Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
U pravoslavnom hrišćanskom predanju zavist i zloba posmatraju se, pre svega, kao unutrašnja stanja srca koja udaljavaju čoveka od Boga i bližnjih.
One se ne razumeju samo kao prolazne emocije već kao duhovne bolesti koje, ukoliko se ne prepoznaju i ne leče, mogu da obuhvate čitavo biće čoveka. Sveti oci uče da zavist rađa nemir, neprestano upoređivanje sa drugima tihu, ali postojanu mržnju, koja razara unutrašnji mir i gasi radost života.
Pravoslavna teologija zavist povezuje sa gordošću i odsustvom zahvalnosti. Čovek koji se raduje dobru drugoga, po učenju Crkve, pokazuje da je u njemu prisutna vera da Bog brine o svakome na jedinstven način.
Nasuprot tome, zavidan čovek teško prihvata tuđu radost, jer u njoj vidi sopstveni poraz, iako objektivnog gubitka nema. Takvo stanje rađa unutrašnju napetost i stalno nezadovoljstvo, koje se često preliva u reči, postupke i odnose prema drugima.
U Svetom pismu i u životima svetih, zavist se često pominje kao uzrok razdora među ljudima, ali i kao prepreka istinskoj ljubavi. Pravoslavno shvatanje čoveka polazi od toga da su misli, reči i dela nerazdvojno povezani. Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života. Zbog toga se u duhovnom životu posebna pažnja posvećuje čuvanju srca jer se u njemu, prema rečima svetih otaca, odlučuje da li će čovek postati izvor mira ili nemira za svoju okolinu.
Sa druge strane, pravoslavlje ističe dobrotu, smirenje i ljubav kao plodove duhovne borbe i Božje blagodati. Čovek koji se trudi da živi po Jevanđelju pozvan je da u svakom drugom vidi ikonu Božju, bez obzira na njegove slabosti. Takav pogled rađa saosećanje, praštanje i spremnost da se podeli radost, umesto da se ona osporava ili umanjuje. U tom smislu, unutrašnje stanje čoveka postaje vidljivo u njegovom prisustvu: neki unose težinu i nemir, dok drugi donose utehu i spokoj.
O ovoj razlici između zavidnog i dobronamernog srca jednostavno i snažno govori starac Pajsije Svetogorac, čije su reči duboko ukorenjene u pravoslavnom iskustvu i duhovnoj praksi:
- Zli i zavidni ljudi, gde god da se nalaze, sa sobom donose zlo, zlobu i sopstvenu unutrašnju paklenu muku i teže da nanesu patnju drugima, baš kao što to čine demoni. A ljudi ispunjeni dobrotom i ljubavlju su poput anđela, koji donose radost i utehu drugima, gde god da se nalaze.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Dom, koji bi trebalo da bude mesto sigurnosti i mira, za mnoge u današnje vreme postaje prostor stalnog straha, napetosti i neizvesnosti.
Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju.
Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Đavo je protivnik Božji i protivnik čoveka, kome zavidi jer je stvoren po slici Božjoj i pozvan na večni život u zajednici sa Bogom.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
