Tanjug dimitrije Goll/Schutterstock KieferPixTihovanje je neprestana molitva srca
Oni koji tihuju često pokušavaju uskladiti izgovaranje te molitve sa svojim dahom, kao da sjedinjuju um i telo.
Tihovanje ili bezmolvije je religijska praksa u pravoslavlje, koja se smatra oblikom molitve. Tihovanje je okretanje pažnje unutrašnjem svetu, da bi se dosegnulo Carstvo nebesko, odnosno stanje blažene i čiste svesti i postojanja koje je skriveno duboko u nama. Zasniva se na rečima Jevanđelja: "Carstvo je Božije unutra".
Tihovanje i molitva su dva pojma koja se često spominju u religijskim i duhovnim kontekstima, ali nisu isto.
Tihovanje označava stanje tišine, smirenosti i unutrašnjeg mira. To je praksa povlačenja iz spoljnog sveta i suzdržavanja od svakodnevnih aktivnosti kako bi se osoba posvetila duhovnoj refleksiji i unutrašnjem smirenju. U pravoslavnoj tradiciji, na primer, "tihovanje" se često koristi da označi stanje kada monah ili vernik povuče svoju pažnju od sveta i posvećuje se unutrašnjem životu, molitvama i duhovnoj tišini.
Molitva, s druge strane, akt je razgovora ili komunikacije sa Bogom. To je izražavanje zahvalnosti, pokajanja, molbi ili slavljenja. Molitva može biti verbalna ili mentalna, individualna ili zajednička, a ima specifičan cilj – traženje pomoći, vođstva, ili izražavanje vere. U molitvi, osoba direktno obraća svoju pažnju prema Bogu, a molitve se često izgovaraju ili ponavljaju, bilo u formi napisanoj, bilo improvizovanoj.
Kako je jednom prilikom objasnio protojerej stavrofor dr Radomir V. Popović, isihazam je duhovni pokret koji se pojavio u 14. veku u crkvi na istoku.
- Možemo reći da isihazam, grčka reč isihia, ćutanje ili tihovanje, nije nikakav novi pokret. Egipat je njegova kolevka, Sinaj, Sveta zemlja. To je bio način podviga monaštva na tim prostorima i manastirima koji su tamo nastajali. Ono što se dešava u 14. veku po tom pitanju, to je bilo doba Svetog Grigorija Palame. On je bio mitropolit Soluna. On je bio monah i podvižnik na Svetoj Gori i gde je tamo živeći, upravo imao iskustva u podvigu ćutinju i umnoj molitvi srca, bez izgovaranja reči. Ono što određuje treću, četvrtu i petu deceniju 14. veka, kada je Grigorije Palama bio arhiepiskop, jeste teološko sučeljavanje sa crkvom na Zapadu. Naime, polemika je nastala, jer su monasi govorili da u isihii mogu da dožive onu svetlost koju su apostoli videli na Gori preobraženja.
Šta je ta vrsta svetlosti i da li možemo saznati šta je Bog po suštini, profesor Popović kaže:
Shutterstock
Tihovanje je neprestana molitva srca
- Šta je Bog po suštini ne možemo nikad saznati našim ograničnim umom, ali ono što znamo jeste da Bog u ovom svetu deluje kroz božnske energije. One nisu same suštine, ali one ukazuje na mogući kontakt ne samo Boga sa onim svetom, već i sa ljudima, a najbolji način kroz sorzocanje i molitvu. Tada je naročito do izražaja došla molitva "Gospode, Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj me grešnog", koju su oni ponavljali u ritmu disanja izgovarali satima i satima.
U to vreme zbog najezde Turaka mnogi monasi sa Sinaja beže ka Istoku i nalaze utočište na Svetoj Gori, neki i u Srbiji i tako je taj pokret oživeo na našim prostorima.
Bitna praksa tihovanja je moljenje Isusove molitve ili Molitve srca. To je kratki ponavljajući zaziv koji u većini verzija glasi "Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog". Tihovanje podrazumeva neprestano ponavljanje ove molitvu, sledeći savet svetoga apostola Pavla koji se nalazi u njegovoj Prvoj poslanici Solunjanima (5, 17): "Bez prestanka molite."
Zaziv se neprestano ponavlja ili se pak moli na brojanicama od po 33, 50, 100 ili više čvorova, zajedno s posebnom tehnikom disanja, izgovaranjem u sebi, šaputanjem ili naglas. Kako bi to postigli, oni koji tihuju često pokušavaju uskladiti izgovaranje te molitve sa svojim dahom, kao da sjedinjuju um i telo. Veruje se da ponavljajuća priroda molitve vodi molitelja u stanje duboke duhovne svesti i zajedništva s Bogom. Bitno je pri tom ništa ne zamišljati i nikakve slike ne stvarati, već se prepustiti Božjem Duhu i svetlosti (prosvetljenju) koja iz te blizine dolazi. Smatra se i metodom isceljenja duše, uma, srca i intelekta.
Pažnja mora isključivo biti koncentrisana na reči molitve. Neprestana unutarnja Isusova molitva jeste neprekidno i stalno prizivanje Hristovog imena razumom i srcem.. Ona je uživljavanje u njegovu postojanu prisutnost, uz prošnju za njegovo smilovanje, pri svakom poslu, na svakom mestu, u svako vreme, čak i u snu.
Iako se veruje da je krštenje nužno za ulazak u Božju zajednicu, Crkva priznaje da postoje posebni slučajevi, kao što su smrt ili nepostojanje mogućnosti da se dete krsti pre nego što umre, te se u tim situacijama sve prepušta Božjoj milosti.
Ako ti se koji put dogodi da ne možeš vladati svojim srcem, odagnati iz njega tugu i žalost i uspostaviti mir, pribegni molitvi, govorio je Sveti Nikodim Svetogorac.
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Kornilija po starom kalendaru, dok se po novom obeležavaju Sveti apostol i jevanđelista Jovan Bogoslov i Prepodobni Nil Kalabrijski. Katolička crkva obeležava Svete Kozmu i Damjana, dok Jevreji danas praznuju prvi dan Sukota, a muslimani nemaju veći praznik.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Kao mladić koji je izgubio veru, Nikolaj Vorobjov tražio je smisao u filozofiji i nauci, sve dok u trenutku očaja nije postavio Bogu pitanje na koje je, kako je svedočio, dobio odgovor.
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
