Zlo se ne identifikuje isključivo s ljudima, već sa duhovnim stanjima i demonskim silama koje čoveka navode na gordost, mržnju, ogovaranje...
Prema pravoslavlju, zlo nije samo moralni prestup ili greška - ono je realna duhovna sila koja deluje na čoveka, pokušavajući da ga odvoji od Boga, bližnjeg i sopstvene unutrašnje svetlosti.
Zlo se ne identifikuje isključivo s ljudima, već sa duhovnim stanjima i demonskim silama koje čoveka navode na gordost, mržnju, ogovaranje, zavist, zluradost i svako drugo stanje koje unižava ljubav.
U duhovnoj borbi, čovek nije bespomoćan.
Pravoslavlje nas uči da je neophodno svakodnevno bdenje nad sobom, molitva, smirenje i stalna unutrašnja budnost kako bismo prepoznali kada zlo pokušava da se uvuče u naše misli, osećanja i postupke.
O tome duboko i jasno svedoči i Šhi-iguman Jeronim Sanaksarski, jedan od savremenih duhovnika ruske pravoslavne tradicije. Njegove reči ne samo da opisuju prirodu zla, već i daju konkretan duhovni odgovor na njegovo prisustvo:
"Duhovi zlobe nas ne ostavljaju ni za jedan dan. Rat se vodi. Dopustivši neprijatelju da uđe u srce – reci mu da ćuti, da zamre. Poveri Bogu da je duša puna zla. Kad zlo nailazi, prisilite sebe na šalu, na veselost, i zlo će se, poput dima rasejati. Omrzni đavola i on će te napustiti. Budeš li jezikom, rečima izražavao zlobu, prevladaće nad tobom. Čitaj 150 "Bogorodice Djevo". I ćuti, ćuti, ćuti! Traži oproštaj mnogo puta od onih koji su te uvredili, i đavo će odstupati."
Pravoslavna teologija porodicu posmatra kao malu crkvu, zajednicu u kojoj se, osim telesnog i emocionalnog, gradi i duhovni život.
Cilj demonskog delovanja je da čoveka odvoji od Boga, udalji od molitve, crkvenih tajni i vrlinskog života.
Prava ljubav ne bira kome će biti upućena - ona ljubi i neprijatelja, jer vidi u svakom čoveku ikonu Božiju.
Crkva uči da demon može koristiti životinju kao oruđe – ali samo ako Bog to dopusti, i to radi pouke, opomene ili kušanja čoveka.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je na mestu stradanja jasenovačkih mučenika da reč pripada molitvi, a konačna pobeda životu i Hristu vaskrslom.
U pravoslavnom učenju, zahvalnost nije samo vrlina, već način postojanja.
Spora priprema u zemljanoj posudi donosi bogat ukus mesa i povrća, decenijama prisutan na ramazanskim soframa i porodičnim okupljanjima širom Bosne i regiona.
Od sumnje do ispovesti „Gospod moj i Bog moj“ - šta zapravo znači Antipasha, zašto je ovaj dan poseban u crkvenom kalendaru i kako su ga pratili stari narodni običaji.
Ovaj dan predstavlja nastavak vaskršnje radosti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Borba protiv zla ne vodi se kroz odmazdu, već kroz molitvu, strpljenje i ljubav.
Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
U pravoslavnom učenju, zahvalnost nije samo vrlina, već način postojanja.
Ovaj dan predstavlja nastavak vaskršnje radosti.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog reči apostola Pavla dobijaju smisao koji se tiče svakog čoveka i njegovog odnosa prema smrti, grehu i strahu..
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije „ponašaju“ pred zahvalnim srcem.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije „ponašaju“ pred zahvalnim srcem.
Od detinjstva u siromaštvu do monaškog podviga na Atosu i povratka u rodno selo, gde je decenijama bio oslonac ljudima u nevolji - život starca Akakija obeležili su molitva, skromnost i susreti sa znamenitim duhovnicima.
Fotografije slavnog MMA borca na kojima se vidi u molitvi i tokom kropljenja svetom vodom pokrenule su lavinu reakcija.
