Kada dublje spoznamo prve uzroke i kada dublje spoznamo smisao iskušenja bolesti, onda ćemo dublje prići i lečenju bolesti. Taj dublji pristup je u stvari iscelenje, priča lekar i protođakon Dragan Stamenković.
Dr Dragan Stamenković, lekar-specijalista fizijatar u niškom Domu zdravlja, nije samo stručnjak u lečenju svojih pacijenata, već i protođakon niške Crkve Sveti Luka. Ovaj izuzetan čovek uspešno spaja dva naizgled različita poziva – medicinu i religiju, i to na način da ne samo što pacijentima pomaže da se izleče, nego i iscele.
A da postoji i te kako velika razlika između iscelenja i izlečenja, potvrdio je i on sam u intervju koji je dao za TV Hram.
- Kada dublje spoznamo prve uzroke i kada dublje spoznamo smisao iskušenja bolesti, onda ćemo dublje prići i lečenju bolesti. Taj dublji pristup je u stvari iscelenje.Razlika između izlečenja i iscelenja je u tome što što je izlečenje vraćanje organa i sistema organa na pravilno funkcionisanje odnosno fiziološko fukcionisanje kroz lečenje - rekao je on, a tom i objasnio šta je iscelenje.
- Iscelenje je, kao što sama reč kaže, celivistost. Čovek je isceljen ukoliko je izmiren sa Bogom, sa bližnjim, sa prirodom i sa samim sobom.
Inače, doktor Stamenković je rođen 1958. godine u Kragujevcu. U to vreme njegovi roditelji, otac iz niškog sela Malča i majka rodom iz Topole, bili su sa službom u Šumadiji. Po preseljenju u Niš završio je Gimnaziju "Bora Stanković” i Medicinski fakultet, a potom i specijalizaciju fizijatrije. Njegova uža oblast je razvojno praćenje rizično rođene dece i njihova rehabilitacija. Punih 16 godina radio je u Vrnjačkoj Banji u Zavodu za šećerne bolesti i stomačna oboljenja, a 2002. prešao je u niški Dom zdravlja.
Već je, kaže, počeo da radi kao lekar, kada je doneo još jednu veliku odluku – sredinom 1988. upisao je diferencijalne studije teologije. Nedugo zatim, još tokom boravka u Vrnjačkoj Banji počeo je da drži predavanja iz veronauke i to mnogo pre nego što je veronauka kao zvanični predmet uvedena u nastavni program u Srbiji. U 1994. rukopoložen je u đakona. Po povratku u Niš i zaposlenju u jednoj od najvećih ustanova primarne zdravstvene zaštite u Srbiji, a paralelno sa radom u ordinaciji držao je i nastavu veronauke u svojoj gimnaziji sve do 2010. godine. U čin protođakona proizveo ga je 2020. preminuli i blagopočivši srpski patrijarh Irinej.
U Starom zavetu, naime, jevrejski narod je imao specifične običaje vezane za izražavanje žalosti. Muškarci su nosili dugu kosu i bradu, ali su ih šišali i brijali kad bi im neko od najbližih srodnika preminuo.
Na portalu crkve i danas stoji tabla: "U slavu srećnog spasenja vrhovnog komandanta Kraljevske srpske vojske Njegovog veličanstva kralja Aleksandara i ovaj hram iz temelja obnavljaju zahvaljujući Svemogućem što je sačuvao dragoceni život Uzvišenog Gospodara Srbije, a u znak toplih osećanja koji su prema njegovoj uzvišenoj ličnosti prožeti. Oficiri i vojnici inženjerijskih trupa.”
Vavedenje je jedan od pet najvećih praznika posvećenih Presvetoj Bogorodici i krsna slava velikog broja Srba.
Prema Svetom Teofanu, pravi početak "samoispravljanja" leži u buđenju samoodricanja u srcu, što je osnova za obnavljanje pravde i ljubavi. Kada se ove vrline ponovo uspostave, sve ostale vrline oživljavaju, i tada čovek postaje stvarno lep u očima Božijim, iako spolja možda ne izgleda kao model savršenstva prema ljudskim merilima. Najvažnije, kako Sveti Teofan ističe, nije sud ljudski, već sud Božiji, koji je jedini koji treba da nas vodi.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Praznik Krštenja Hristovog u hramu Svetog Save protekao je u znaku snažne poruke poglavara Srpske pravoslavne crkve o veri koja ne beži od sveta, već ga preobražava.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Na Zlatarskom jezeru jutros je zabeležen trenutak hrabrosti i vere – dok su hladni talasi škripali pod rukama plivača, publika je ispratila osmeh i odlučnost mladog pobednika.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
Nakon bogosluženja, sveštenik baca Krst u reku, jezero ili neku drugu vodu, a vernici plivaju kako bi do njega stigli.
