Od kraja 1. veka, hrišćani su bili proganjani na teritoriji Rimskog carstva, zbog svoje vere.
313. godine, u gradu Mediolanum (današnji Milano, Italija), rimski car Konstantin Veliki objavio je edikt kojim je priznato hrišćanstvo. Ljudi koji su do tog trenutka smatrani van zakona, dobili su pravo da slobodno ispovedaju svoju veru. Crkva je izašla iz katakombi - i započela jedan od najneverovatnijih perioda u svojoj istoriji.
Naravno, svest čoveka, a još više celokupnog društva, ne može se promeniti objavom jednog, pa i najvažnijeg dokumenta. Za to su potrebne godine i vekovi neprekidnog rada. A on je započeo upravo tada, 313. godine, pod carem Konstantinom.
Šta se tako dramatično promenilo u životu hrišćana? Koji su događaji i procesi bili direktne ili indirektne posledice Milanskog edikta? Šta je glavna vrednost ovog dokumenta sa stanovišta istorije i savremene kulture?
Od kraja 1. veka, hrišćani su bili proganjani na teritoriji Rimskog carstva, zbog svoje vere. Zašto?
Rim je bio tolerantan prema svim religijama, moglo se verovati u bilo šta, ali pod jednim uslovom: potrebno je blagovremeno odati počast rimskim bogovima. Hrišćani su odbili da im odaju počast, nisu učestvovali u državnim verskim praznicima, nisu priznavali kult cara (u rimskoj tradiciji car je mogao da postane bog posle smrti). Tako su oni, ostajući ljudi koji najviše poštuju zakone, sa stanovišta rimskih vlasti, predstavljali opasnost po državu. Hrišćanstvo je zabranjeno.
U periodu od 303. do 305.godine, tokom vladavine cara Dioklecijana, odvijali su se najobimniji i najsuroviji progoni. Ne samo sveštenoslužitelji, već i mirjani, ne samo „puki smrtnici“, već i rimski građani, a među njima ima i mnogo znamenitih ljudi, pretrpeli su u ovo vreme mučeničku smrt zbog svoje vere.
Milanski edikt 313. godine legalizovao je položaj hrišćana, izjednačio njihovu veru u pravima sa drugim religijama. Prestali su progoni velikih razmera, hrišćani više nisu trebali da se kriju u katakombama. Crkva je imala priliku da otvoreno gradi crkve i povrati imovinu oduzetu tokom progona. Ako je nečije imanje imalo novog vlasnika, dobio bi nadoknadu iz carske blagajne.
Dvanaest godina nakon najave edikta, 325. godine, car Konstantin je sazvao Prvi vaseljenski sabor, gde su definisani osnovni dogmati hrišćanstva. Na Sabor su pozvani pastiri i episkopi koji su prošli gonjenja.
Između muškaraca i žena u predhrišćanskom društvu nije postojala ne samo jednakost - nisu postojali ni ideološki preduslovi za to. Samo muškarci su imali pravo da učestvuju u političkom životu i verskim sabranjima, samo su muškarci imali pravo glasa, samo su muškarci imali pravo da pokrenu razvod u porodici. Pored toga, psihološki u društvu muško neverstvo nije smatrano prestupom, dok je za ženu završavalo sramotom.
Milanski edikt pomogao je širenju novog sistema vrednosti. Unutar hrišćanske zajednice i muškarci i žene bili su ravnopravni članovi Crkve, jer su svi jednaki pred Bogom. Neverstvo je podjednako oštro osuđivano i kod muškaraca i žena. Postepeno, pod uticajem hrišćanstva, formirao se pogled na svet u kojem je postalo moguće potpuno izjednačiti prava muškaraca i žena.
Smrtna kazna raspećem bila je namijenjena najzloglasnijim lopovima, pljačkašima i podstrekačima. Rimski građani nisu bili osuđivai na nju - imali su pravo na „časnu“ smrt od mača, a razapetog je društvo preziralo. Tipična karikatura prvih vekova hrišćanske istorije je čovjek prikovan za krst sa magarčevom glavom. Javno crtanje krsta već je bilo samo po sebi podvig i zapravo je značilo podvrgavanje progonu.
Krst je, od instrumenta sramne egzekucije, svuda postao simbol Vaskrsenja Hristovogi pobede života nad smrću. Ukinuta je smrtna kazna raspećem. Nakon što je sveta carica Jelena pronašla Sveti životvorni Krst Gospodnji u Jerusalimu, njegovo poštovanje se brzo proširilo po hrišćanskim zajednicama.
Tokom godina progona, hrišćani su se navikli da kriju svoje mošti, krišom čuvajući mošti mučenika. Rimske vlasti, znajući za osobenost hrišćana da evharistiju slave na moštima, često su ih uništavale kako svetinja ne bi išla u zajednicu. Ništa se nije znalo o položaju mnogih moštiju do 4. veka. Dakle, Jerusalim, uništen do temelja, nije sačuvao tragove Golgote, Svetog groba ili drugih mesta i svetinja značajnih za hrišćane.
Nekoliko godina nakon objavljivanja edikta, carica Jelena je hodočastila u Svetu zemlju, što je rezultovalo pronalaskom Svetog životvornog krsta i brojnih drugih važnih svetinja. Istovremeno je utvrđena lokacija Golgote.
Zapravo, Jelena je uspostavila tradiciju hodočašća u novo „pronađena“ sveta mesta i poštovanje svetinja postalo je otvoreno.
