Ako mislite da je dovoljno da posle 21. marta (kada pada prolećna ravnodnevica) izađete napolje, pogledate u nebo, pronađete pun Mesec i na osnovu toga zaključite da ćete sledeće nedelje slaviti Vaskrs, grešite! Stvar je mnogo komplikovanija!
Vaskrs je najvažniji hrišćanski praznik i spada u red “pokretnih” svetkovina. To znači da se ne proslavlja uvek istog datuma. Isti je samo dan – nedelja, a čak ni to nije uvek bilo tako…
Uskrs se određuje na osnovu, na prvi pogled, jednostavnog crkvenog pravila – on “pada” u prvu nedelju posle prvog punog meseca posle prolećne ravnodnevice. Ipak, iza ove “formule” zapravo se krije mnogo matematike, dosta istorije koja nije samo hrišćanska i malo poznavanja kretanja zemljinog vernog saputnika – Meseca.
Ako mislite da je dovoljno da posle 21. marta (kada pada prolećna ravnodnevica) izađete napolje, pogledate u nebo, pronađete pun Mesec i na osnovu toga zaključite da ćete sledeće nedelje slaviti Vaskrs, grešite! Stvar je mnogo komplikovanija!
Zašto?! Zato što crkva za računanje ravnodnevice i punog Meseca ne koristi astronomsko vreme, već tablice razvijene još u srednjem veku koje su u međuvremenu u mnogome prestale da odgovaraju realnosti tj. onome što vidimo na nebu.
Ali krenimo ispočetka… Treba reći da je upravo zbog tačnijeg određivanja datuma Vaskrsa, papa Gregorije 1583. godine izvršio reformu rimskog ili julijanskog kalendara. Novi kalendar nisu prihvatile pravoslavne crkve, pa se od tada svi crkveni praznici proslavljaju u razmaku od 13 dana, koliko trenutno iznosi razlika među kalendarima, u katoličanstvu i pravoslavlju, piše Istorijski Zabavnik.
Međutim, to ne važi i za “pokretne” praznike tj. za Vaskrs!
Savremeni kalendari su solarni, u njima se vreme meri u odnosu na kretanje zemlje oko Sunca dok se u prošlosti koristio lunarni kalendar, zasnovan na kretanju Meseca oko Zemlje. Datum Uskrsa je jedan od retkih “ostataka” lunarnog kalendara koje su preživele i u hrišćanskoj civilizaciji.
Dakle, kada nastupi prolećna ravnodnevica (21. mart) čeka se prvi pun mesec. Po pravilu, ako pada u nedelju, za Vaskrs se uzima sledeća nedelja. Zato Vaskrs može biti bilo koji od 35 dana posle prolećne ravnodnevice ili od 22. marta do 25. aprila. Pošto su u julijanskom kalendaru datumi “pomereni”, pravoslavni Vaskrs može biti između 4. aprila i 8. maja.
Vaskrs se dakle, u obe crkve, mogu poklopiti između 4. i 25. aprila, što se desilo 2014. godine kada je ceo hriščanski svet praznik slavio 20. aprila i ponovo 2017. kada je Vaskrs “pao” 16. aprila. Sada opet “zajednički” Uskrs slavimo 2025. godine 20. aprila.
Drugi problem je sam lunarni kalendar. U ovom složenom kalendaru godina traje 354 dana tj. njemu “nedostaje” 11 dana da bi dostigao “naš” kalendar. Da bi se taj manjak nadoknadio periodično su se ubacivali vanredni meseci, a da bi se ovaj komplikovani račun bar malo pojednostavio u crkvi su u VI veku razvili tablice na osnovu kojih se određuje datum Vaskrsa, a one se koriste i danas.
Ipak, čak ni ovo nije sve! Što se katoličkog Vaskrsa tiče, nema više šta da se doda, ali – Pravoslavni Uskrs NIKADA ne može da bude pre jevrejskog praznika Pashe!
