Mladi sveštenoslužitelj je doživeo trenutak preobražaja kada se pred njegovim očima desilo nesvakidašnje čudo osvećenja vode – mutna tečnost postala je kristalno čista, a s njom je i njegovo srce pronašlo novi put vere.
U Pravoslavlju čuda nisu samo daleki i retki događaji, već živi dokazi Božanske prisutnosti u svetu. Ona se ne dešavaju radi senzacije, već kao svedočanstva vere, podsticaji pokajanju i blagoslov onima koji ih primaju. Neretko su skrivena od ljudskih očiju, poznata samo onima koji su im neposredni svedoci. Takav je i ovaj divni događaj, koji nam prenosi otac David Proskurjakov, sveštenik Ruske pravoslavne crkve.
Otac David pripoveda kako se, u vreme studentskog života njegovog rođenog brata, koji je svedočio ovom događaju, u moskovskom manastiru odigralo nesvakidašnje čudo osvećenja vode. Mladi sveštenik, tek rukopoložen, borio se sa duhovnim iscrpljenjem. Monaško služenje, puno dugih bogosluženja i poslušanja, činilo ga je klonulim, nezadovoljnim i nesigurnim u svoje služenje. Teško breme pomisli i umora pritislo je njegovo srce.
Po svedočenju oca Davida, mladi sveštenik je jednog dana dobio blagoslov da osveti vodu.
- S obzirom na veliku potrebu, voda se osvećivala u velikom rezervoaru napolju. Ostavivši slavinu da se puni, otišao je da obavi druge obaveze. Kada se vratio, zatekao je vodu boje tamnog čaja, neprijatnog mirisa rđe. U tom trenutku, nesposoban da se izbori sa sopstvenom slabošću, samo je nemoćno odmahnuo rukom. Pomislivši da ga ionako čeka prekor, započeo je molitveno pravilo - kaže otac David, prenosi portal foma.ru..
Ono što se potom dogodilo prevazišlo je svaku sumnju.
- Kada su prisutni počeli da sipaju svetu vodu u svoje posude, sveštenik je očekivao negodovanje i pritužbe. Međutim, svi su mirno uzimali vodu, niko se nije žalio. Zbunjen, prišao je rezervoaru – i ostao bez daha. Voda, koja je do maločas bila mutna i nečista, sada je blistala bistrinom poput izvorskog kladenca. Nestao je i jak miris rđe, a ukus vode postao je blag, podsećajući na onu sa Bajkalskog jezera - pripoveda sveštenik David Proskurjakov.
Zahvaćen neopisivom radošću, mladi sveštenik je napunio kutlaču i potrčao po manastirskoj porti, nudeći svima da probaju njenu novostečenu čistoću. Ljudi su ga zbunjeno posmatrali, ne shvatajući njegov zanos, ali on je, dirnut Božanskim znamenjem, klicao iz sveg srca: „Hristos vaskrse, jer je Svemoguć!“
Ovo čudo, po rečima oca Davida, nije samo pročistilo vodu – ono je pročistilo i srce mladog sveštenika. Svaka tuga i klonulost nestale su u trenutku, kao da ih nikada nije ni bilo. Onaj koji je bio na ivici očajanja, sada je bio preobražen radošću i novom snagom. Gospod je Svojom blagodaću osvetio vodu i dodir Svoje ljubavi položio na dušu služitelja, pokazujući mu da je On uvek prisutan, spreman da podigne one koji posrću i da svetlošću obasja one koji su u tami.
Tako je osvećenje vode postalo osvećenje srca. U nečemu što je izgledalo kao trenutak duhovne nemoći, Gospod je pokazao Svoju moć i milost. I do danas, priča o ovom čudu ostaje živo svedočanstvo da su vera i nada nikada neugasivi plamenovi, koje ni najmračniji trenuci ne mogu ugasiti.
Mlađan i Jelena više od decenije su čekali da dobiju dete, a onda su se pomolili Svetim Zosimu i Jakovu – i rodio se Bogdan.
Ranije je bilo nezamislivo da sveštenik dođe na sahranu kremiranog, jer hrišćani pravoslavci veruju u svetost i nepovredivost tela, pa se ono zbog toga "predaje zemlji na čuvanje".
Za Crkvu, Dan žena nije dan za verski obred, već dan za promišljanje o vrednostima poštovanja žene i njenoj ulozi u društvu.
Najveća čuda Svete Ksenije Petrogradske, koja je svojom nevidljivom rukom spasavala živote, domove, porodice i donosila utehu
U svečanom prijemu u Patrijaršiji, srpski patrijarh Porfirije poručio je novorukopoloženim đakonima da njihova služba nije samo čast, već i sveta odgovornost — da životom i delom svedoče Hrista i budu stubovi vere u savremenom svetu.
Nakon nasilnog prekida manifestacije „Dani srpske kulture“, Srpska pravoslavna crkva oštro je osudila čin mržnje i poručila da istinsko rodoljublje ne sme da se pretvori u netrpeljivost.
Mitrovdan je izuzetno poštovana krsna slava u mnogim domovima.
Ono što nije urađeno juče, može se uraditi danas, a ono što niste uradili pre, možete sutra, naglašava otac Haralampije.
Posebno mesto u pravoslavnom shvatanju milostinje zauzima briga o bolesnima i nemoćnima.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Od zmija sa krstom na glavi i cvetanja suvih ljiljana do reke Jordana koja menja tok – vernici širom sveta u ovim čudima vide živu potvrdu Božijeg prisustva.
Vodeći nas kroz prizore Isaijinih proročanstava, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 13. četvrtak pokazuje kako Božja moć i danas menja život i veru ljudi.
U prepunom hramu Svetog arhangela Mihaila, patrijarh srpski je tumačio Jevanđelje po Mateju, naglašavajući večnu snagu Hristove reči, značaj vere u životu i postom i molitvom pobedu nad demonskim silama.
Ruska novinarka Aleksandra Gripas otkriva kako joj je molitva, iako tada još nije bila krštena, spasla ćerku od sigurne smrti i zauvek promenila njen život i veru.
Ono što nije urađeno juče, može se uraditi danas, a ono što niste uradili pre, možete sutra, naglašava otac Haralampije.
Posebno mesto u pravoslavnom shvatanju milostinje zauzima briga o bolesnima i nemoćnima.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Jerej Srpske pravoslavne crkve poručio je da bolest nije kazna, već poziv na duhovno buđenje — i upozorio da savremeni čovek, u pokušaju da pobedi bol i smrt tehnologijom, gubi ono najvrednije: smisao, ljubav i veru.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Posni kolači iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. postaju prava poslastičarska molitva koja okuplja porodicu.
Jerej Srpske pravoslavne crkve poručio je da bolest nije kazna, već poziv na duhovno buđenje — i upozorio da savremeni čovek, u pokušaju da pobedi bol i smrt tehnologijom, gubi ono najvrednije: smisao, ljubav i veru.
U besedi za 22. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva zašto je beg u pustinju više od udaljavanja od ljudi — to je put očišćenja duše, borba protiv strasti i trenutak kada čovek prestaje da služi sujeti.
