Printscreen/Youtube/Above All These LoveKrštenje Oran
Sama Oran je, posle grčevite borbe, rekla da je želela da se krsti, ali da ju je neki unutrašnji glas od toga odvrćao. Kako je bila uporna, dogodilo se šta se dogodilo...
U hrišćanstvu uzrok svakog zla jesu zli duhovi ili demoni i njihov vođa Satana ili Đavo, koga je Bog najpre stvorio kao blago, dobro, svetlonosno biće, ali usled gordosti i želje da postane veći i od samog Boga, od njega sam i otpao. Oni su danas simbol protivljenja Bogu, Božanskoj volji i Božanskom promislu i uzrok sve lošeg što se događa.
Prema hrišćanstvu, demoni predstavljaju zle sile koje, ako zaposednu čoveka, mogu mu toliko izmeniti život i dovesti čak i do toga da fizički i mentalno oboli.
Da je to zaista tako svedoči primer mlade Francuskinje Oran (25), čiji je čin krštenja, zaprepasio sve koji su ga videli. Naime, kako se može videti na snimku koji kruži mrežama, devojka je tokom uranjanja u vodu, počela da ispoljava neobične reakcije, telo je počelo da joj se grči, ona da vrišti, a mnogi su to povezali sa manifestacijom demonskih sila koje su u njoj godinama obitavale.
A kako je sve počelo? Naime, Oran je odrasla u porodici koja se bavila ezoterijom, uključujući tarot karte i magiju. prenosi sajt novizivot.net. Rastući okružena spiritualnim učenjima i ritualima, njeno detinjstvo i mladost oboležili su brojni psihički i fizički poremećaji. Patila je od bolesti organa za varenje, anoreksije i depresije, a dugo je, kako je sama ispričala, živela pod velikim pritiskom koga nikako nije uspevala da se oslobodi.
shutterstock.com
Satana i demoni
Tražeći sebi "lek" počela je da se okreće ka hrišćanstvu, i vremenom je, kako je ispričala, počela da pronalazi duševni mir što ju je i podstaklo da se krsti.
Međutim, ono što se desilo tokom njenog krštenja bila je stvar koja je prevazišla sve njene prethodne strahove i sumnje. Pre nego što je zaronila u vodu, Oran se pokajala za svoje grehe i priznala Isusa Hrista. Ono što je usledilo, iznenadilo je sve prisutne, a mnoge i šokiralo, što se može videti i na snimku u okviru ovog teksta.
Naime, Oran je počela neprirodno da se ponaša, a mnogi ljudi tvrde da je upravo ovaj video dokaz da demoni zaista postoje i da se kroz čin molitve i krštenja može od njih osloboditi.
Sama Oran je, posle grčevite borbe, rekla da je želela da se krsti ali da ju je neki unutrašnji glas od toga odvrćao. Kako je bila uporna, dogodilo se šta se dogodilo...
Na kraju je zaključila da je konačno našla mir za kojim je čeznula, ali i da više nema fizičkih poteškoća sa kojima se godinama suočavala.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Čile je, inače, konzervativna zemlja sa dugom katoličkom tradicijom u kojoj katolička crkva igra značajnu ulogu i gde se oko polovina stanovništva izjašnjavaju kao katolici.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Ja dobro znam da nema boljeg mesta, možda zvuči paradoksalno, od bolnice da bi čovek razumeo koliko smo upućeni jedni na druge, koliko smo potrebni jedni drugima, istakao je patrijarh.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Dva dana nakon smrti, kako naglašava protojerej-stavrofor profesor doktor Vladimir Stupar, duša pokojnika luta, obilazi ona mesta koja je volela i posećivala tokom života. Ona se oslobađa time, ističe, tereta telesnosti i postaje pokretljiva da velikom brzinom pređe s jednog mesta na drugo.
Apostol Pavle kaže: "Molite se neprestano." Nije slučajno to rekao. To znači da čovek ne može bez molitve. Ne zato što je molitva obraćanje Bogu, u kojem mi tražimo da nam ispuni naše želje i da ono što nam je potrebno po našoj proceni, govorio je Patrijarh Porfirije.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
