Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Zavist se u pravoslavlju smatra jednim od najopasnijih unutrašnjih poroka, jer razara čoveka iznutra i prekida njegovu vezu sa Bogom i sa bližnjima. Zavist stoji nasuprot milosrđu i veliki je greh.
Ona se u Svetom pismu i spisima Svetih otaca opisuje kao tamna senka u srcu, senka koja nastaje onda kada čovek izgubi zahvalnost, smirenost i radost zbog dobra koje je dato drugima.
Zavist ne ostaje samo kao skrivena misao – ona postepeno postaje stanje duše, neprimećeno klija i raste, dok ne poraste toliko da zamagli pogled i pomuti čovekov odnos prema celom svetu.
Pravoslavlje uči da zavist dolazi iz ranjene volje i nesigurne ljubavi. Ona se rađa tamo gde nedostaje poverenje u Božiji promisao, kada čovek počne da misli da je drugi dobio nešto što je “njegovo” ili nešto što njemu pripada više nego onome ko to ima.
Tako se duša odvaja od saosećanja, od radosti zbog dobra bližnjega i od sposobnosti da prepozna svoje darove i svoje mesto u svetu. Umesto zahvalnosti raste gorčina, umesto mira nemir, umesto zajedništva samoća. I tako čovek počne i sam sebe da uništava.
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše, zato što je ona često sakrivena, nevidljiva čak i samom čoveku koji je nosi. Nije slučajno da se u mnogim asketskim spisima naglašava potreba da se srce čisti blagodaću, molitvom i iskrenim kajanjem, jer zavist obuzima polako, ali duboko.
Koliko je razorna moć zavisti na čoveka u kojem ona živi, isticao je i Sveti Vasilije Veliki:
"Kao što rđa razjeda gvožđe, tako i zavist razjeda dušu u kojoj živi".
Đavo je protivnik Božji i protivnik čoveka, kome zavidi jer je stvoren po slici Božjoj i pozvan na večni život u zajednici sa Bogom.
Pravoslavna duhovnost uči da milosrđe ima snagu da preobrazi i onoga koji prima i onoga koji daje.
Umesto osvete i uzvraćanja, vernik je pozvan da trpi, da ne uzvraća zlom na zlo i da se seti sopstvene prolaznosti.
Čovek koji u bližnjem vidi brata, koji tuđu bol oseća kao svoju i koji bez računa i zadrške pruža ruku pomoći, postaje svedočanstvo žive vere.
Reči Svetog apostola Pavla otkrivaju zašto pravoslavne hrišćanke pokrivaju glavu tokom molitve, ne samo u crkvi već i u svom domu.
Paroh budvanski objašnjava zašto odlazak na groblje nije najvažniji čin, kako molitva povezuje žive i upokojene i zbog čega na ovaj dan nema mesta sujeverju i pravilima koja nemaju uporište u crkvenom učenju.
Kandilo podseća na potrebu za molitvom, na to da je Hristos jedina istinita svetlost i da vera u njega treba da osvetljava čovekov život.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
U svetinji u Ilajnu, gde su ga dočekali monasi i brojni vernici, poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o Božjem promislu, duhovnim korenima Srba u Australiji i svetinjama koje čuvaju veru daleko od otadžbine.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Gledajući tuđe imanje, položaj, ugled ili bogatstvo, mnogi zaboravljaju da svako nosi svoj krst, svoje borbe i svoj put pred Bogom.
Pravoslavna duhovnost nas uči da je bližnji u nevolji zapravo živa ikona Božija - on je ispit naše vere koji se pojavljuje onda kada ga najmanje očekujemo.
Dobro delo gubi svoj pravi smisao kada čovek počne da ga čini zbog sebe.
Najveća zabluda savremenog sveta jeste sigurnost u "novo sutra".
Reči Svetog apostola Pavla otkrivaju zašto pravoslavne hrišćanke pokrivaju glavu tokom molitve, ne samo u crkvi već i u svom domu.
Paroh budvanski objašnjava zašto odlazak na groblje nije najvažniji čin, kako molitva povezuje žive i upokojene i zbog čega na ovaj dan nema mesta sujeverju i pravilima koja nemaju uporište u crkvenom učenju.
Kandilo podseća na potrebu za molitvom, na to da je Hristos jedina istinita svetlost i da vera u njega treba da osvetljava čovekov život.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
U Hramu Svete Trojice u Bransviku, nedaleko od Melburna, srpski pravoslavni vernici dočekali su poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Ruski svetitelj objašnjava zašto se zablude ne prevazilaze podsmehom i osudom, već smirenjem, ljubavlju, trpljenjem i molitvom.
U besedi za petak 19. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristovu molitvu i otkriva šta ona govori o božanskoj ljubavi, jedinstvu Svete Trojice i očišćenju srca od greha.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
