Od kraja 1. veka, hrišćani su bili proganjani na teritoriji Rimskog carstva, zbog svoje vere.
313. godine, u gradu Mediolanum (današnji Milano, Italija), rimski car Konstantin Veliki objavio je edikt kojim je priznato hrišćanstvo. Ljudi koji su do tog trenutka smatrani van zakona, dobili su pravo da slobodno ispovedaju svoju veru. Crkva je izašla iz katakombi - i započela jedan od najneverovatnijih perioda u svojoj istoriji.
Naravno, svest čoveka, a još više celokupnog društva, ne može se promeniti objavom jednog, pa i najvažnijeg dokumenta. Za to su potrebne godine i vekovi neprekidnog rada. A on je započeo upravo tada, 313. godine, pod carem Konstantinom.
Šta se tako dramatično promenilo u životu hrišćana? Koji su događaji i procesi bili direktne ili indirektne posledice Milanskog edikta? Šta je glavna vrednost ovog dokumenta sa stanovišta istorije i savremene kulture?
Kako je bilo pre Milanskog edikta?
Od kraja 1. veka, hrišćani su bili proganjani na teritoriji Rimskog carstva, zbog svoje vere. Zašto?
Rim je bio tolerantan prema svim religijama, moglo se verovati u bilo šta, ali pod jednim uslovom: potrebno je blagovremeno odati počast rimskim bogovima. Hrišćani su odbili da im odaju počast, nisu učestvovali u državnim verskim praznicima, nisu priznavali kult cara (u rimskoj tradiciji car je mogao da postane bog posle smrti). Tako su oni, ostajući ljudi koji najviše poštuju zakone, sa stanovišta rimskih vlasti, predstavljali opasnost po državu. Hrišćanstvo je zabranjeno.
U periodu od 303. do 305.godine, tokom vladavine cara Dioklecijana, odvijali su se najobimniji i najsuroviji progoni. Ne samo sveštenoslužitelji, već i mirjani, ne samo „puki smrtnici“, već i rimski građani, a među njima ima i mnogo znamenitih ljudi, pretrpeli su u ovo vreme mučeničku smrt zbog svoje vere.
Kako je bilo posle Milanskog edikta?
Milanski edikt 313. godine legalizovao je položaj hrišćana, izjednačio njihovu veru u pravima sa drugim religijama. Prestali su progoni velikih razmera, hrišćani više nisu trebali da se kriju u katakombama. Crkva je imala priliku da otvoreno gradi crkve i povrati imovinu oduzetu tokom progona. Ako je nečije imanje imalo novog vlasnika, dobio bi nadoknadu iz carske blagajne.
Dvanaest godina nakon najave edikta, 325. godine, car Konstantin je sazvao Prvi vaseljenski sabor, gde su definisani osnovni dogmati hrišćanstva. Na Sabor su pozvani pastiri i episkopi koji su prošli gonjenja.
Kako je bilo pre Milanskog edikta?
Između muškaraca i žena u predhrišćanskom društvu nije postojala ne samo jednakost - nisu postojali ni ideološki preduslovi za to. Samo muškarci su imali pravo da učestvuju u političkom životu i verskim sabranjima, samo su muškarci imali pravo glasa, samo su muškarci imali pravo da pokrenu razvod u porodici. Pored toga, psihološki u društvu muško neverstvo nije smatrano prestupom, dok je za ženu završavalo sramotom.
Milanski edikt pomogao je širenju novog sistema vrednosti. Unutar hrišćanske zajednice i muškarci i žene bili su ravnopravni članovi Crkve, jer su svi jednaki pred Bogom. Neverstvo je podjednako oštro osuđivano i kod muškaraca i žena. Postepeno, pod uticajem hrišćanstva, formirao se pogled na svet u kojem je postalo moguće potpuno izjednačiti prava muškaraca i žena.
Kako je bilo pre Milanskog edikta?
