Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
U pravoslavnom hrišćanskom predanju zavist i zloba posmatraju se, pre svega, kao unutrašnja stanja srca koja udaljavaju čoveka od Boga i bližnjih.
One se ne razumeju samo kao prolazne emocije već kao duhovne bolesti koje, ukoliko se ne prepoznaju i ne leče, mogu da obuhvate čitavo biće čoveka. Sveti oci uče da zavist rađa nemir, neprestano upoređivanje sa drugima tihu, ali postojanu mržnju, koja razara unutrašnji mir i gasi radost života.
Pravoslavna teologija zavist povezuje sa gordošću i odsustvom zahvalnosti. Čovek koji se raduje dobru drugoga, po učenju Crkve, pokazuje da je u njemu prisutna vera da Bog brine o svakome na jedinstven način.
Nasuprot tome, zavidan čovek teško prihvata tuđu radost, jer u njoj vidi sopstveni poraz, iako objektivnog gubitka nema. Takvo stanje rađa unutrašnju napetost i stalno nezadovoljstvo, koje se često preliva u reči, postupke i odnose prema drugima.
U Svetom pismu i u životima svetih, zavist se često pominje kao uzrok razdora među ljudima, ali i kao prepreka istinskoj ljubavi. Pravoslavno shvatanje čoveka polazi od toga da su misli, reči i dela nerazdvojno povezani. Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života. Zbog toga se u duhovnom životu posebna pažnja posvećuje čuvanju srca jer se u njemu, prema rečima svetih otaca, odlučuje da li će čovek postati izvor mira ili nemira za svoju okolinu.
Sa druge strane, pravoslavlje ističe dobrotu, smirenje i ljubav kao plodove duhovne borbe i Božje blagodati. Čovek koji se trudi da živi po Jevanđelju pozvan je da u svakom drugom vidi ikonu Božju, bez obzira na njegove slabosti. Takav pogled rađa saosećanje, praštanje i spremnost da se podeli radost, umesto da se ona osporava ili umanjuje. U tom smislu, unutrašnje stanje čoveka postaje vidljivo u njegovom prisustvu: neki unose težinu i nemir, dok drugi donose utehu i spokoj.
O ovoj razlici između zavidnog i dobronamernog srca jednostavno i snažno govori starac Pajsije Svetogorac, čije su reči duboko ukorenjene u pravoslavnom iskustvu i duhovnoj praksi:
- Zli i zavidni ljudi, gde god da se nalaze, sa sobom donose zlo, zlobu i sopstvenu unutrašnju paklenu muku i teže da nanesu patnju drugima, baš kao što to čine demoni. A ljudi ispunjeni dobrotom i ljubavlju su poput anđela, koji donose radost i utehu drugima, gde god da se nalaze.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Dom, koji bi trebalo da bude mesto sigurnosti i mira, za mnoge u današnje vreme postaje prostor stalnog straha, napetosti i neizvesnosti.
Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju.
Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga.
Tradicija farbanja i ukrašavanja jaja prenosi se generacijama i spaja porodice u zajedničkom ritualu.
Većina vernog naroda misli da zna kako se ponašati, ali tokom velikih praznika, poput Vaskrsa, iznenadi ih koliko detalja propuštaju - od ulaska u hram do pričešća i blagoslova.
U trci za bogatstvom, čovek lako gubi osećaj za meru.
Kombinacija pasulja i brokolija, začinjena domaćim aromama, hrani telo i podseća na recepte na kojima su odrasle generacije na našim prostorima.
Farbanje i ukrašavanje vaskršnjih jaja predstavlja jedan od najstarijih i najlepših hrišćanskih običaja.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Đavo je protivnik Božji i protivnik čoveka, kome zavidi jer je stvoren po slici Božjoj i pozvan na večni život u zajednici sa Bogom.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Tradicija farbanja i ukrašavanja jaja prenosi se generacijama i spaja porodice u zajedničkom ritualu.
Većina vernog naroda misli da zna kako se ponašati, ali tokom velikih praznika, poput Vaskrsa, iznenadi ih koliko detalja propuštaju - od ulaska u hram do pričešća i blagoslova.
U trci za bogatstvom, čovek lako gubi osećaj za meru.
Farbanje i ukrašavanje vaskršnjih jaja predstavlja jedan od najstarijih i najlepših hrišćanskih običaja.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
U besedi za sredu Strasne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički osvetljava trenutke kada Hristos dolazi i menja život onih koji Ga traže.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliku sredu po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Dionizija Korintskog, dok Jevreji obeležavaju dane Pashe, a muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od neprekidnog pričanja i pohlepe do nedostatka vere - otac Dimitrije objasnio je kako molitva, disciplina i odlazak u crkvu mogu osloboditi dušu i doneti mir.
