SVI KAŽEMO "SEDAM SMRTNIH GREHOVA", A CRKVA NAS UPOZORAVA: Mnogo ih je više i razaraju dušu, a često ih i ne primećujemo

Suprotno raširenom mišljenju, izraz sedam smrtnih grehova ne označava sedam pojedinačnih dela koja bi bila najteži mogući gresi. U stvarnosti, spisak takvih dela mogao bi biti znatno duži. Broj sedam ovde ukazuje samo na uslovno grupisanje ovih grehova u sedam osnovnih skupina.

Zašto se smrtni gresi nazivaju smrtnim

Prvu takvu klasifikaciju dao je Sveti Grigorije Veliki 590. Ipak, pored nje je u Crkvi oduvek postojala i druga podela, koja ne broji sedam, već osam osnovnih grehovnih strasti. Strast je navika duše koja se u njoj oblikovala usled stalnog ponavljanja istih grehova i postala, takoreći, njeno prirodno svojstvo – do te mere da čovek ne može da se oslobodi strasti čak ni kada shvati da mu ona više ne donosi zadovoljstvo, već muku. Zapravo, reč „strast” u crkvenoslovenskom jeziku upravo i znači – stradanje.

Freepik

 

Sveti Teofan Zatvornik piše o razlici između smrtnog greha i greha lakše vrste:

„Smrtni greh je onaj koji čoveku oduzima njegovu moralno-hrišćansku životnu silu. Ako znamo u čemu se sastoji moralni život, nije teško odrediti šta je smrtni greh. Hrišćanski život jeste revnost i snaga da ostanemo u zajednici sa Bogom kroz ispunjavanje Njegovog svetog zakona. Stoga je svaki greh koji gasi revnost, oduzima snagu i slabi čoveka, udaljava ga od Boga i lišava blagodatne pomoći, tako da posle njega čovek ne može ni da pogleda ka Bogu, već se oseća odvojenim od Njega – svaki takav greh jeste smrtni greh. (…)

Takav greh lišava čoveka blagodati primljene na Krštenju, oduzima mu Carstvo Nebesko i predaje ga Sudu. I sve se to utvrđuje u času greha, iako se vidljivo još ne događa. Ovakvi gresi menjaju celokupno usmerenje čovekovih dela, njegovo stanje i srce, i oblikuju kao novi izvor u moralnom životu; zato neki i određuju da je smrtni greh onaj koji menja centar čovekove delatnosti.”

Ovi gresi se nazivaju smrtnim zato što je otpadanje ljudske duše od Boga – smrt same duše. Bez blagodatne veze sa svojim Tvorcem, duša umire i postaje nesposobna da doživi duhovnu radost, kako u zemaljskom životu čoveka, tako i u svom posmrtnom postojanju.

Printscreen, Wikipedia

 

I nije toliko važno na koliko se kategorija dele ovi gresi – na sedam ili na osam. Mnogo je važnije da imamo na umu strašnu opasnost koju nosi svaki takav greh i da se svim silama trudimo da izbegnemo ove smrtonosne zamke. A još je važnije znati da čak i za one koji su sagrešili smrtno postoji mogućnost spasenja. Sveti Ignjatije (Brjančaninov) govori:

„Neka onaj koji je pao u smrtni greh ne pada u očajanje! Neka pribegne lekarstvu pokajanja, na koje ga Spasitelj poziva do poslednjeg trenutka njegovog života, jer je u Svetom Jevanđelju objavio: Ko veruje u Mene, ako i umre, živeće (Jn 11, 25). Ali je strašno ostajati u smrtnom grehu, strašno je kada se smrtni greh pretvori u naviku!”

A prepodobni Isaak Sirin još određenije kaže: „Nema greha koji nije oprostiv, osim greha za koji se čovek ne pokaje.”