Smrtna kazna raspećem bila je namijenjena najzloglasnijim lopovima, pljačkašima i podstrekačima. Rimski građani nisu bili osuđivai na nju - imali su pravo na „časnu“ smrt od mača, a razapetog je društvo preziralo. Tipična karikatura prvih vekova hrišćanske istorije je čovjek prikovan za krst sa magarčevom glavom. Javno crtanje krsta već je bilo samo po sebi podvig i zapravo je značilo podvrgavanje progonu.
Kako je bilo posle Milanskog edikta?
Schutterstock/M.i.c.c.a
Krst je tada bio simbol javne sramote
Krst je, od instrumenta sramne egzekucije, svuda postao simbol Vaskrsenja Hristovogi pobede života nad smrću. Ukinuta je smrtna kazna raspećem. Nakon što je sveta carica Jelena pronašla Sveti životvorni Krst Gospodnji u Jerusalimu, njegovo poštovanje se brzo proširilo po hrišćanskim zajednicama.
Kako je bilo pre Milanskog edikta?
Tokom godina progona, hrišćani su se navikli da kriju svoje mošti, krišom čuvajući mošti mučenika. Rimske vlasti, znajući za osobenost hrišćana da evharistiju slave na moštima, često su ih uništavale kako svetinja ne bi išla u zajednicu. Ništa se nije znalo o položaju mnogih moštiju do 4. veka. Dakle, Jerusalim, uništen do temelja, nije sačuvao tragove Golgote, Svetog groba ili drugih mesta i svetinja značajnih za hrišćane.
Kako je bilo poslije Milanskog edikta?
Nekoliko godina nakon objavljivanja edikta, carica Jelena je hodočastila u Svetu zemlju, što je rezultovalo pronalaskom Svetog životvornog krsta i brojnih drugih važnih svetinja. Istovremeno je utvrđena lokacija Golgote.
Zapravo, Jelena je uspostavila tradiciju hodočašća u novo „pronađena“ sveta mesta i poštovanje svetinja postalo je otvoreno.
Kako je bilo pre Milanskog edikta?
Dok se crkveni život odvijao u katakombama, društveno napredne hrišćanske vrednosti - na primer, zapovest da se vole neprijatelji, oprašta prestupniku i jednakost pred Bogom za ljude svih nacionalnosti - nisu imale širok uticaj na javnu svest. U Rimskom carstvu praktično nije bilo opsežnog misionarskog rada. Propoved hrišćanstva praktično nije išla izvan carstva (sa izuzetkom, možda, misije apostola Tome u 1. veku).
Kako je bilo posle Milanskog edikta?
Milanski edikt omogućio je razvoj misionarskog rada. Hrišćanska propoved je počela otvoreno da se čuje širom sveta. Širenjem novog učenja i poruke Vaskrsenja Hristovog, celo Rimsko carstvo je preobraženo. Posle toga, hrišćanska misija je otišla daleko izvan svojih granica i transformisala mnoge nacije i države.
Milanski edikt- je postao zaista sudbonosan ne samo za hrišćane, već i za ceo svet. Dovoljno je reći da najvažnije grane našeg savremenog života - na primer, napredna nauka, savremeni pravni sistem - nikada ne bi dostigle nivo razvoja koji je postao moguć u našoj hrišćanskoj civilizaciji.
BONUS VIDEO: U ovom manastiru se čuvaju mošti Svetog Lazara: I dalje ima trepavice na kapcima
Uprkos rasprostranjenoj slici iz udžbenika i umetnosti, Biblija nigde ne pominje jabuku kao „zabranjeni plod“ – ovo tumačenje poteklo je iz lingvističke igre reči i srednjovekovnih zapadnih predstava, dok Pravoslavna crkva uporno čuva dublji smisao priče o padu čoveka.
U sredu sedme sedmice po Vaskrsu čitamo važnu pouku jednog od najdubljih duhovnih učitelja pravoslavlja — o tamnoj noći duše, dolasku Gospoda i prepoznavanju Hrista u sopstvenom stradanju
Ako volimo sebe i služimo sebi, mi onda ne možemo da služimo Bogu. I to je uzrok svih naših stradanja, stramputica i padanja, ističe protojerej-stavrofor profesor dr Vladimir Stupar.
