Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše.
Zavist se u pravoslavlju smatra jednim od najopasnijih unutrašnjih poroka, jer razara čoveka iznutra i prekida njegovu vezu sa Bogom i sa bližnjima. Zavist stoji nasuprot milosrđu i veliki je greh.
Ona se u Svetom pismu i spisima Svetih otaca opisuje kao tamna senka u srcu, senka koja nastaje onda kada čovek izgubi zahvalnost, smirenost i radost zbog dobra koje je dato drugima.
Zavist ne ostaje samo kao skrivena misao – ona postepeno postaje stanje duše, neprimećeno klija i raste, dok ne poraste toliko da zamagli pogled i pomuti čovekov odnos prema celom svetu.
Pravoslavlje uči da zavist dolazi iz ranjene volje i nesigurne ljubavi. Ona se rađa tamo gde nedostaje poverenje u Božiji promisao, kada čovek počne da misli da je drugi dobio nešto što je “njegovo” ili nešto što njemu pripada više nego onome ko to ima.
Tako se duša odvaja od saosećanja, od radosti zbog dobra bližnjega i od sposobnosti da prepozna svoje darove i svoje mesto u svetu. Umesto zahvalnosti raste gorčina, umesto mira nemir, umesto zajedništva samoća. I tako čovek počne i sam sebe da uništava.
Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše, zato što je ona često sakrivena, nevidljiva čak i samom čoveku koji je nosi. Nije slučajno da se u mnogim asketskim spisima naglašava potreba da se srce čisti blagodaću, molitvom i iskrenim kajanjem, jer zavist obuzima polako, ali duboko.
Koliko je razorna moć zavisti na čoveka u kojem ona živi, isticao je i Sveti Vasilije Veliki:
"Kao što rđa razjeda gvožđe, tako i zavist razjeda dušu u kojoj živi".
Đavo je protivnik Božji i protivnik čoveka, kome zavidi jer je stvoren po slici Božjoj i pozvan na večni život u zajednici sa Bogom.
Pravoslavna duhovnost uči da milosrđe ima snagu da preobrazi i onoga koji prima i onoga koji daje.
Umesto osvete i uzvraćanja, vernik je pozvan da trpi, da ne uzvraća zlom na zlo i da se seti sopstvene prolaznosti.
Čovek koji u bližnjem vidi brata, koji tuđu bol oseća kao svoju i koji bez računa i zadrške pruža ruku pomoći, postaje svedočanstvo žive vere.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Bratstvo čuva posebnu recepturu vaskršnje pogače koja spaja bogate mirise pomorandže, začina i putera, dok način pripreme otkriva zašto ovaj hleb zauzima važno mesto na monaškoj prazničnoj trpezi.
Dok vernici u hramove donose jaja i prazničnu hranu na osvećenje, Crkva čuva neobičan ritam ovog dana – između groba i vaskrsenja odvija se tihi događaj sa snažnom porukom hrišćanstva
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Nije dovoljno misliti dobro, potrebno je činiti dobro.
Milosrđe temelj hrišćanskog života.
Kada zadržimo oštru reč i, umesto nje, izaberemo blagu, tada pokazujemo da smo razumeli Božju zapovest o ljubavi.
Smiren čovek pre svega stoji pred Bogom, a tek onda pred ljudima.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za Veliku subotu objašnjava kako dve biblijske figure oblikuju sudbinu čoveka kroz pad i uzdizanje.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Jeroshimonah Mihail (Pitkevič) iz Pskovopečerskog manastira razotkriva nevidljivu borbu u čoveku koja se ne vidi spolja, ali odlučuje da li mir postoji ili je samo privid.
Patrijarh ukazuje da se Vaskrsli Hristos ne prepoznaje spoljašnjim pogledom, već u ličnom susretu, evharistijskoj zajednici i delatnoj ljubavi prema bližnjem, naročito prema stradalima i vernom narodu na Kosovu i Metohiji.
Uz blagoslov patrijarha Porfirija, Oganj iz Jerusalima biće donet u Srbiju, a u 23 časa, na početku Vaskršnjeg jutrenja, biće upaljena prva sveća u zavetnom hramu na Vračaru.
