Postoje uvrede koje bole godinama, rane koje ne zaceljuju preko noći.
U pravoslavnom hrišćanstvu oproštaj nije samo čin velikodušnosti prema drugome – on je duboko lični, duhovni lek, temelj duševnog zdravlja i unutrašnjeg mira. Ne radi se o tome da zaboravimo uvredu ili da se pravimo da se ništa nije dogodilo.
Oproštaj u ovom kontekstu znači oslobađanje srca od tereta mržnje, ogorčenosti i osvetoljubivosti – sve one tame koja u čoveku neprestano rovari iznutra i razara ga.
U jevanđelju, Hristos jasno pokazuje da je oproštaj uslov našeg sopstvenog spasenja. Kako možemo očekivati Božje milosrđe ako sami nismo spremni da ga damo drugima?
U molitvi Oče naš, koju svaki vernik zna, jasno izgovaramo: "...i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.“ To "kao što“ je težište – ne samo molba, već zapovest, poziv da budemo ono što želimo da i Bog bude prema nama.
U praksi, to često nije lako. Postoje uvrede koje bole godinama, rane koje ne zaceljuju preko noći. Ipak, pravoslavlje nas ne poziva da budemo pasivni trpeljivci ili da potiskujemo bol, već da se borimo sa sobom, da prepoznamo kako zlo ne nestaje ako ga čuvamo u sebi – već raste.
Neopraštanje je unutrašnji zatvor. Ono stvara nemir, napetost, pa čak i bolest.
Otac Miloš Vesin je jednom prilikom objasnio kako se rađa bolest kod ljudi koji ne mogu ili ne žele da oproste.
- Vrlo često mi sami sebe razboljevamo. I to nemogućnosšću, ili nemanjem volje ili želje da oprostimo. E, baš neću. Taj inat se okreće protiv vlasnika, okreće se protiv vas, ništa ne može da uradi onome protiv koga je okrenut. Vi možete nekome da ne oprostite, toj osobi može da bude jako žao, ali vi ćete samo stradati, jer sve što duže taj proces neopraštanja traje, sve će se više zamršavati to klupko u vama.
Molitva je i način da se nosimo sa teškoćama, pronađemo mir i duhovno sazrevamo.
Milost Božja se ne dobija pukim rečima ili formalnim obredima, već iskrenim i poniznim životom.
Borba protiv zla ne vodi se kroz odmazdu, već kroz molitvu, strpljenje i ljubav.
Sveta tajna ispovesti nije kazna, već dar- prilika za novi početak i mir sa Bogom.
Veliki svetitelj pravoslavlja upozoravao je da ljutnja ne povređuje samo druge ljude, već zarobljava i onoga koji joj se prepusti, a u njegovim rečima nalazi se put ka smirenju i duhovnoj slobodi.
Iako je bio iz porodice bliske Gospodu Isusu Hristu, nije isticao svoje poreklo, već je život posvetio propovedanju Jevanđelja i vernosti Hristu, zbog čega je postao jedan od Njegovih najpoštovanijih učenika.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 6. mesec 2026. godine, sa detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Vekovima ljudi odlaze na posebna mesta tražeći utehu, zdravlje i pomoć, ali Crkva jasno govori šta osvećena voda zaista jeste, zašto joj vernici prilaze sa poštovanjem i gde se nalazi granica između vere i praznoverja.
Svetogorski podvižnici i tokom najtoplijih dana biraju jednostavnu hranu iz prirode, a njihov vekovni način ishrane zasniva se na meri, postu i zahvalnosti za Božje darove.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Veliki svetitelj pravoslavlja upozoravao je da ljutnja ne povređuje samo druge ljude, već zarobljava i onoga koji joj se prepusti, a u njegovim rečima nalazi se put ka smirenju i duhovnoj slobodi.
Vekovima ljudi odlaze na posebna mesta tražeći utehu, zdravlje i pomoć, ali Crkva jasno govori šta osvećena voda zaista jeste, zašto joj vernici prilaze sa poštovanjem i gde se nalazi granica između vere i praznoverja.
Svetogorski podvižnici i tokom najtoplijih dana biraju jednostavnu hranu iz prirode, a njihov vekovni način ishrane zasniva se na meri, postu i zahvalnosti za Božje darove.
Savremni čovek brine po ceo dan, a razloga za to nema.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić, pozivajući se na dokumenta iz 2012. godine, tvrdi da Temeljni ugovor nije odstupio od stava blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog.
Savremni čovek brine po ceo dan, a razloga za to nema.
Ovaj predlog iz posne kuhinje pokazuje da od prirodnih sastojaka može nastati hranljiv obrok, prilagođen danima posta na vodi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
