U periodu kada su verske slobode bile ograničene, mnogi su u tajnosti bili kršteni, nesvesni tog čina. SPC ima odgovor za one koji imaju dilemu da li su primili ovu svetu tajnu, nudeći im mogućnost da pronađu mir i sigurnost u veri.
Za svakog hrišćanina, krštenje predstavlja svetinju, prvi i najvažniji korak na putu ka veri i spasenju. Taj trenutak se urezuje u sećanje porodice, često praćen radošću i svečanošću, i predstavlja čin kojim se hrišćanska duša predaje Bogu. Međutim, u određenim životnim okolnostima, dešava se da neka osoba nije sigurna da li je uopšte krštena. Ova neizvesnost unosi nemir, posebno kod onih koji tragaju za duhovnim mirom i identitetom.
Ova dilema često potiče iz vremena kada je komunistička vlast u Jugoslaviji, kako direktno, tako i suptilno, ograničavala verske slobode. Generacije koje su odrasle u to vreme svedoče o mnogim situacijama u kojima su roditelji ili bake i deke decu krštavali u tajnosti, iz straha od posledica. Takvi postupci često su ostali nepoznati samom detetu, koje je odrastalo nesvesno ovog ključnog trenutka. Iako su ta vremena iza nas, njihove posledice i dalje odjekuju. Danas, neki ljudi i dalje ne znaju sa sigurnošću da li su primili Svetu tajnu krštenja, i ta dilema im donosi duhovni nemir.
Ovaj deo crkvenog kanona izaziva brojne kontroverze i smatra se prevaziđenim, ali kako bi se ovo pravilo bolje razumelo, treba u obzir uzeti i vremenski kontekst u kojem je doneto i kojem nije cilj bio da uvredi ili diskriminiše ženu, već upravo da je zaštiti.
Crkveni propisi kroz vekove nude smernice za pravi trenutak obavljanja Svete tajne krštenja. Iako roditelji često bivaju u nedoumici, crkveno učenje donosi jasnoću i sigurnost u donošenju te odluke.
Na praznik Male Gospojine počele su prijave za jedinstven konkurs koji poziva vernike da kroz umetnost fotografije prikažu svetlost krštenja, simbol novog života u Hristu, i osvoje vredan dukat s posebnom simbolikom.
Šeste subote posle Pedesetnice, Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi ističe značaj čulnog dodira sa svetim tajnama Crkve, koristeći primer krvotočive žene iz Jevanđelja koja je, dotičući haljinu Gospodnju sa verom, ozdravila.
Ne bojte se za decu koja su od malena othranjena u poštovanju. I da malčice izmaknu s puta, zbog svog uzrasta, zbog iskušenja, vratiće se na pravi put, govorio je starac Pajsije.
Monah i glavni ekonom Manastira Visoki Dečani kroz svoju priču otkriva duboku vezu s Kosovom i Metohijom I priča kako su njegovo monašenje i životni put ispunjeni duhovnim traženjem i ljubavlju prema svetinji.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Sveti Teofan ukazuje na to da su ubeđenja rezultat svega što nas okružuje – od odgoja do kulturnih uticaja. Važno je da u našem srcu prepoznamo istinu Božiju koja nas vodi ka spasonosnim ubeđenjima. S druge strane, postoje i laži koje nas mogu skrenuti s puta. U tom svetlu, sud Božiji nas poziva da preuzmemo odgovornost za svoja ubeđenja i postupke.
Uz blagoslov mitropolita žičkog završava se oslikavanje veličanstvene svetinje, poznate po čudu – zvonu koje zvoni bez dodira ljudske ruke. Majstori predano oslikavaju zidove svetinje, dok svaki novi potez kista donosi delić Carstva Nebeskog na zemlju.
Dečaku je pretila transplantacija jetre, a lekari nisu davali nade. Međutim, posle molitve Svetima Zosimu i Jakovu u Manastiru Tumane, dogodilo se nešto što niko nije mogao da predvidi.
U porti hrama Svetog Save u Molu, uz prisustvo mitropolita i episkopa, obeležen praznik Prenosa moštiju Svetog Irineja Bačkog i svetih mučenika bačkih, a tom prilikom dodeljenasu i visoka priznanja za doprinos crkvenom životu i obnovu svetinja, uz nadahnutu besedu vladika Irineja i Heruvima.
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Tokom proslave u zadužbini Nemanjića, mitropolit žički Justin služio je svetu arhijerejsku liturgiju. Ovaj svečani trenutak u sebi nosi poruku o duhovnoj povezanosti i značaju zajedništva među ljudima, ističući važnost vere u svakodnevnom životu.
Ovaj deo crkvenog kanona izaziva brojne kontroverze i smatra se prevaziđenim, ali kako bi se ovo pravilo bolje razumelo, treba u obzir uzeti i vremenski kontekst u kojem je doneto i kojem nije cilj bio da uvredi ili diskriminiše ženu, već upravo da je zaštiti.