Dospeo je glas o delima Gospoda i do Iroda. On je odmah zaključio: to je Jovan ustao iz mrtvih (Mt. 14,2). Zar se malo šta moglo pomisliti o tim delima! No, on ni na koga drugog nije pomislio nego na Jovana. Ko je dao takav smer njegovim mislima? Savest. Od nje nije moguće sakriti nesavesna dela. Njen sud se ničim ne može popraviti.
Pravo na obezglavljenje Jovana Irod je prisvajao sebi, a ni drugi mu ga nisu poricali. Međutim, savest je govorila svoje i njene reči on ničim nije mogao da zagluši. Zbog toga se njemu i nameće misao o Jovanu. Koliko sličnih priča znamo o tome kako savest proganja grešnika i prikazuje mu predmet i delo greha tako da ih on čak i u spoljašnjosti vidi!
Radi se o tome da u nama postoji glas za koji moramo priznati da nije naš. Ali, čiji je onda? Božiji! Od koga je naša priroda, od toga je i glas. Ako je Božiji, onda ga treba slušati, budući da tvar ne sme da protivreči Tvorcu. Taj glas govori da ima Boga, da mi od Njega u potpunosti zavisimo i da zbog toga ne može biti da nismo ispunjeni strahom Božijim.
Imajući ga, mi smo dužni da ispunjavamo volju Božiju, na koju savest ukazuje. Sve to čini reč Božija koja je upisana u našu prirodu, koju mi čitamo i koju su ljudi svih vremena i zemalja slušali, obraćajući na nju dužnu pažnju. Svagda veruju u Boga, svugde slušaju savest i čekaju budući život. Samo je sada ušlo u modu ne priznavati te istine. Tako postupaju naturalisti, tj. prirodnjaci. Znači – naturalisti propovedaju nešto protivprirodno.
