Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
U pravoslavnom hrišćanskom predanju zavist i zloba posmatraju se, pre svega, kao unutrašnja stanja srca koja udaljavaju čoveka od Boga i bližnjih.
One se ne razumeju samo kao prolazne emocije već kao duhovne bolesti koje, ukoliko se ne prepoznaju i ne leče, mogu da obuhvate čitavo biće čoveka. Sveti oci uče da zavist rađa nemir, neprestano upoređivanje sa drugima tihu, ali postojanu mržnju, koja razara unutrašnji mir i gasi radost života.
Pravoslavna teologija zavist povezuje sa gordošću i odsustvom zahvalnosti. Čovek koji se raduje dobru drugoga, po učenju Crkve, pokazuje da je u njemu prisutna vera da Bog brine o svakome na jedinstven način.
Nasuprot tome, zavidan čovek teško prihvata tuđu radost, jer u njoj vidi sopstveni poraz, iako objektivnog gubitka nema. Takvo stanje rađa unutrašnju napetost i stalno nezadovoljstvo, koje se često preliva u reči, postupke i odnose prema drugima.
U Svetom pismu i u životima svetih, zavist se često pominje kao uzrok razdora među ljudima, ali i kao prepreka istinskoj ljubavi. Pravoslavno shvatanje čoveka polazi od toga da su misli, reči i dela nerazdvojno povezani. Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života. Zbog toga se u duhovnom životu posebna pažnja posvećuje čuvanju srca jer se u njemu, prema rečima svetih otaca, odlučuje da li će čovek postati izvor mira ili nemira za svoju okolinu.
Sa druge strane, pravoslavlje ističe dobrotu, smirenje i ljubav kao plodove duhovne borbe i Božje blagodati. Čovek koji se trudi da živi po Jevanđelju pozvan je da u svakom drugom vidi ikonu Božju, bez obzira na njegove slabosti. Takav pogled rađa saosećanje, praštanje i spremnost da se podeli radost, umesto da se ona osporava ili umanjuje. U tom smislu, unutrašnje stanje čoveka postaje vidljivo u njegovom prisustvu: neki unose težinu i nemir, dok drugi donose utehu i spokoj.
O ovoj razlici između zavidnog i dobronamernog srca jednostavno i snažno govori starac Pajsije Svetogorac, čije su reči duboko ukorenjene u pravoslavnom iskustvu i duhovnoj praksi:
- Zli i zavidni ljudi, gde god da se nalaze, sa sobom donose zlo, zlobu i sopstvenu unutrašnju paklenu muku i teže da nanesu patnju drugima, baš kao što to čine demoni. A ljudi ispunjeni dobrotom i ljubavlju su poput anđela, koji donose radost i utehu drugima, gde god da se nalaze.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Dom, koji bi trebalo da bude mesto sigurnosti i mira, za mnoge u današnje vreme postaje prostor stalnog straha, napetosti i neizvesnosti.
Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju.
Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga.
U trenucima kada reč lako preraste u svađu, jedno monaško pravilo nudi jednostavan izlaz: ćutanje, molitva i pogled na sebe umesto na tuđe greške, kao put ka unutrašnjem miru i razrešenju konflikta.
Nekadašnji vojnik i neznabožac tvrdio je da izvršava Božju zapovest kada je podizao kelije u pustom kraju Egipta, a ubrzo su mu počele pristizati hiljade monaha i učenika.
Kada čovek počne dan krstom i molitvom, on ne menja samo svoje raspoloženje, već polako menja i pogled na život.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
U Kuzbasu je odigran prvi međunarodni turnir pravoslavnih ekipa, gde su penali odlučili pobednika, ali je pravi trijumf bio u zajedništvu, veri i prijateljstvu koje je nadvladalo takmičenje.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Kada čovek nauči da se raduje tuđem dobru kao svom, tada nestaje i zavist.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Đavo je protivnik Božji i protivnik čoveka, kome zavidi jer je stvoren po slici Božjoj i pozvan na večni život u zajednici sa Bogom.
U trenucima kada reč lako preraste u svađu, jedno monaško pravilo nudi jednostavan izlaz: ćutanje, molitva i pogled na sebe umesto na tuđe greške, kao put ka unutrašnjem miru i razrešenju konflikta.
Kada čovek počne dan krstom i molitvom, on ne menja samo svoje raspoloženje, već polako menja i pogled na život.
Misao velikog srpskog duhovnika i svetitelja nudi oštro upozorenje šta se zapravo dešava kada čovek prestane da deluje.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za sredu 7. sedmice po Vaskrsu, tumače se reči proroka Jeremije o pravednom potomku Davidovog roda.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Miris topline doma i pažljivo slaganje sastojaka vraćaju atmosferu pravih porodičnih okupljanja.
Jedan od najvažnijih praznika u islamu donosi dane molitve, darivanja i porodičnog okupljanja, a posebnu pažnju privlače tradicionalne čestitke i običaji koji se vekovima prenose među muslimanima.
Dok jedni neprestano preživljavaju juče, a drugi strepe od sutra, jedna pouka arhimandrita Save Majuka razbija tu unutrašnju tišinu i vraća fokus na jedini trenutak koji čovek zaista ima - sada.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
