Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju.
Zavist je jedno od najdubljih i najrazornijih osećanja u čoveku. Ona se ne rađa iz same želje za nečim dobrim, već iz bola što to dobro poseduje neko drugi.
U svojoj suštini, zavist nije samo nezadovoljstvo sopstvenim životom, već i potajna tuga ili gnev zbog tuđe sreće, uspeha, dara ili blagoslova. Zato se zavist često ne prepoznaje lako – ona ume da se prikrije ćutanjem, lažnom ravnodušnošću ili čak osmehom, ali u srcu ostavlja gorčinu koja polako nagriza čovekovu dušu.
Crkva zavist ubraja među sedam smrtnih grehova upravo zbog njene razorne prirode. Smatra se "smrtnom“ ne zato što je jedan trenutni osećaj, već zato što može da postane trajno stanje srca koje vodi u druge grehe: mržnju, ogovaranje, klevetu, zlopamćenje i radovanje tuđem padu.
U hrišćanskom učenju, zavist se suprotstavlja ljubavi, jer gde postoji prava ljubav prema bližnjem, nema mesta žalosti zbog njegovog dobra. Zavist razara zajedništvo, udaljava čoveka od Boga i od ljudi, jer ga zatvara u poređenje, računanje i stalno merenje sebe prema drugima.
U Svetom pismu i crkvenom predanju zavist se često povezuje sa prvobitnim padom i zlom koje razdvaja.
Ona je greh koji ne traži materijalnu dobit, već tuđu štetu ili umanjenje tuđeg sjaja. Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju. Zbog toga Crkva zavist vidi kao znak unutrašnje praznine i duhovne tame, u kojoj čovek gubi mir i sposobnost zahvalnosti.
Zavidni ljudi često žive u neprestanoj unutrašnjoj napetosti. Spolja mogu delovati mirno ili čak dobronamerno, ali iznutra pažljivo prate tuđe uspehe, reči i postupke. Oni pamte sitnice, porede se, preuveličavaju tuđe greške i umanjuju tuđe vrline.
Zavist ih čini osetljivima na svaku pohvalu upućenu drugome i budi u njima potrebu da se opravdaju, objasne ili umanje vrednost onoga što drugi jesu ili imaju. U takvom stanju, čovek postaje budan za tuđe slabosti, brz na osudu i spreman da govori ono što inače ne bi rekao.
Upravo zbog toga se u duhovnom iskustvu često naglašava oprez u ophođenju s ljudima. Zavist ima moć da izvuče na površinu ono što je do tada bilo skriveno: reči koje bole, poglede koji odaju, postupke koji razotkrivaju pravo stanje srca.
Na to upozorava i ruski sveštenik Petar Gurjanov:
"Nikada drugima ne govori, previše o sebi!. Zapamtite da u trenutku zavisti, slep - progleda, nem - progovori, a gluv - pročuje..."
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Crkva uči da škrt čovek zapravo ne poseduje novac, već novac poseduje njega.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
Kremast, mirisan i bogat, ovaj namaz od nekoliko dostupnih sastojaka odlično se slaže sa vrućom projom, hlebom, ali i kao dodatak jutarnjem ili glavnom obroku.
Svetinja čiji su temelji osvećeni 2008. godine nalazi se nadomak četiri fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, a u njoj se bogoslužbeni život odvija već više od deset godina.
Od neprestane potrage za sigurnošću i zadovoljstvom do tišine, molitve i prihvatanja sopstvenog Krsta, put izlaska iz unutrašnjeg nemira počinje tamo gde savremeni čovek najmanje očekuje.
Pred novim hramom Sabora Svetog arhangela Gavrila patrijarha srpskog dočekali mitropolit Hrizostom, arhijereji, sveštenstvo, monaštvo i brojni verni narod.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Kada čovek nauči da se raduje tuđem dobru kao svom, tada nestaje i zavist.
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena.
Sveti oci nisu slučajno uzdržanje od hrane, kao i od alkohola, smatrali važnim delom duhovne borbe.
Crkva uči da telesni odnosi imaju svoje puno dostojanstvo jedino u Svetoj tajni braka.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
Od neprestane potrage za sigurnošću i zadovoljstvom do tišine, molitve i prihvatanja sopstvenog Krsta, put izlaska iz unutrašnjeg nemira počinje tamo gde savremeni čovek najmanje očekuje.
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
