Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Zavist se u pravoslavlju smatra jednim od najopasnijih unutrašnjih poroka, jer razara čoveka iznutra i prekida njegovu vezu sa Bogom i sa bližnjima. Zavist stoji nasuprot milosrđu i veliki je greh.
Ona se u Svetom pismu i spisima Svetih otaca opisuje kao tamna senka u srcu, senka koja nastaje onda kada čovek izgubi zahvalnost, smirenost i radost zbog dobra koje je dato drugima.
Zavist ne ostaje samo kao skrivena misao – ona postepeno postaje stanje duše, neprimećeno klija i raste, dok ne poraste toliko da zamagli pogled i pomuti čovekov odnos prema celom svetu.
Pravoslavlje uči da zavist dolazi iz ranjene volje i nesigurne ljubavi. Ona se rađa tamo gde nedostaje poverenje u Božiji promisao, kada čovek počne da misli da je drugi dobio nešto što je “njegovo” ili nešto što njemu pripada više nego onome ko to ima.
Tako se duša odvaja od saosećanja, od radosti zbog dobra bližnjega i od sposobnosti da prepozna svoje darove i svoje mesto u svetu. Umesto zahvalnosti raste gorčina, umesto mira nemir, umesto zajedništva samoća. I tako čovek počne i sam sebe da uništava.
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše, zato što je ona često sakrivena, nevidljiva čak i samom čoveku koji je nosi. Nije slučajno da se u mnogim asketskim spisima naglašava potreba da se srce čisti blagodaću, molitvom i iskrenim kajanjem, jer zavist obuzima polako, ali duboko.
Koliko je razorna moć zavisti na čoveka u kojem ona živi, isticao je i Sveti Vasilije Veliki:
"Kao što rđa razjeda gvožđe, tako i zavist razjeda dušu u kojoj živi".
Đavo je protivnik Božji i protivnik čoveka, kome zavidi jer je stvoren po slici Božjoj i pozvan na večni život u zajednici sa Bogom.
Pravoslavna duhovnost uči da milosrđe ima snagu da preobrazi i onoga koji prima i onoga koji daje.
Umesto osvete i uzvraćanja, vernik je pozvan da trpi, da ne uzvraća zlom na zlo i da se seti sopstvene prolaznosti.
Čovek koji u bližnjem vidi brata, koji tuđu bol oseća kao svoju i koji bez računa i zadrške pruža ruku pomoći, postaje svedočanstvo žive vere.
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Proslava krsne slave je znak pripadnosti pravoslavnoj veri i neprekidna veza između predaka i potomaka, čoveka i Boga.
Monahinja Atanasija u knjizi „Ko postii dušu gosti“ otkriva korak po korak pripremu posne poslastice na vodi čiji svaki zalogaj postaje nežan i raskošan doživljaj.
Umesto brojanja zalogaja i pravila, protojerej Aleksej Uminski ukazuje na unutrašnju borbu i lični odnos sa Bogom koji se ne da svesti na spiskove dozvola i zabrana.
U besedi za 25. subotu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako Hristos spaja ono što je bilo razdvojeno i zašto samo kroz Njega svaki čovek i svaka zajednica mogu pronaći snagu i smisao
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
U pravoslavlju ćutanje zauzima posebno mesto.
Arhijerej Ruske pravoslavne crkve upozorava da spasenje nije u pripadnosti Crkvi i formi, već u ljubavi, pravdi i milosrđu – delima koja mogu ispunjavati i oni van pravoslavlja, dok pojedini hrišćani ostaju samo na rečima.
Prema hrišćanskom učenju, u svakom čoveku koji trpi, prisutan je sam Spasitelj
Bog, kažu sveti oci, ne gleda na spoljašnjost dela, već u srce onoga koji ga čini.
Proslava krsne slave je znak pripadnosti pravoslavnoj veri i neprekidna veza između predaka i potomaka, čoveka i Boga.
Umesto brojanja zalogaja i pravila, protojerej Aleksej Uminski ukazuje na unutrašnju borbu i lični odnos sa Bogom koji se ne da svesti na spiskove dozvola i zabrana.
U besedi za 25. subotu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako Hristos spaja ono što je bilo razdvojeno i zašto samo kroz Njega svaki čovek i svaka zajednica mogu pronaći snagu i smisao
Dok svet zatrpava naše misli besmislenim znanjem i praznom radoznalošću, pouka Svetog Nikodima Agiorita pokazuje surov, ali efikasan put ka unutrašnjem miru: oslobađanje od suvišnog je jedini način da duša prepozna šta je zaista važno.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Ajet 57:21 govori o oprostu, ogromnoj milosti i trci koja se ne vodi među ljudima, već sa sopstvenim slabostima.
Izvori iz Rimske kurije otkrivaju da je Svetoj Stolici stizala lažirana dokumentacija o Alojzu Stepincu, dok stručnjaci tvrde da je manipulacija arhivima bila planski sprovođena.
Dok statistike pokazuju da sve više brakova puca, protojerej Vadim Gladikij objašnjava zašto pravoslavna crkva drugi brak ne smatra idealom, ali ga ipak dopušta — i šta zapravo znači poseban čin venčanja dvobračnih.