Sedam smrtnih grehova

1. Gordost

„Početak gordosti obično biva prezir. Onaj ko prezire i smatra druge ništavnima – jedne smatra siromašnima, druge niskog porekla, treće neukima – zbog takvog prezira dolazi dotle da sebe jedinog smatra mudrim, razumnim, bogatim, plemenitim i snažnim.
…Kako se prepoznaje gord čovek i čime se isceljuje? Prepoznaje se po tome što teži da u svemu bude prvi i da bude istican. A isceljuje se ako poveruje sudu Onoga koji je rekao: Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak 4, 6). Ipak, treba znati da, iako se uplaši suda izrečenog zbog gordosti, ne može se isceliti od ove strasti ako ne odbaci svaku pomisao o svojoj nadmoćnosti”, Sveti Vasilije Veliki

Freepik

 

Gordost je samozadovoljno opijanje sopstvenim vrlinama – pravim ili umišljenim. Kada ovlada čovekom, ona ga najpre odvaja od ljudi koje površno poznaje, potom od rodbine i prijatelja, a na kraju – od samoga Boga. Gordi čovek nikoga ne smatra potrebnim; čak ga ni divljenje okoline ne zanima, jer izvor sopstvene sreće vidi jedino u sebi samome.

Ali, kao i svaki greh, gordost ne donosi istinsku radost. Unutrašnje protivljenje svemu i svakome isušuje dušu gordog čoveka; samozadovoljstvo je poput kruste koja je prekriva grubim oklopom, pod kojim ona odumire i postaje nesposobna za ljubav, prijateljstvo, pa čak i za iskreno saosećanje.

2. Zavist

„Zavist je žalost zbog blagostanja bližnjega, koja (…) ne traži dobro za sebe, nego zlo za bližnjega. Zavidljivac bi želeo da slavan postane osramoćen, bogat – ubog, srećan – nesrećan. Eto cilja zavisti – da vidi kako onome kome zavidi, umesto sreće dolazi nesreća”, Sveti Ilija Minijati

Freepik

 

Ovakvo stanje ljudskog srca postaje polazna tačka za najstrašnija zlodela, ali i za bezbroj velikih i malih podlosti koje ljudi čine samo zato da bi se drugi osećao loše ili bar da bi mu prestalo biti dobro.

Međutim, čak i ako ova zver ne izbije napolje kroz zločin ili neko konkretno delo, da li će zavidljivcu zbog toga biti lakše? Jer, na kraju krajeva, ovakvim strašnim doživljavanjem sveta on će sebe pre vremena oterati u grob – a ni smrt neće okončati njegova stradanja. Zato što će i posle smrti zavist mučiti njegovu dušu još većom snagom, ali tada bez ikakve nade na olakšanje.

3. Proždrljivost

„Proždrljivost se deli na tri vrste: jedna podstiče čoveka da jede pre određenog vremena; druga želi samo da se prejede, kakva god hrana bila; treća traži izabranu, slasnu hranu. Protiv ovoga hrišćanin treba da ima trostruku opreznost: da sačeka određeno vreme za jelo; da se ne prejeda; i da bude zadovoljan svakom, pa i najskromnijom hranom”, Prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin

Freepik

 

Proždrljivost je ropstvo sopstvenom stomaku. Ona se ne ispoljava samo u bezumnom prejedanju za prazničnom trpezom, već i u kulinarskoj probirljivosti, u suptilnom razlikovanju nijansi ukusa, u davanju prednosti izuzetnim jelima nad jednostavnom hranom. Sa stanovišta kulture, između prostog proždrljivca i otmenog gurmana postoji ponor. Ali obojica su robovi svoga odnosa prema hrani. I kod jednog i kod drugog, hrana prestaje da bude sredstvo za održavanje telesnog života i pretvara se u željenu, krajnju svrhu života njihove duše.

4. Blud

„…svest se sve više i više ispunjava slikama sladostrašća – prljavim, žarećim i zavodljivim.
Snaga i otrovni zadah tih slika, očaravajućih i sramotnih, takvi su da iz duše potiskuju sve uzvišene misli i želje koje su (mladog čoveka) ranije privlačile. Neretko biva da čovek nije u stanju da misli ni o čemu drugom: njime potpuno ovlada demon strasti. Na svaku ženu gleda samo kao na žensko za zadovoljenje. Misli, sve prljavija od druge, mile njegovim pomračenim umom, a u srcu mu je samo jedna želja – da zadovolji svoju pohotu. To je već stanje životinje ili, tačnije, nešto gore od životinje, jer životinje nikada ne dosežu razvrat do kojeg dolazi čovek”, Sveti mučenik Vasilije Kinešemjski

