ikona iz 1489. svedoči o počrvima manastira
Ko je ktitor Nikolja - nije ostalo zapisano. Ipak, istorija je ostavila dovoljno tragova da se oseti dubina njegovog trajanja. Zna se, na primer, da je ikona iz 1489, koja se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, ikonopisana upravo u ovom manastiru. To svedoči ne samo o starosti svetinje već i o njenoj nekadašnjoj duhovnoj i kulturnoj snazi.
RINA
Sveti bor u središtu porte i molitve koje se pamte
U samom središtu manastirske porte uzdiže se sveti bor, viši od deset metara. Prema predanju, molitve izgovorene pored njega bivaju uslišene.
- Tokom istorije postoje konkretni podaci o tome da su ljudi ovde dolazili i molili se za isceljenje. Zna se tačno ko su oni bili i od čega su isceljeni. Uglavnom su to bile žene koje su imale psihičke tegobe - navodi Snežana Ašanin.
Bor je, prema predanju, pod zaštitom Majke Božije. Na njegovom stablu nalazi se mala ikona, a vernici i danas, sledeći običaj koji se prenosi s kolena na koleno, obilaze tri kruga oko drveta i izgovaraju svoje molitve.
-Postoji predanje da iskrene molitve i želje izrečene pored bora, uz obilaženje tri kruga oko njega, bivaju ispunjene - dodaje Ašanin, napominjući da gotovo nema posetioca koji ne zastane kraj tog drveta.
RINA
Sveto drvo u porti manastira
Kako su sudbine Obrenovića zauvek upisane u manastirsku portu
Istorija manastira tesno je isprepletana s istorijom Srbije. U Nikolju se, bežeći od Turaka, sklonila kneginja Ljubica, žena Miloša Obrenovića. U manastirskoj porti sahranjena su i dva njihova sina.
- Novorođeni sin kneza Miloša sahranjen je ispod bora, zbog čega se tom drvetu posvećivala još veća pažnja i često je posećivano. Drugi sin, petogodišnji dečak po imenu Petar, sahranjen je iza zapadnog dela crkve. Petra je krstio Karađorđe po ocu, čime je uspostavljena kumovska veza između Karađorđa i Miloša Obrenovića - objašnjava Snežana Ašanin.
Miloš Obrenović je 1817. podigao i konak u porti manastira, koji i danas nosi njegovo ime. Ipak, možda najneupadljivija, a ujedno i najpostojanija nit koja povezuje sve ove vekove jeste upravo kandilo.
Svetinja koja nikada nije opustela
Manastir Nikolje, kako svedoče predanje i istorijski kontinuitet, od svog osnivanja nikada nije bio pust. Kroz vekove je menjao svoju ulogu i prolazio kroz razna iskušenja: dugo je bio muški manastir, a od 1945. postao je ženski. U prošlosti je bio i značajan kulturno-prosvetni centar, sa školom za parohijske sveštenike i razvijenom prepisivačkom delatnošću. I u svemu tome - kandilo se nije gasilo.
RINA
Sveto drvo u porti manastira
Ta mala, stalna svetlost danas deluje kao tiha hronika svega što je Nikolje preživelo: sklanjanje pred nevoljama, sahrane, molitve, prepisivanje knjiga, smenu vremena i ljudi. Ona ne privlači pažnju glasno, ali upravo u tome je njena snaga - u trajnosti koja ne traži objašnjenje.
Sveti bor, konak kneza Miloša, stare ikone i neugaslo kandilo čine celinu u kojoj se istorija ne čita samo iz knjiga, već se oseća u vazduhu, u tišini porte i u treperenju plamena koji, već više od pet vekova, svedoči da postoje mesta gde se vreme ne meri samo godinama, nego i verom koja ne prestaje.
Verni narod tvrdi da male bočice sa vodom i uljem, ostavljene pored čudotvorne ikone u manastiru Panormitis, nestaju iz hrama, a zatim se pojavljuju u domovima ljudi širom sveta – kao odgovor na molitve i znak nebeske utehe.
Svetitelj blagosti i praštanja, nepravedno gonjen, danas je utočište svim pravoslavnim vernicima koji nose nevidljivi teret - a ovaj dan mnogi smatraju presudnim.
Srpska pravoslavna crkva 17. januara molitveno se seća izabranih učenika Gospodnjih, koji su rame uz rame s dvanaestoricom širili Jevanđelje i postavili temelje Crkve.
Strah roditelja da su zakasnili često izgleda nepodnošljivo, ali reči starca Serafima otkrivaju zašto se put vere ne prekida - čak i kad se čini da je zauvek napušten.
U Ovčarsko-kablarskoj klisuri, kraj Zapadne Morave, postoji svetinja u kojoj se istorija, predanje i sudbine vladarskih porodica prepliću oko jednog svetog drveta i jedne neugasle svetlosti koja svedoči o veri jačoj od vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Kako je slepi starac iz bolničkog paraklisa postao najtraženiji duhovnik Atine i zašto su se ljudi hvatali za njegove reči kao za poslednju slamku spasa.
Čudesa Svetog velikomučenika Dimitrija, koja je zapisao Ava Justin Popović, i danas svedoče da molitva, pokajanje i blagodat Božja pobeđuju i najtvrđa srca i najmračnija vremena.
U redovima za pričešže čekalo se više od sat vremena, vernici su dobili blagoslov i poruku igumana Dimitrija da je Tumane postalo duhovna bašta u vremenu smutnje i otuđenosti.
Na uzvišenju kod Novog Pazara nalazi se drevni hram čiji slojeviti zidovi, jedinstvena osnova i živopis pamte odricanje vladara, rađanje monaštva i kontinuitet vere duži od jednog milenijuma.
Podignuta na temeljima vizantijske bazilike, sa sačuvanim ugovorom o gradnji iz 1281. i grobovima potomaka loze Nemanjića, ova svetinja kod Brodareva svedoči o veri, razaranju i tihom opstanku uprkos pljačkama, ruševinama i zaboravu.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Predsednika Odeljenja za fizičku kulturu i sport Eparhije armavirske Ruske pravoslavne crkve pokreću zajednički turniri, digitalne igre i projekti koji spajaju crkve i mlade, dok filozofija vere postaje most između naroda.
U besedi za 32. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, Vladika Nikolaj Velimirović otvara neprijatno pitanje: kako je moguće da se čovek moli, a da ostane daleko od onoga kome se moli.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog proroka Malahija po starom kalendaru i Časne verige Svetog apostola Petra po novom. Katolici proslavljaju Svetog Marcela, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
