„UPOZNALI SMO SE U CRKVI, A RAZVELI PRED SUDOM”: Svedočanstvo razvedenog čoveka koji traži savet od sveštenika Petra – pogađa u srce

Neke ljubavi započnu na mestima koja već u sebi nose tišinu večnosti. Tako je bilo i s njima — prvi susret dogodio se u crkvi, među molitvama, pod svetlom kandila. Venčali su se pred Bogom, dobili troje dece, verovali da ih povezuje nešto dublje od svakodnevice. Ipak, godinama kasnije, taj brak nije izdržao.

Kako je moguće da zajednička vera i duhovne vrednosti ne budu dovoljni da očuvaju zajednicu? Da li religioznost garantuje trajnost? I da li treba čuvati brak samo zbog dece, čak i kad ljubav počne da bledi?
Ova pitanja postavio je jedan vernik svešteniku i psihologu Petru Kolomejcevu, duboko potresen razvodom koji, kako kaže, nije mogao ni da nasluti kada je prvi put ugledao svoju suprugu u svetlosti oltara.

Foto: SPC

 

Ova pitanja, iako lična, odzvanjaju u dušama mnogih vernika. U vremenu kada se crkveno venčanje često doživljava kao pečat večnosti, kao simbol nečega što ne može i ne sme da se raskine, rušenje tog simbola boli ne samo srca, već i samu veru.

Vera nije štit od boli, nego svetlost kroz tamu

Sveštenik Petar Kolomejcev, koji već decenijama savetuje parove u crkvenoj zajednici, odgovara bez osude, ali sa dubinom koja izvire iz spoja duhovnog i psihološkog iskustva:

- Preporučio bih svima koji ulaze u brak da pročitaju Anu Karenjinu, ne iz književne znatiželje, već kao ozbiljan vodič. Tolstoj nas, kroz likove Levina i Kiti, uči da nismo pozvani da volimo ideal, nego čoveka sa svim njegovim ranama, manama, čudnim navikama i nesavršenostima.

Religioznost, po njegovim rečima, nije automatski štit od raspada, već duhovni okvir koji traži aktivan napor. Venčanje nije magični čin koji garantuje večnu harmoniju.

- Ako su ljudi vernici i uzdaju se u Boga, tajna će im pomoći. Ali ako je venčanje samo svečani trenutak, bez živog unutrašnjeg učešća, ništa se neće dogoditi samo od sebe - kaže sveštenik Petar Kolomejcev, prenosi portal pravoslavie.ru.

Youtube/Alexander Kremlev/Printscreen

 

Brak kao stalna žrtva, a ne trijumf

U pravoslavnom učenju, brak je podvig, a ne nagrada. On je ikona Hristove ljubavi prema Crkvi — ljubavi koja se daje do kraja, bez ostatka, bez proračuna.

- Brak podrazumeva svakodnevno umiranje za drugog. Ako u nama dominira egoizam, to će neminovno razoriti strukturu porodice. Ljubav nije u tome da neko uvek daje, a drugi uvek prima. Igra sa jednim golom ne traje dugo - objašnjava sveštenik i dodaje:

- Čovek može da nosi breme i da pokazuje čuda strpljenja, ali ako nema reciprociteta, ako druga strana ne nauči da voli, da podnosi i trpi, dolazi do zamora. Tada, čak i u braku koji spolja deluje skladno, počinje da buja egocentrizam.

Perfekcionizam kao duhovna zamka

Zanimljivo je što Kolomejcev ukazuje i na psihološke obrasce koji se često kriju iza religioznosti.

- Postoji takozvani 'porodični heroj' – perfekcionista koji sve drži pod kontrolom. Sve mora da izgleda savršeno. Ali jednog dana ta osoba se umori. Više ne oseća radost, jer se veza pretvorila u predstavu.“
Religioznost bez života, vera bez radosti, brak bez dodira svakodnevice — sve to može postati teret. „Ako imate desetoro dece zbog slike o sebi kao velikom roditelju, a ne zbog istinske radosti u očima svakog deteta, to će se kad-tad urušiti - napominje on.

Crkvena zajednica kao utočište i ogledalo

U parohiji oca Petra postoji zajednica „Kana“ – pokret koji okuplja bračne parove na duhovne razgovore. Tu se ne dele saveti „s visine“, već svedočenja iz ličnih borbi. Kada se u krizi čuje iskustvo onog drugog, nastaje tiho prepoznavanje: „Nisam sam. I drugi su prošli kroz isto.“

Shutterstock/Mykola Komarovskyy

 

- Važno je znati kada potražiti pomoć . kaže otac Petar i dodaje:

- Crkva ne odbacuje psihologiju. Naprotiv, ako sveštenik ne razume unutrašnji svet čoveka, kako će mu pomoći? U tome je i snaga parohijskog savetovališta — ono ne traži savršenstvo, već iskrenost.

Porodica nije idol, već mesto preobražaja

Sveštenik Kolomejcev se priseća oca Mihaila Špoljanskog i njegove supruge, koji su nakon gubitka svoje dece otvorili dom za tuđu.

.- Za njih, ljubav nije bila apstrakcija. Njihova porodica je bila bašta — ne savršena, ali stalno negovana.

Na kraju, sveštenik podvlači:

- Ne treba čuvati brak samo zbog dece, ali treba se boriti za porodicu dokle god postoji nada. Ako je brak postao mesto patnje i duhovne smrti, Crkva ne zatvara oči. Postoje situacije kada je razvod manji greh od ostanka u vezi koja truje i lomi. Ali odluka o tome mora biti duboko promišljena, sa molitvom i savetovanjem.

Ljubav kao sloboda, vera kao snaga, brak kao škola

"Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ – podseća nas Sveto pismo. Ako ne poznajemo sebe, svoje granice, svoje želje, nećemo moći da upoznamo drugog. Religioznost nas ne oslobađa od truda, ali nam daje snagu da se ne umorimo. I zato, kada brak puca, to nije uvek znak da je vera zakazala — već da je vera možda prvi put pozvana da se istinski pokaže.

Jer, sve se u životu leči. Ali isceljenje ne znači da neće ostati ožiljak. I to je u redu. I ožiljak je svedočanstvo da smo preživeli. Da smo voleli. Da nismo odustali lako. U toj tišini posle bure, vera ne donosi automatsku sreću, ali pruža ruku. I vodi dalje. Po mogućnosti - zajedno.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara