Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
U pravoslavnom hrišćanskom predanju zavist i zloba posmatraju se, pre svega, kao unutrašnja stanja srca koja udaljavaju čoveka od Boga i bližnjih.
One se ne razumeju samo kao prolazne emocije već kao duhovne bolesti koje, ukoliko se ne prepoznaju i ne leče, mogu da obuhvate čitavo biće čoveka. Sveti oci uče da zavist rađa nemir, neprestano upoređivanje sa drugima tihu, ali postojanu mržnju, koja razara unutrašnji mir i gasi radost života.
Pravoslavna teologija zavist povezuje sa gordošću i odsustvom zahvalnosti. Čovek koji se raduje dobru drugoga, po učenju Crkve, pokazuje da je u njemu prisutna vera da Bog brine o svakome na jedinstven način.
Nasuprot tome, zavidan čovek teško prihvata tuđu radost, jer u njoj vidi sopstveni poraz, iako objektivnog gubitka nema. Takvo stanje rađa unutrašnju napetost i stalno nezadovoljstvo, koje se često preliva u reči, postupke i odnose prema drugima.
U Svetom pismu i u životima svetih, zavist se često pominje kao uzrok razdora među ljudima, ali i kao prepreka istinskoj ljubavi. Pravoslavno shvatanje čoveka polazi od toga da su misli, reči i dela nerazdvojno povezani. Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života. Zbog toga se u duhovnom životu posebna pažnja posvećuje čuvanju srca jer se u njemu, prema rečima svetih otaca, odlučuje da li će čovek postati izvor mira ili nemira za svoju okolinu.
Sa druge strane, pravoslavlje ističe dobrotu, smirenje i ljubav kao plodove duhovne borbe i Božje blagodati. Čovek koji se trudi da živi po Jevanđelju pozvan je da u svakom drugom vidi ikonu Božju, bez obzira na njegove slabosti. Takav pogled rađa saosećanje, praštanje i spremnost da se podeli radost, umesto da se ona osporava ili umanjuje. U tom smislu, unutrašnje stanje čoveka postaje vidljivo u njegovom prisustvu: neki unose težinu i nemir, dok drugi donose utehu i spokoj.
O ovoj razlici između zavidnog i dobronamernog srca jednostavno i snažno govori starac Pajsije Svetogorac, čije su reči duboko ukorenjene u pravoslavnom iskustvu i duhovnoj praksi:
- Zli i zavidni ljudi, gde god da se nalaze, sa sobom donose zlo, zlobu i sopstvenu unutrašnju paklenu muku i teže da nanesu patnju drugima, baš kao što to čine demoni. A ljudi ispunjeni dobrotom i ljubavlju su poput anđela, koji donose radost i utehu drugima, gde god da se nalaze.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Dom, koji bi trebalo da bude mesto sigurnosti i mira, za mnoge u današnje vreme postaje prostor stalnog straha, napetosti i neizvesnosti.
Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju.
Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga.
Ovom danu se ne pristupa samo kao običnom prazniku, već kao danu molitve, Svete liturgije i duhovne radosti.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Jedan od najpoštovanijih praznika Pravoslavne crkve otkriva priču o dvojici Hristovih apostola čije je propovedanje promenilo svet, ali i o narodnim običajima koji su se sačuvali do danas uz molitvu, liturgiju i sećanje na sveto predanje.
U besedi za nedelju 6. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega strah Božji nije slabost, već put ka čistoti duše.
Kroz molitvenu poruku prvoapostolima, koji su najznačajniji stubovi hrišćanstva, podsećamo se duhovne snage i blagodati koja dolazi kroz veru, udaljavajući se od iskušenja koja sujeverje donosi.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Hrišćanin je pozvan da svojim ponašanjem svedoči Hristovu ljubav, čak i onda kada je suočen s nerazumevanjem ili neprijateljstvom.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
Gledajući tuđe imanje, položaj, ugled ili bogatstvo, mnogi zaboravljaju da svako nosi svoj krst, svoje borbe i svoj put pred Bogom.
Kada čovek nauči da se raduje tuđem dobru kao svom, tada nestaje i zavist.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
U besedi za nedelju 6. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega strah Božji nije slabost, već put ka čistoti duše.
Veliki svetogorski duhovnik podseća da pravi nemir ne dolazi samo spolja, već iz naših misli i odnosa prema drugima, a put ka miru vodi kroz smirenje i ljubav.
Uoči Petrovdana, u mnogim mestima u Srbiji obnovljen je stari običaj lilanja, koji je i ove godine okupio decu, porodice i meštane i podsetio na tradiciju koja se prenosi generacijama.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Veliki svetogorski duhovnik podseća da pravi nemir ne dolazi samo spolja, već iz naših misli i odnosa prema drugima, a put ka miru vodi kroz smirenje i ljubav.
Uoči Petrovdana, u mnogim mestima u Srbiji obnovljen je stari običaj lilanja, koji je i ove godine okupio decu, porodice i meštane i podsetio na tradiciju koja se prenosi generacijama.
Njegova priča počinje pred ikonom Svetog Jovana u porodičnoj kući, a nastavlja se kroz decenije posvećenog rada, molitve i susreta sa ljudima različitih kultura.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