Vernik može redovno da odlazi u crkvu, da se pridržava posta i da izgovara molitve, a da istovremeno u svakodnevnim odnosima bude opterećen nemirom, nezadovoljstvom i teškoćom da pronađe mir.
Uzbudljiva priča o Tari i njenim drugarima, neobičnoj tajni na krovu zgrade i pouci Prepodobne mati Paraskeve da se prava ljubav prema Bogu pokazuje brigom za druge.
Od molbi za zdravlje i duševni mir do molitava za porodicu i pokoj upokojenih, donosimo tri molitve Prepodobnoj mati Paraskevi, kao i video-snimak molitve koju sveštenici čitaju nad njenim moštima.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Iako je zbog svoje učenosti i duhovnosti bio veoma poštovan, u vreme progona hrišćana pod carem Maksimijanom, suočio se sa teškim mučenjima, koja je podneo ne odričući se Hrista.
Vernik može redovno da odlazi u crkvu, da se pridržava posta i da izgovara molitve, a da istovremeno u svakodnevnim odnosima bude opterećen nemirom, nezadovoljstvom i teškoćom da pronađe mir.
Vernici su praznik Svete Petke proslavili u svetinjama na Kalemegdanu. U Crkvi Ružici služene su dve liturgije, a mnogi su došli i u Kapelu Svete Petke da se poklone moštima svetiteljke i uzmu vodu sa izvora.
Nekadašnji direktor Zavoda za zaštitu spomenika otkriva šokantnu devastaciju Jadranske straže i upozorava da svaka nepromišljena odluka može zauvek obezvrediti vekove vere i istorije.
Priča o proglašenju hrišćanstva za državnu religiju vezana je za dve ključne ličnosti jermenske istorije -kralja Tiridata III i Svetog Grigorija Prosvetitelja.
Aja Sofija je jedan od retkih spomenika kulture koji podjednako odražava uticaj istoka i zapada, te tako na njenim zidinama možete primetiti munare i natpise islama, kao i raskošne hrišćanske mozaike.
Vernik može redovno da odlazi u crkvu, da se pridržava posta i da izgovara molitve, a da istovremeno u svakodnevnim odnosima bude opterećen nemirom, nezadovoljstvom i teškoćom da pronađe mir.
Uzbudljiva priča o Tari i njenim drugarima, neobičnoj tajni na krovu zgrade i pouci Prepodobne mati Paraskeve da se prava ljubav prema Bogu pokazuje brigom za druge.
Iako je zbog svoje učenosti i duhovnosti bio veoma poštovan, u vreme progona hrišćana pod carem Maksimijanom, suočio se sa teškim mučenjima, koja je podneo ne odričući se Hrista.
Vernik može redovno da odlazi u crkvu, da se pridržava posta i da izgovara molitve, a da istovremeno u svakodnevnim odnosima bude opterećen nemirom, nezadovoljstvom i teškoćom da pronađe mir.
Vernici su praznik Svete Petke proslavili u svetinjama na Kalemegdanu. U Crkvi Ružici služene su dve liturgije, a mnogi su došli i u Kapelu Svete Petke da se poklone moštima svetiteljke i uzmu vodu sa izvora.
Od molbi za zdravlje i duševni mir do molitava za porodicu i pokoj upokojenih, donosimo tri molitve Prepodobnoj mati Paraskevi, kao i video-snimak molitve koju sveštenici čitaju nad njenim moštima.
Uzbudljiva priča o Tari i njenim drugarima, neobičnoj tajni na krovu zgrade i pouci Prepodobne mati Paraskeve da se prava ljubav prema Bogu pokazuje brigom za druge.
Vitovnički duhovnik objasnio je zašto krštenje i krsna slava nisu dovoljni ako se ne menjamo iznutra i ne trudimo se da živimo u skladu sa hrišćanskim učenjem.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
