Što se tiče slavljenja Vaskrsa, slave i svih ostalih crkvenih praznika, kad neko blizak se upokoji, to nije isto, kao i svetsko slavljenje, objasnio je otac Srba.
Pravoslavni vernici širom Srbije i sveta pripremaju se za najradosniji hrišćanski praznik - Vaskrs, koji ove godine pada u nedelju, 20. aprila. Jedan od najlepših i najprepoznatljivijih običaja vezanih za Vaskrs je farbanje vaskršnjih jaja, koje se tradicionalno obavlja na Veliki petak.
Farbanje jaja ima duboku simboliku u hrišćanstvu. Jaje, kao simbol novog života, predstavlja Hristovo vaskrsenje i pobedu nad smrću. Prvo obojeno jaje uvek je crvene boje i zove se čuvarkuća - ono se čuva tokom cele godine, verujući da donosi zaštitu i blagostanje domu.
Ovaj običaj okuplja porodicu, donosi radost najmlađima i simbolizuje zajedništvo i obnovu. Farbanje jaja nije samo dekoracija - to je čin vere, ljubavi i nade.
Ipak, u nekim krajevima Srbije i dalje je prisutno verovanje da se jaja ne farbaju ukoliko je tokom prethodne godine u porodici bilo smrtnog slučaja. Iako je to deo lokalne tradicije, iz ugla pravoslavne vere to nije ispravno. Vaskrsenje Hristovo je praznik života i nade - upravo u trenucima gubitka i tuge, vera u Vaskrsenje daje snagu i utehu. Farbanje jaja u takvim trenucima ne samo da nije greh, već može imati i duboko duhovno značenje - kao izraz vere u život večni.
Naime, za crkvu nema smrti, a da jaja svi pravoslavci treba da farbaju, pa i oni koji su u porodici imali smrtni slučaj, potvrdio je i otac Srboljub Miletić, na sajtu Svetosavlje na pitanje jednog vernika.
- Što se tiče slavljenja Vaskrsa, slave i svih ostalih crkvenih praznika, kad neko blizak se upokoji, to nije isto kao i svetovno slavljenje, ili na primer, svatovi itd. Crkva nije samo zemaljska, nego i nebeska. Ona i na nebu i na zemlji slavi Vaskrs i sve ostale crkvene praznike. To znači da i naši umrli isto slave sa nama u molitvi i duhovnoj radosti. Jaja se isto šaraju, a i kuće se prave i sav posao i život se obavlja onako kako je časno i pošteno i milome Bogu pristupačno - odgovorio je sveštenik Srba.
U pravoslavnom hrišćanstvu, pojam posna ne znači nužno da nešto ne sadrži meso u biološkom smislu, kaže teolog Aleksandar Đurđević.
Čovek se vaspitava u nekoj subkulturi neprihvatanja smrti, nekog nenormalnog odnosa prema njoj, ističe otac Andrej.
Građenje sreće na nesreći drugih ne samo da je nepošteno, već nas vodi ka iskrivljenom poimanju uspeha – onom koje je daleko od hrišćanske ljubavi i zajedništva.
Tek kada je car umro, carica Teodora je sabrala sve ispovednike iz progonstva u prestonicu, utvrdi pravoverje, i naredi da se svete ikone unesu u hramove Božje. Tada je i prepodobni Ilarion bio pušten na slobodu.
Francuska časna sestra povređena na Brdu Sion, reagovale vlasti i međunarodne institucije; upozorenja na rastuću netrpeljivost i nove tenzije u Jerusalimu dodatno pojačavaju zabrinutost javnosti.
Od učenika do igumana, od progona do mirnog kraja, njegov put otkriva kako je mala monaška zajednica u Carigradu postala poslednja linija odbrane svetih ikona.
U crkvi Pokrova Presvete Bogorodice služena zaupokojena liturgija, a poruka njegovog sina Nemanje Krivokapića podsetila okupljene da zajedništvo u veri nadilazi granice života i smrti.
Bez struje i ikakvih oznaka, crkva-brvnara kod Duba vekovima krije ruske ikone, ratne tajne i neobično predanje o sili koja ju je sklonila od očiju ljudi, a do nje se ne dolazi slučajno.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Spontani pobačaj često ne donosi samo tugu, već i niz teških pitanja, preispitivanja i unutrašnjih borbi.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