Freepik

 

Grešnost bluda obuhvata sva ispoljavanja polne aktivnosti čoveka mimo njihovog prirodnog ostvarenja u braku. Neuredan polni život, preljube, raznovrsne izopačenosti – sve su to različite pojave bludne strasti u čoveku. Iako je to telesna strast, njeni izvori leže u oblasti uma i mašte. Zato Crkva ubraja u blud i nepristojna maštanja, gledanje pornografskih i erotskih sadržaja, pričanje i slušanje bestidnih šala i viceva – sve ono što može pobuditi u čoveku polne fantazije, iz kojih potom niču i telesni gresi bluda.

 

5. Gnev

„Pogledaj gnev i kakve znake svog mučeništva ostavlja. Vidi šta čovek čini u gnevu: kako besni i viče, kune i grdi samog sebe, cepa i bije, udara se po glavi i licu, i sav drhti kao u groznici; ukratko, on liči na obsednutog. Ako je njegov spoljašnji izgled toliko odbojan, šta se tek dešava u njegovoj jadnoj duši? …Vidiš kakav strašan otrov skriva u sebi duša, i kako gorko muči čoveka! Njegova surova i pogubna ispoljavanja to i pokazuju”. Sveti Tihon Zadonski

Freepik

 

Čovek u gnevu je strašan. Ipak, gnev je prirodna osobina ljudske duše, koju je Bog usadio u nju radi odbojnosti prema grehu i nedoličnom. Taj korisni gnev je, usled pada u greh, izopačen u čoveku i pretvoren u gnev protiv bližnjih, često iz najbeznačajnijih razloga. Uvrede drugima, psovke, pogrde, vika, svađe, tuče, ubistva – sve su to dela nepravednog gneva.

6. Pohlepа (srebroljublje)

„Srebroljublje je nezasitna želja da se ima, odnosno traženje i sticanje stvari pod izgovorom koristi, samo zato da bi se moglo reći za njih: moje su. Predmeta ove strasti ima mnogo: kuća sa svim njenim delovima, polja, sluge, a najvažnije – novac, jer se njime sve može pribaviti”, Sveti Teofan Zatvornik

Freepik

 

Nekada se smatra da ovim duhovnim oboljenjem mogu patiti isključivo bogati ljudi, oni koji već poseduju bogatstvo i teže da ga uvećaju. Međutim, i čovek prosečnog imovinskog stanja, i siromašan, pa čak i potpuno ubog čovek – svi su podložni ovoj strasti. Jer, ona se ne sastoji u posedovanju stvari, materijalnih dobara i bogatstva, već u bolesnoj, nesavladivoj želji da se one posednu.

7. Malodušnost (lenjost)

„Malodušnost je dugotrajno i istovremeno kretanje gnevnog i požudnog dela duše. Prvo besni zbog onoga što mu je dostupno, dok drugo, naprotiv, tuguje zbog onoga što mu nedostaje”, Evagrije Pontski

Malodušnost se obično smatra opštom klonulošću duševnih i telesnih sila, udruženom sa krajnjim pesimizmom. Ali važno je razumeti da malodušnost nastupa kod čoveka usled duboke neusaglašenosti sposobnosti njegove duše – revnosti (emocionalno obojene težnje ka delanju) i volje.

Freepik

 

U normalnom stanju, volja određuje čoveku cilj njegovih težnji, a revnost je „motor” koji mu omogućava da krene ka njemu, savladavajući prepreke. U malodušnosti, međutim, čovek usmerava svoju revnost na svoje sadašnje stanje, koje je daleko od postavljenog cilja, dok volja, ostavši bez „motora”, postaje stalan izvor tuge zbog neostvarenih planova. Te dve sile u malodušnom čoveku, umesto da ga pokrenu ka cilju, kao da „vuku” njegovu dušu na različite strane, dovodeći je do potpunog iscrpljenja.

Ova neusaglašenost je posledica čovekovog otpada od Boga, tragičan ishod pokušaja da se sve sile svoje duše usmere ka zemaljskim stvarima i radostima, dok su nam one date da bi bile usmerene ka nebeskim radostima.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

1 Komentara

Najnoviji komentari Najstariji komentari