Kao jedan od najsvetijih činova u pravoslavlju, ikonopisanje je poput umetnosti koja je most između neba i zemlje. Kroz ruke ikonopisca, likovi svetitelja, anđela i Hrista oživljavaju na dasci, unoseći božansku prisutnost u svet. Ovaj čin nije samo puki umetnički izraz, već je duboko duhovno iskustvo, kroz koje se Bog projavljuje i čovek duhovno preobražava.
Foto: Religija
Episkop novobrdskii Ilarion, vikar patrijarha Porfitija
Episkop novobrdski Ilarion, čije je svetovno ime bilo Rastko Lupulović, nosi dar ikonopisa u svom srcu kao duhovnu obavezu i izraz ljubavi prema Bogu. Govoreći o svom ikonopisnom putovanju, vladika Ilarion se osvrće na trenutke provedene u Manastiru Visoki Dečani, gde je i započeo svoje monaško putovanje
- Učestvujem, na neki način, u radu Visoke škole Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju. To je ustanova u kojoj se ja osećam prijatno, zato što imam puno prijatelja među profesorima i među studentima. A i bavio sam se ikonopisom dok sam živeo kao monah u manastiru Visoki Dečani - započinje episkop Ilarion , osvetljavajući svoje prve korake u ovom svetom pozivu.
Foto: Religija
Vladika Ilarion
Vladika Ilarion, pre nego što je u avgustu 1996. godine odenuo monašku odoru, bio je talentovani glumac, poznat po ulogama u filmovima „Biće bolje“ i „Paket aranžman“. Njegov dar za umetnost bio je evidentan još u svetovnom životu, gde je svojim glumačkim sposobnostima i muzičkim talentom ostavio značajan trag. Prvi put je kročio u Manastir Visoki Dečani 1992. godine, gde ga je poveo kolega sa klase Nenad Jezdić. Ovaj susret sa duhovnošću manastira promenio je njegov život, tako da vladika svoj život računa od trenutka kada je kročio u ovu svetinju na Kosmetu.
Foto: Religija
Episkop novobrdskii Ilarion, vikar patrijarha Porfitija
- Ukazala mi se prilika da učestvujem u ovoj radionici za ikonopisanje sa profesorima iz Rumunije i sa profesorom Todorom Mitrovićem, koji me je i obavestio o ovom događaju i pozvao da učestvujem. Meni je čast i radost da mogu ponovo da sednem za štafelaj i pomalo ikonopišem uz moga mentora Luku. Na neki način, slikamo zajedno i on mi prenosi iskustvo i znanje koje je stekao na akademiji, a koje ja nisam stekao učeći ikonopis u manastiru Visoki Dečani - priseća se episkop novobrdski i vikar patrijarha Porfirija .
Vladika Ilarion svedoči da mu je ikonopisanje u radionici posebno radosno iskustvo, u kome vidi providencijalni značaj.
Foto: Religija
Vladika Ilarion
- Postoji nešto providencijalno u vezi s ovim događajem, zato što danas praznujemo Nerukotvorenu ikonu Gospoda našeg Isusa Hrista, prvobitnu ikonu koju je naslikao sam Hristos. Mi se uključujemo u blagodatni život samog Boga, mi smo pričastnici božanske prirode, čak i telesno po rečima apostola, i sve delovanje je zapravo njegovo. Mi smo njegovi saradnici, njegovi pomoćnici u tom njegovom delu, u njegovom životu u koji Gospod želi da nas uključi, i u tom smislu čovek ne slika Boga, nego kroz ikonopis Bog slika čoveka, odnosno stvara ga i stvara ga iznova, pokušavajući da pronađe taj zamagljeni lik Božji u čoveku - kaže vladika i nastavlja:
- Po predanju vezanom za nastanak prvobitne Nerukotvorene ikone, Gospod Hristos je ostavio odraz svoga lika na ubrusu koji je poslao knezu Afgaru, koga je iscelio i utešio. Prethodno ikonopisac, odnosno živopisac, koga je knez Afgar poslao da naslika ikonu Hristovu, nije mogao da ga naslika, zato što se po tom predanju lik Hristov neprekidno menjao. To govori da je nemoguće čoveku da naslika Hristov lik, i sve ovo vreme Hristos sam ostavlja odraz svog lika na ubrusu, odnosno na dasci za štafelajem, ili na zidu ili bilo gde drugo - zaključuje episkop novobrdski Ilarion i dalje razmatra tajnu ikonopisanja, objašnjavajući da čovek ne slika Boga, već da kroz ikonopis Bog slika čoveka:
Foto: Religija
Episkop novobrdskii Ilarion, vikar patrijarha Porfitija
- Čovek, kao i u svakoj drugoj duhovnoj disciplini, treba da dođe u takvo stanje, da se sa smirenjem isprazni od svakog pokušaja da svojim snagama to postigne, nego moleći se Bogu on razotkriva lik Hristov. U meri u kojoj je slikar, ikonopisac, ili živopisac uspeo da sebe oslobodi od tih stega svoje percepcije, svoga domišljanja, u toj meri će ostvariti slobodu da živi lik Hristov prodiše kroz ovo što slika.
