Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju.
Zavist je jedno od najdubljih i najrazornijih osećanja u čoveku. Ona se ne rađa iz same želje za nečim dobrim, već iz bola što to dobro poseduje neko drugi.
U svojoj suštini, zavist nije samo nezadovoljstvo sopstvenim životom, već i potajna tuga ili gnev zbog tuđe sreće, uspeha, dara ili blagoslova. Zato se zavist često ne prepoznaje lako – ona ume da se prikrije ćutanjem, lažnom ravnodušnošću ili čak osmehom, ali u srcu ostavlja gorčinu koja polako nagriza čovekovu dušu.
Crkva zavist ubraja među sedam smrtnih grehova upravo zbog njene razorne prirode. Smatra se "smrtnom“ ne zato što je jedan trenutni osećaj, već zato što može da postane trajno stanje srca koje vodi u druge grehe: mržnju, ogovaranje, klevetu, zlopamćenje i radovanje tuđem padu.
U hrišćanskom učenju, zavist se suprotstavlja ljubavi, jer gde postoji prava ljubav prema bližnjem, nema mesta žalosti zbog njegovog dobra. Zavist razara zajedništvo, udaljava čoveka od Boga i od ljudi, jer ga zatvara u poređenje, računanje i stalno merenje sebe prema drugima.
U Svetom pismu i crkvenom predanju zavist se često povezuje sa prvobitnim padom i zlom koje razdvaja.
Ona je greh koji ne traži materijalnu dobit, već tuđu štetu ili umanjenje tuđeg sjaja. Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju. Zbog toga Crkva zavist vidi kao znak unutrašnje praznine i duhovne tame, u kojoj čovek gubi mir i sposobnost zahvalnosti.
Zavidni ljudi često žive u neprestanoj unutrašnjoj napetosti. Spolja mogu delovati mirno ili čak dobronamerno, ali iznutra pažljivo prate tuđe uspehe, reči i postupke. Oni pamte sitnice, porede se, preuveličavaju tuđe greške i umanjuju tuđe vrline.
Zavist ih čini osetljivima na svaku pohvalu upućenu drugome i budi u njima potrebu da se opravdaju, objasne ili umanje vrednost onoga što drugi jesu ili imaju. U takvom stanju, čovek postaje budan za tuđe slabosti, brz na osudu i spreman da govori ono što inače ne bi rekao.
Upravo zbog toga se u duhovnom iskustvu često naglašava oprez u ophođenju s ljudima. Zavist ima moć da izvuče na površinu ono što je do tada bilo skriveno: reči koje bole, poglede koji odaju, postupke koji razotkrivaju pravo stanje srca.
Na to upozorava i ruski sveštenik Petar Gurjanov:
"Nikada drugima ne govori, previše o sebi!. Zapamtite da u trenutku zavisti, slep - progleda, nem - progovori, a gluv - pročuje..."
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Crkva uči da škrt čovek zapravo ne poseduje novac, već novac poseduje njega.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena.
Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
Đavo je protivnik Božji i protivnik čoveka, kome zavidi jer je stvoren po slici Božjoj i pozvan na večni život u zajednici sa Bogom.
Pravoslavna crkva ne govori o gordosti samo kao o pogrešnom stavu, već kao o smrtnom grehu - duhovnom stanju koje, ako se ne leči, vodi čoveka ka propasti.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