Dok se crkveni život odvijao u katakombama, društveno napredne hrišćanske vrednosti - na primer, zapovest da se vole neprijatelji, oprašta prestupniku i jednakost pred Bogom za ljude svih nacionalnosti - nisu imale širok uticaj na javnu svest. U Rimskom carstvu praktično nije bilo opsežnog misionarskog rada. Propoved hrišćanstva praktično nije išla izvan carstva (sa izuzetkom, možda, misije apostola Tome u 1. veku).
Milanski edikt omogućio je razvoj misionarskog rada. Hrišćanska propoved je počela otvoreno da se čuje širom sveta. Širenjem novog učenja i poruke Vaskrsenja Hristovog, celo Rimsko carstvo je preobraženo. Posle toga, hrišćanska misija je otišla daleko izvan svojih granica i transformisala mnoge nacije i države.
Milanski edikt- je postao zaista sudbonosan ne samo za hrišćane, već i za ceo svet. Dovoljno je reći da najvažnije grane našeg savremenog života - na primer, napredna nauka, savremeni pravni sistem - nikada ne bi dostigle nivo razvoja koji je postao moguć u našoj hrišćanskoj civilizaciji.
BONUS VIDEO: U ovom manastiru se čuvaju mošti Svetog Lazara: I dalje ima trepavice na kapcima
Car Konstantin je 313. godine Milanskim ediktom ukinuo progon hrišćana i priznao hrišćanstvo.
Uprkos rasprostranjenoj slici iz udžbenika i umetnosti, Biblija nigde ne pominje jabuku kao „zabranjeni plod“ – ovo tumačenje poteklo je iz lingvističke igre reči i srednjovekovnih zapadnih predstava, dok Pravoslavna crkva uporno čuva dublji smisao priče o padu čoveka.
U sredu sedme sedmice po Vaskrsu čitamo važnu pouku jednog od najdubljih duhovnih učitelja pravoslavlja — o tamnoj noći duše, dolasku Gospoda i prepoznavanju Hrista u sopstvenom stradanju
Ako volimo sebe i služimo sebi, mi onda ne možemo da služimo Bogu. I to je uzrok svih naših stradanja, stramputica i padanja, ističe protojerej-stavrofor profesor dr Vladimir Stupar.
Krompir, brašno i jaja dovoljni su za osnovu ovog starinskog specijaliteta, koji se kuva poput knedli, a zatim oblaže prženim prezlama ili začinjava alevom paprikom.
Poglavar Ruske pravoslavne crkve ukazao je da zavisnost nije vezana samo za alkohol, već da čovek može izgubiti slobodu i kada više ne uspeva da kontroliše vreme provedeno uz ekran, društvene mreže i elektronske igre.
Duhovnici stalno upozoravaju na opasnost nemarnog odnosa prema ispovesti i pričešću.
U besedi za subotu 15. Sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako su proročanstva najavljivala Hristov dolazak, dok je Njegova prava priroda ostala nedokučiva onima koji nisu prepoznali Cara slave.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prenos moštiju Svetog Aleksandra Nevskog po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti sveštenomučenik Avtonom. Katolička crkva obeležava Presveto Ime Marijino, dok Jevreji danas slave prvi dan Roš Hašane, a muslimani počinju mesec rebiul-ahir.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Rimljani su obojicu žive vezali, stavili u jednu mrežu, i bacili u Dunav. Reka ih je izbacila na obalu blizu današnje Grocke.
Nekadašnji direktor Zavoda za zaštitu spomenika otkriva šokantnu devastaciju Jadranske straže i upozorava da svaka nepromišljena odluka može zauvek obezvrediti vekove vere i istorije.
Crkvena nova godina ujedno označava i početak godišnjeg bogoslužbenog kruga, a njega čine praznici koje proslavljamo u toku godine.
Priča o proglašenju hrišćanstva za državnu religiju vezana je za dve ključne ličnosti jermenske istorije -kralja Tiridata III i Svetog Grigorija Prosvetitelja.
Poglavar Ruske pravoslavne crkve ukazao je da zavisnost nije vezana samo za alkohol, već da čovek može izgubiti slobodu i kada više ne uspeva da kontroliše vreme provedeno uz ekran, društvene mreže i elektronske igre.
Duhovnici stalno upozoravaju na opasnost nemarnog odnosa prema ispovesti i pričešću.
U besedi za subotu 15. Sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako su proročanstva najavljivala Hristov dolazak, dok je Njegova prava priroda ostala nedokučiva onima koji nisu prepoznali Cara slave.
Trud, molitva i podvig imaju svoje mesto, ali bez Božje blagodati ono što je posejano u srcu može ostati jalovo, dok se čak i vrlina može pretvoriti u novu priliku za gordost i samoljublje.
Sveti oci nisu slučajno uzdržanje od hrane, kao i od alkohola, smatrali važnim delom duhovne borbe.
U srpskom narodu ovaj dan poznat je i kao jesenji Sveti Jovan i Jovan Glavosek.
Poverenje u Boga jedno je od najvažnijih uporišta u trenucima kada se ne vidi izlaz.
Kontakt sa demonima može dovesti do uništenja nečije ličnosti i života, kako sopstvenog, tako i života bližnjih, upozorava mitropolit Antonije.
Ruski knez Aleksandar Nevski preminuo je 1263. godine i prvo je bio sahranjen u gradu Vladimiru.
Povrediti drugog, to je teška rana, upozorava mitropolit.
Otac Dejan je ukazao da se u crkvi vodi računa o poretku tokom bogosluženja i da on ima svoju svrhu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
