Kada dublje spoznamo prve uzroke i kada dublje spoznamo smisao iskušenja bolesti, onda ćemo dublje prići i lečenju bolesti. Taj dublji pristup je u stvari iscelenje, priča lekar i protođakon Dragan Stamenković.
Dr Dragan Stamenković, lekar-specijalista fizijatar u niškom Domu zdravlja, nije samo stručnjak u lečenju svojih pacijenata, već i protođakon niške Crkve Sveti Luka. Ovaj izuzetan čovek uspešno spaja dva naizgled različita poziva – medicinu i religiju, i to na način da ne samo što pacijentima pomaže da se izleče, nego i iscele.
A da postoji i te kako velika razlika između iscelenja i izlečenja, potvrdio je i on sam u intervju koji je dao za TV Hram.
- Kada dublje spoznamo prve uzroke i kada dublje spoznamo smisao iskušenja bolesti, onda ćemo dublje prići i lečenju bolesti. Taj dublji pristup je u stvari iscelenje.Razlika između izlečenja i iscelenja je u tome što što je izlečenje vraćanje organa i sistema organa na pravilno funkcionisanje odnosno fiziološko fukcionisanje kroz lečenje - rekao je on, a tom i objasnio šta je iscelenje.
- Iscelenje je, kao što sama reč kaže, celivistost. Čovek je isceljen ukoliko je izmiren sa Bogom, sa bližnjim, sa prirodom i sa samim sobom.
Inače, doktor Stamenković je rođen 1958. godine u Kragujevcu. U to vreme njegovi roditelji, otac iz niškog sela Malča i majka rodom iz Topole, bili su sa službom u Šumadiji. Po preseljenju u Niš završio je Gimnaziju "Bora Stanković” i Medicinski fakultet, a potom i specijalizaciju fizijatrije. Njegova uža oblast je razvojno praćenje rizično rođene dece i njihova rehabilitacija. Punih 16 godina radio je u Vrnjačkoj Banji u Zavodu za šećerne bolesti i stomačna oboljenja, a 2002. prešao je u niški Dom zdravlja.
Već je, kaže, počeo da radi kao lekar, kada je doneo još jednu veliku odluku – sredinom 1988. upisao je diferencijalne studije teologije. Nedugo zatim, još tokom boravka u Vrnjačkoj Banji počeo je da drži predavanja iz veronauke i to mnogo pre nego što je veronauka kao zvanični predmet uvedena u nastavni program u Srbiji. U 1994. rukopoložen je u đakona. Po povratku u Niš i zaposlenju u jednoj od najvećih ustanova primarne zdravstvene zaštite u Srbiji, a paralelno sa radom u ordinaciji držao je i nastavu veronauke u svojoj gimnaziji sve do 2010. godine. U čin protođakona proizveo ga je 2020. preminuli i blagopočivši srpski patrijarh Irinej.
U Starom zavetu, naime, jevrejski narod je imao specifične običaje vezane za izražavanje žalosti. Muškarci su nosili dugu kosu i bradu, ali su ih šišali i brijali kad bi im neko od najbližih srodnika preminuo.
Na portalu crkve i danas stoji tabla: "U slavu srećnog spasenja vrhovnog komandanta Kraljevske srpske vojske Njegovog veličanstva kralja Aleksandara i ovaj hram iz temelja obnavljaju zahvaljujući Svemogućem što je sačuvao dragoceni život Uzvišenog Gospodara Srbije, a u znak toplih osećanja koji su prema njegovoj uzvišenoj ličnosti prožeti. Oficiri i vojnici inženjerijskih trupa.”
Vavedenje je jedan od pet najvećih praznika posvećenih Presvetoj Bogorodici i krsna slava velikog broja Srba.
Prema Svetom Teofanu, pravi početak "samoispravljanja" leži u buđenju samoodricanja u srcu, što je osnova za obnavljanje pravde i ljubavi. Kada se ove vrline ponovo uspostave, sve ostale vrline oživljavaju, i tada čovek postaje stvarno lep u očima Božijim, iako spolja možda ne izgleda kao model savršenstva prema ljudskim merilima. Najvažnije, kako Sveti Teofan ističe, nije sud ljudski, već sud Božiji, koji je jedini koji treba da nas vodi.
Sura El Gašije upozorava na ruganje Božijim rečima i prolaznost Zemlje, ali ujedno pokazuje kako zahvalnost i vera vode unutrašnjem miru i sigurnosti.
Na današnji dan, kada Srpska pravoslavna crkva proslavlja ovog ugornika Božjeg, pravoslavni vernici pozvani su da mu uzdignu molitvu i zatraže Božju pomoć u nevoljama.
Veliki svetitelj i duhovni učitelj pokazuje kako krsni znak i potpuna predaja Bogu uklanjaju teskobu i donose unutrašnji mir u svakodnevni život.
U svečanom prijemu u Patrijaršiji, srpski patrijarh Porfirije poručio je novorukopoloženim đakonima da njihova služba nije samo čast, već i sveta odgovornost — da životom i delom svedoče Hrista i budu stubovi vere u savremenom svetu.
Nakon nasilnog prekida manifestacije „Dani srpske kulture“, Srpska pravoslavna crkva oštro je osudila čin mržnje i poručila da istinsko rodoljublje ne sme da se pretvori u netrpeljivost.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Na današnji dan, kada Srpska pravoslavna crkva proslavlja ovog ugornika Božjeg, pravoslavni vernici pozvani su da mu uzdignu molitvu i zatraže Božju pomoć u nevoljama.
Veliki svetitelj i duhovni učitelj pokazuje kako krsni znak i potpuna predaja Bogu uklanjaju teskobu i donose unutrašnji mir u svakodnevni život.
Ono što nije urađeno juče, može se uraditi danas, a ono što niste uradili pre, možete sutra, naglašava otac Haralampije.
Posebno mesto u pravoslavnom shvatanju milostinje zauzima briga o bolesnima i nemoćnima.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Posni kolači iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. postaju prava poslastičarska molitva koja okuplja porodicu.
Jerej Srpske pravoslavne crkve poručio je da bolest nije kazna, već poziv na duhovno buđenje — i upozorio da savremeni čovek, u pokušaju da pobedi bol i smrt tehnologijom, gubi ono najvrednije: smisao, ljubav i veru.
