Ikonopisanje je više od umetnosti - to je duhovni čin kroz koji se projavljuje božanska prisutnost. Episkop novobrdski za Religiju pripoveda o svom iskustvu u ikonopisanju i dubokoj vezi između vere i umetnosti.
Kao jedan od najsvetijih činova u pravoslavlju, ikonopisanje je poput umetnosti koja je most između neba i zemlje. Kroz ruke ikonopisca, likovi svetitelja, anđela i Hrista oživljavaju na dasci, unoseći božansku prisutnost u svet. Ovaj čin nije samo puki umetnički izraz, već je duboko duhovno iskustvo, kroz koje se Bog projavljuje i čovek duhovno preobražava.
Episkop novobrdski Ilarion, čije je svetovno ime bilo Rastko Lupulović, nosi dar ikonopisa u svom srcu kao duhovnu obavezu i izraz ljubavi prema Bogu. Govoreći o svom ikonopisnom putovanju, vladika Ilarion se osvrće na trenutke provedene u Manastiru Visoki Dečani, gde je i započeo svoje monaško putovanje
- Učestvujem, na neki način, u radu Visoke škole Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju. To je ustanova u kojoj se ja osećam prijatno, zato što imam puno prijatelja među profesorima i među studentima. A i bavio sam se ikonopisom dok sam živeo kao monah u manastiru Visoki Dečani - započinje episkop Ilarion, osvetljavajući svoje prve korake u ovom svetom pozivu.
Foto: Religija
Vladika Ilarion
Vladika Ilarion, pre nego što je u avgustu 1996. godine odenuo monašku odoru, bio je talentovani glumac, poznat po ulogama u filmovima „Biće bolje“ i „Paket aranžman“. Njegov dar za umetnost bio je evidentan još u svetovnom životu, gde je svojim glumačkim sposobnostima i muzičkim talentom ostavio značajan trag. Prvi put je kročio u Manastir Visoki Dečani 1992. godine, gde ga je poveo kolega sa klase Nenad Jezdić. Ovaj susret sa duhovnošću manastira promenio je njegov život, tako da vladika svoj život računa od trenutka kada je kročio u ovu svetinju na Kosmetu.
- Ukazala mi se prilika da učestvujem u ovoj radionici za ikonopisanje sa profesorima iz Rumunije i sa profesorom Todorom Mitrovićem, koji me je i obavestio o ovom događaju i pozvao da učestvujem. Meni je čast i radost da mogu ponovo da sednem za štafelaj i pomalo ikonopišem uz moga mentora Luku. Na neki način, slikamo zajedno i on mi prenosi iskustvo i znanje koje je stekao na akademiji, a koje ja nisam stekao učeći ikonopis u manastiru Visoki Dečani - priseća se episkop novobrdski i vikar patrijarha Porfirija.
Vladika Ilarion svedoči da mu je ikonopisanje u radionici posebno radosno iskustvo, u kome vidi providencijalni značaj.
Foto: Religija
Vladika Ilarion
- Postoji nešto providencijalno u vezi s ovim događajem, zato što danas praznujemo Nerukotvorenu ikonu Gospoda našeg Isusa Hrista, prvobitnu ikonu koju je naslikao sam Hristos. Mi se uključujemo u blagodatni život samog Boga, mi smo pričastnici božanske prirode, čak i telesno po rečima apostola, i sve delovanje je zapravo njegovo. Mi smo njegovi saradnici, njegovi pomoćnici u tom njegovom delu, u njegovom životu u koji Gospod želi da nas uključi, i u tom smislu čovek ne slika Boga, nego kroz ikonopis Bog slika čoveka, odnosno stvara ga i stvara ga iznova, pokušavajući da pronađe taj zamagljeni lik Božji u čoveku - kaže vladika i nastavlja:
- Po predanju vezanom za nastanak prvobitne Nerukotvorene ikone, Gospod Hristos je ostavio odraz svoga lika na ubrusu koji je poslao knezu Afgaru, koga je iscelio i utešio. Prethodno ikonopisac, odnosno živopisac, koga je knez Afgar poslao da naslika ikonu Hristovu, nije mogao da ga naslika, zato što se po tom predanju lik Hristov neprekidno menjao. To govori da je nemoguće čoveku da naslika Hristov lik, i sve ovo vreme Hristos sam ostavlja odraz svog lika na ubrusu, odnosno na dasci za štafelajem, ili na zidu ili bilo gde drugo - zaključuje episkop novobrdski Ilarion i dalje razmatra tajnu ikonopisanja, objašnjavajući da čovek ne slika Boga, već da kroz ikonopis Bog slika čoveka:
- Čovek, kao i u svakoj drugoj duhovnoj disciplini, treba da dođe u takvo stanje, da se sa smirenjem isprazni od svakog pokušaja da svojim snagama to postigne, nego moleći se Bogu on razotkriva lik Hristov. U meri u kojoj je slikar, ikonopisac, ili živopisac uspeo da sebe oslobodi od tih stega svoje percepcije, svoga domišljanja, u toj meri će ostvariti slobodu da živi lik Hristov prodiše kroz ovo što slika.