Osnov za ovo se nalazi u Jevanđeljima. Pasha je praznik koji traje 7 dana i obeležava egzodus Jevreja iz Egipta. Tajna večera je, prema predanju, bila upravo vezana za ovaj jevrejski praznik, a kako je ona bila pre raspeća, ni Vaskrs ne može da bude pre Pashe.
Pre sabora u Nikeji 325. godine bilo je hrišćanskih zajednica koje su slavile Vaskrs isključivo u odnosu na Pashu, bez obzira koji bi to dan u nedelji bio, ali je na saboru nedelja kao „dies Domini” – Božiji dan, opšteprihvaćena.
I to je cela filozofija… Katolička crkva datum Vaskrsa izračunava u odnosu na prolećnu ravnodnevicu i prvi pun mesec posle nje. Pravoslavna crkva ovome dodaje i to da Vaskrs ne može biti pre jevrejske Pashe.
U susret Vaskrsu se farbaju uskršnja jaja, a stručnjaci su objasnili zašto se ona uglavnom farbaju u crvenu boju.
Zbog sećanja na izdajstvo Gospoda, pravoslavni hrišćani poste svake srede, uz nekoliko izutetaka.
Suština praznika je u veri, radosti i duhovnoj pripremi, a ne u brojkama, kaže sveštenik
Vaskrsenje Hristovo se slavi prve nedelje nakon punog meseca koji sledi posle prolećne ravnodnevnice. Ali stvar je složenija nego što izgleda.
Danijel Ander iz Nju Džerzija, poginuo je štiteći svoju porodicu od naoružanog čoveka, a pet godina kasnije, njegova žrtva postala je simbol vere i ljubavi zbog koje bi Katolička crkva mogla da ga proglasi svecem.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 22. Ponedeljak po Duhovima govori o snazi koja nadilazi vreme i prostor, i o jeziku koji prenosi ljubav, radost i unutrašnju svetlost.
Ajeti iz sure Az-Zuhruf podsećaju da Bog sve vidi i zna, dok istovremeno upozorava na konačni Dan presude i poziva vernike na introspektivno promišljanje i duhovnu budnost.
Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nedoumicu je za čitaoce portala religija.rs rešio sveštenik Nenad Stojanović, navodeći šta smemo, a šta ne bi trebalo da radimo sa pokvarenim vaskršnjim jajima.
Duhovno jedinstvo Crkve i nauke – ruski kosmonauti proslavili Vaskrs u kosmosu uz blagoslov ruskog patrijarha.
Vaskršnji utorak, koji sledi, u narodnom verovanju ima posebno mesto – smatra se jedinim “dobrim” utorkom u godini.
U vaskršnjem intervjuu episkop budimljansko-nikšićki ne ostaje nem na pitanja savremenog čoveka, već otvoreno i sa apostolskom smelošću ukazuje na duhovne zablude koje su nas, kao narod, dovele do duhovnog sloma i identitetskog posrnuća.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 22. Ponedeljak po Duhovima govori o snazi koja nadilazi vreme i prostor, i o jeziku koji prenosi ljubav, radost i unutrašnju svetlost.
Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.
Od duhovnog preobražaja Ljiljane Habjanović Đurović i nevidljivih znakova za Lenu Kovačević, do blagoslova patrijarha Pavla nad Novakom Đokovićem – priče o veri, nadi i neizrecivim Božijim darovima koji osvetljavaju svaki korak kroz život.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Decenija svešteničke službe na Kosovu i Metohiji kroz život sveštenika koji je sa porodicom čuvao hram i svetinju u teškim uslovima.
Dan slave nije samo trenutak veselja, već i prilika za duhovno sabranje i sećanje na sve one koji su doprineli da se ta tradicija očuva.
Nakon odlaska iz "Intela" Patrik Gelsinger pokrenuo je razvoj veštačke inteligencije zasnovane na hrišćanskim vrednostima, verujući da tehnologija može biti "sila za dobro" ako je oblikuju ljudi vođeni verom.
