Kako pronaći smisao u patnji i prihvatiti oboljenje kao deo Božijeg plana? Iguman Manastira Podmaine otkriva zašto je važno smiriti srce, osloniti se na veru i kroz iskušenja pronaći put do Hrista.
Suočiti se sa bolešću jedno je od najdubljih i najtežih iskustava kroz koja čovek može proći. Strah, neizvesnost i bol prirodni su saputnici tog puta, jer bolest narušava sigurnost svakodnevice i postavlja pitanja na koja često nemamo odgovore. Ipak, pravoslavna vera nudi utehu i smisao čak i u ovakvim trenucima, podsećajući nas da u svemu što nas zadesi postoji dublji, Božji plan.
U pravoslavlju, bolest se ne posmatra samo kao teret, već i kao prilika – mogućnost da se duša očisti, vera učvrsti i srce približi Bogu. Sveti oci nas uče da stradanje nije kraj, već početak jednog drugačijeg, dubljeg pogleda na život. Prepoznajući Božiju promisao u svakom iskušenju, otvaramo svoje srce za mir i poverenje koje dolaze od Njega.
Kako kaže jedna od najvećih pravoslavnih besednika današnjice, otac Rafailo: - Imate bolest? Prvo je prihvatite. Šta to znači prihvatite? Ne u smislu da pomislite: ‘Bolestan sam i to je odlično.’ Nego prihvatite to kao iz ruke Božije. Nije bitno to što ste vi bolesni. Bitno je da vi verujete da je to Gospod vama dopustio. I kroz tu bolest vi produbljujete svoje opštenje sa Gospodom. A onda ćemo da vidimo: možda se ta bolest povuče danas, može za godinu, može za 12 godina. A može da se neće povući do kraja života. Vi to ne znate. Ali je bitno da nas ona Bogu privodi. Nošenje krsta, to je ozbiljna tajna. Malo ima takvih junaka koji mogu kroz bol da opšte sa Bogom - kaže otac Rafailo
Bolest nas podseća na našu ljudsku slabost, ali i na snagu vere koja nas osnažuje. Ona nas poziva da ne klonemo duhom, već da svaki trenutak svog stradanja doživimo kao susret sa Hristom. Jer, kako nas pravoslavlje uči, nije uvek važno da li će bol proći – važno je da kroz nju pronađemo put do večne istine i ljubavi Božije.
Pozivajući se na Simvol vere i reči svetih otaca, blaženopočivši episkop Srpske pravoslavne crkve objasnio je zašto je Crkva neodvojivi deo pravoslavne vere. Dok tlo podrhtava, monasi sa Atosa podsećaju na snagu vere i molitve u suočavanju sa izazovima – da li je serija zemljotresa samo prirodni fenomen ili opomena na dublje duhovne istine? Od crvene boje mučeništva, preko zlatne slave Hristove, do plave čistoće Bogorodice – svaka boja u pravoslavnoj liturgiji nosi duboku simboliku i vodi vernike ka dubljem razumevanju vere i duhovnog života. Sveti oci su lepo objasnili od koga se treba "maknuti", kaže otac Rafailo.
Printscreen/Youtube/Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ
- Recimo, imate situaciju da je neko bolestan, i onda nastaje hajka da se bude zdrav pošto-poto. Nije sporno – treba da se trudimo, da se borimo, da se molimo. Ali, pre svega, treba da verujemo. Iskustvo je pokazalo, ako čovek ne prihvati svoju bolest, svoje stradanje, svoju nemoć, ako se ne smiri, on ne može od svega toga da se oslobodi - poručuje iguman manastira Podmaine, a potom ukazuje na ključnu stvar:
VIDEO
Duhovna riznica
21:42 | 02.12.2024
DA LI JE MOGUĆE VEROVATI U BOGA, ALI NE I U CRKVU? Vladika Atanasije dao je kratak i jasan odgovor zbog kojeg će se mnogi zamisliti
Duhovna riznica
10:41 | 03.12.2024
ŠTA PREDSKAZUJU UČESTALI ZEMLJOTRESI NA SVETOJ GORI? Monasi poručuju: "Zemlja može da se trese, ali naša vera ostaje nepokolebljiva"
Duhovna riznica
22:20 | 03.12.2024
KOJE SU BOJE PRAVOSLAVLJA I KAKVO ZNAČENJE IMAJU: Simbolika koja osvetljava duhovni put, a često ostaje nepoznata mnogima
Duhovna riznica
13:00 | 07.12.2024
DA LI ZAISTA POSTOJE LJUDI OD KOJIH JE I "BOG DIGAO RUKE"! Otac Rafailo kaže da postoje, a iznenadićete se ko su oni
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Praznik Krštenja Hristovog u hramu Svetog Save protekao je u znaku snažne poruke poglavara Srpske pravoslavne crkve o veri koja ne beži od sveta, već ga preobražava.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Bog ne šalje bolest da bi čoveka kaznio, već mu, kroz nju, često daje priliku za duhovno buđenje, pokajanje i preobražaj.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Na Zlatarskom jezeru jutros je zabeležen trenutak hrabrosti i vere – dok su hladni talasi škripali pod rukama plivača, publika je ispratila osmeh i odlučnost mladog pobednika.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
Nakon bogosluženja, sveštenik baca Krst u reku, jezero ili neku drugu vodu, a vernici plivaju kako bi do njega stigli.