Ova reč vladike Ilariona nije samo uputstvo za ikonopisce, već je vodič za svakog vernika u njihovom duhovnom putu, da kroz smirenje, molitvu i blagodat, postanu odraz božanskog svetla, slike Hrista koje sijaju u ovom svetu.
U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
U monaškom životu, svetovne proslave gube na značaju pred duhovnim podvizima. Monah iz Manastira Tumane nam otkriva suštinu duhovnog rođenja i posvećenosti Hristu, koje se ogleda u proslavi imendana.
Zadužbina Nemanjića, obasjana svetlošću novog rukopoloženja i ispunjena radošću zbog sprovedene Odluke Ustavnog suda tzv. Kosova, na koju su čekali od 2016. godine, konačno je dočekala pravdu. Uz Božju pomoć i monaško strpljenje, pravda je zadovoljena.
Ovo sveto znamenje, stvoreno bez ljudske ruke, ne samo da je iscelilo obolelog kneza, već je svojom silom spaslo čitav grad od uništenja, ostavivši neizbrisiv trag u srcima vernika kroz vekove.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Pravoslavni vernici ne slave samo početak nove kalendarske godine, već koračaju u nju kroz zahvalnost Bogu, duhovno preispitivanje i poštovanje tradicije koja spaja prošlost i sadašnjost.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Na svečanom otvaranju ove međunarodne izložbe u Galeriji Kolarčeve Zadužbine predstavljeni su radovi vrhunskih umetnika iz Srbije, regiona i Rumunije, dok su radionice uživo omogućile posetiocima da svedoče nastanku svetih ikona i tako se upuste u fascinantni svet crkvenog stvaralaštva.
Pravoslavni vernici ne slave samo početak nove kalendarske godine, već koračaju u nju kroz zahvalnost Bogu, duhovno preispitivanje i poštovanje tradicije koja spaja prošlost i sadašnjost.
Dok građani jedva čekaju 1. januar, crkva čuva liturgijsku i „staru“ Novu godinu, a posebni molebani i običaji pokazuju kako se vere i porodične tradicije prepliću u svakodnevnom životu vernika.
Dok mnogi zaboravljaju koliko njihove reči oblikuju svet oko njih, starac pokazuje kako molitva i čistota misli čuvaju unutrašnji mir i otvaraju put ka blagoslovu.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Dok mnogi zaboravljaju koliko njihove reči oblikuju svet oko njih, starac pokazuje kako molitva i čistota misli čuvaju unutrašnji mir i otvaraju put ka blagoslovu.
Zašto Mali Božić nije isto što i pravoslavna Nova godina, šta znače badnjaci, koji se ponovo pale, kako je Hristos dobio ime i zbog čega je Crkva još u prvom veku donela odluku koja je zauvek promenila život hrišćana, otkriva jerej Slavko Lalović.
Sveštenik Darko B. Jelić bez uvijanja govori o lažnoj tradiciji, crkvenim portama pretvorenim u vašarište i o tome kako smo zamenili liturgiju bukom, a smisao navikom – i zašto nas to već decenijama drži na istom mestu.