Ova reč vladike Ilariona nije samo uputstvo za ikonopisce, već je vodič za svakog vernika u njihovom duhovnom putu, da kroz smirenje, molitvu i blagodat, postanu odraz božanskog svetla, slike Hrista koje sijaju u ovom svetu.
VIDEO
VIDEO
U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
U monaškom životu, svetovne proslave gube na značaju pred duhovnim podvizima. Monah iz Manastira Tumane nam otkriva suštinu duhovnog rođenja i posvećenosti Hristu, koje se ogleda u proslavi imendana.
Zadužbina Nemanjića, obasjana svetlošću novog rukopoloženja i ispunjena radošću zbog sprovedene Odluke Ustavnog suda tzv. Kosova, na koju su čekali od 2016. godine, konačno je dočekala pravdu. Uz Božju pomoć i monaško strpljenje, pravda je zadovoljena.
Ovo sveto znamenje, stvoreno bez ljudske ruke, ne samo da je iscelilo obolelog kneza, već je svojom silom spaslo čitav grad od uništenja, ostavivši neizbrisiv trag u srcima vernika kroz vekove.
Na svečanom otvaranju ove međunarodne izložbe u Galeriji Kolarčeve Zadužbine predstavljeni su radovi vrhunskih umetnika iz Srbije, regiona i Rumunije, dok su radionice uživo omogućile posetiocima da svedoče nastanku svetih ikona i tako se upuste u fascinantni svet crkvenog stvaralaštva.
Ne bojte se za decu koja su od malena othranjena u poštovanju. I da malčice izmaknu s puta, zbog svog uzrasta, zbog iskušenja, vratiće se na pravi put, govorio je starac Pajsije.
Monah i glavni ekonom Manastira Visoki Dečani kroz svoju priču otkriva duboku vezu s Kosovom i Metohijom I priča kako su njegovo monašenje i životni put ispunjeni duhovnim traženjem i ljubavlju prema svetinji.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Sveti Teofan ukazuje na to da su ubeđenja rezultat svega što nas okružuje – od odgoja do kulturnih uticaja. Važno je da u našem srcu prepoznamo istinu Božiju koja nas vodi ka spasonosnim ubeđenjima. S druge strane, postoje i laži koje nas mogu skrenuti s puta. U tom svetlu, sud Božiji nas poziva da preuzmemo odgovornost za svoja ubeđenja i postupke.
Uz blagoslov mitropolita žičkog završava se oslikavanje veličanstvene svetinje, poznate po čudu – zvonu koje zvoni bez dodira ljudske ruke. Majstori predano oslikavaju zidove svetinje, dok svaki novi potez kista donosi delić Carstva Nebeskog na zemlju.
Dečaku je pretila transplantacija jetre, a lekari nisu davali nade. Međutim, posle molitve Svetima Zosimu i Jakovu u Manastiru Tumane, dogodilo se nešto što niko nije mogao da predvidi.
U porti hrama Svetog Save u Molu, uz prisustvo mitropolita i episkopa, obeležen praznik Prenosa moštiju Svetog Irineja Bačkog i svetih mučenika bačkih, a tom prilikom dodeljenasu i visoka priznanja za doprinos crkvenom životu i obnovu svetinja, uz nadahnutu besedu vladika Irineja i Heruvima.
Ova ikona je naručena od strane ruske emigrantkinje Ije Dmitrijevne Šmit u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon što je imala san o liku ovog cara.
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Tokom proslave u zadužbini Nemanjića, mitropolit žički Justin služio je svetu arhijerejsku liturgiju. Ovaj svečani trenutak u sebi nosi poruku o duhovnoj povezanosti i značaju zajedništva među ljudima, ističući važnost vere u svakodnevnom životu.
Ovaj deo crkvenog kanona izaziva brojne kontroverze i smatra se prevaziđenim, ali kako bi se ovo pravilo bolje razumelo, treba u obzir uzeti i vremenski kontekst u kojem je doneto i kojem nije cilj bio da uvredi ili diskriminiše ženu, već upravo da je zaštiti.