Postoje uvrede koje bole godinama, rane koje ne zaceljuju preko noći.
U pravoslavnom hrišćanstvu oproštaj nije samo čin velikodušnosti prema drugome – on je duboko lični, duhovni lek, temelj duševnog zdravlja i unutrašnjeg mira. Ne radi se o tome da zaboravimo uvredu ili da se pravimo da se ništa nije dogodilo.
Oproštaj u ovom kontekstu znači oslobađanje srca od tereta mržnje, ogorčenosti i osvetoljubivosti – sve one tame koja u čoveku neprestano rovari iznutra i razara ga.
U jevanđelju, Hristos jasno pokazuje da je oproštaj uslov našeg sopstvenog spasenja. Kako možemo očekivati Božje milosrđe ako sami nismo spremni da ga damo drugima?
U molitvi Oče naš, koju svaki vernik zna, jasno izgovaramo: "...i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.“ To "kao što“ je težište – ne samo molba, već zapovest, poziv da budemo ono što želimo da i Bog bude prema nama.
U praksi, to često nije lako. Postoje uvrede koje bole godinama, rane koje ne zaceljuju preko noći. Ipak, pravoslavlje nas ne poziva da budemo pasivni trpeljivci ili da potiskujemo bol, već da se borimo sa sobom, da prepoznamo kako zlo ne nestaje ako ga čuvamo u sebi – već raste.
Neopraštanje je unutrašnji zatvor. Ono stvara nemir, napetost, pa čak i bolest.
Otac Miloš Vesin je jednom prilikom objasnio kako se rađa bolest kod ljudi koji ne mogu ili ne žele da oproste.
- Vrlo često mi sami sebe razboljevamo. I to nemogućnosšću, ili nemanjem volje ili želje da oprostimo. E, baš neću. Taj inat se okreće protiv vlasnika, okreće se protiv vas, ništa ne može da uradi onome protiv koga je okrenut. Vi možete nekome da ne oprostite, toj osobi može da bude jako žao, ali vi ćete samo stradati, jer sve što duže taj proces neopraštanja traje, sve će se više zamršavati to klupko u vama.
Molitva je i način da se nosimo sa teškoćama, pronađemo mir i duhovno sazrevamo.
Milost Božja se ne dobija pukim rečima ili formalnim obredima, već iskrenim i poniznim životom.
Borba protiv zla ne vodi se kroz odmazdu, već kroz molitvu, strpljenje i ljubav.
Sveta tajna ispovesti nije kazna, već dar- prilika za novi početak i mir sa Bogom.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
Od Začeća Svetog Jovana Preteče do Svetog Luke, porodični praznici nižu se tokom celog meseca, a jedan od najpoznatijih datuma ove godine pada u sredu i obeležava se uz post na ulju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Duhovi zla u ljudski um unose misli koje podstiču strah, očajanje, mržnju, zavist, gordost i beznađe.
Često upravo insistiranje na sopstvenoj volji postaje izvor nemira.
Crkva vekovima uči da odgovor na svakodnevni nemir ne počinje u boljoj organizaciji vremena, već u odnosu čoveka sa Bogom.
Osoba koja gaji neprijateljstvo, mržnju i osećanja osvete uvek je lišena unutrašnjeg mira.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog Evmenija Gortinskog i Svetu mučenicu Ariadnu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Pokrov Presvete Bogorodice. Katolička crkva obeležava Svetu Tereziju od Dete Isusa, Jevreji obeležavaju Hol ha-Moed, peti dan Sukota, dok muslimani nemaju veliki praznik
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Crkveno predanje pamti ga po strogom postu, brizi za narod i čudima koja se, prema žitiju, vezuju za Gortinu, Rim i Tivaidu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
