Još jedna legenda tvrdi da tokom takve grmljavine ne treba da se krstimo, a ako smo u blizini mesta u koje je udario grom - to mesto dobro pogledamo jer je tu gromom Svetog Ilije pogođen đavo.
Razna su narodna verovanja vezana za praznik Svetog Ilije - Gromovnika, kako ga još u društvu i nazivaju. Jedno od tih verovanja je i da su Ognjena Marija i Sveti Ilija brat i sestra, o čemu smo već pisali.
Prema narodnim verovanjima, Sveti Ilija putuje u vatrenim kolima koja vuku četiri konja iz čijih nozdrva izlazi plamen, dok grmljavina predstavlja tutnjavu njegovih kola po nebu.
Smatra se da Sveti Ilija nije umro, već da je, u svojim plamenim kočijama, uznešen na nebo, što se često prikazuje na prazničnim ikonama.
Ilija Gromovnik dolazi u najtoplije i najsušnije vreme godine. Veruje se da on odlučuje kada će padati kiša, a kada će biti suša, zbog čega je u seoskim područjima običaj da se na Svetog Iliju ne radi u polju ili vinogradu, kako ne bi navukli gnev svetitelja.
Veruje se i da će - ako na dan Svetog Ilije grmi, biti štete na rodovima oraha i lešnika. Postoji izreka "od Svetog Ilije sunce sve milije", što znači da praznik označava kraj letnjih vrućina.
Na pitanje, kako kometariše narodno verovanje vezano za udar groma tj. oluje - na dan Svetog Ilije, sveštenik kaže sledeće:
- Narod svaku pojavu tumači na svoj način, ali to ne znači da je to hrišćanski. To je za mene efemerna pojava, mnogo je bitno kako se ponašamo kao hrišćani i koliko se svojim delovanjem u životu trudimo da budemo bolji ljudi - kratko je prokomentarisao sveštenik za portal religija.rs
Još jedna legenda tvrdi da tokom takve grmljavine ne treba da se krstimo, a ako smo u blizini mesta u koje je udario grom - to mesto dobro pogledamo jer je tu gromom Svetog Ilije pogođen đavo.
Miloš Stojković, teolog, takođe je prokomentarisao ova verovanja za portal religija.rs.
- To je narodno verovanje. Svaki svetitelj - bilo da je to Sveti Ilija ili neko drugi, upućuje nas ka hrišćanskim vrednostima i istinskom Hristovom putu. A da bismo bili na tom putu, moramo biti deo svete liturgije, deo svetog pričešća i deo života unutar Crkve. Ako jesmo deo Crkve, imaćemo iskušenja, ali ćemo svakako i pobeđivati. Kroz vekove, sve je prolazno i nestaje, samo Crkva i Hristov put ostaju večni. U tome je spas pojedinca i čitavog naroda.
Ističe da narod ima potrebu da svakom svecu da nekakav epitet, kako bi ga približio čovečjoj prirodi.
- Ako smo na Hristovom putu, ne treba da se bojimo ni gromova, jer dobijamo i kišu i radost u pravo vreme. Ali ako se odričemo Hrista, nemojmo se čuditi kada naiđu oluje. Gospod nas opominje, ne zato što nas mrzi, već zato što nas voli. To je pravo hrišćansko tumačenje. Narod je kroz vekove naše svetitelje doživljavao na svoj način. Svaki svetitelj ima nešto čega je zaštitnik - njiva, moreplovaca, putnika... Za svakog svetitelja vezali smo neki epitet - i to jeste narodno verovanje. Ali prava suština je da treba da živimo zajedno sa svetiteljima, da sledimo njihov put. Bog traži trud. Ako se trudimo da budemo na pravom putu i ako taj trud dolazi iz čistog srca - za nas nema zime - zaključuje Miloš Stojković.
Aleksandar Bojanić, teolog, takođe je dao kratku izjavu:
- To je narodno verovanje, zato što se Sveti prorok Ilija uzneo u nebesa, ali to uverenje nema teološku utemeljenost. Čisti ostaci paganizma - kratko je prokomentarisao Bojanić.
BONUS VIDEO: Monah Arsenije: Božija ljubav je nešto najbolje od svega što sam okusio!
U duhu prorokove ognjene reči, Sveti Nikolaj Ohridski I Žičkić napisao je stihove posvećene proroku Iliji, sabravši biblijsku silinu, svetootačko tumačenje i narodnu pobožnost u jedno snažno duhovno svedočanstvo.
Svi običaju vezani za proroka Iliju zapravo su potekli iz onoga što su ljudi nekada davno primetili da se dešava u prirodi i to se dalje prenosilo, kaže otac Ivan za portal religija.rs.
U besedi izgovorenoj 2. avgusta 1974. godine u manastiru Ćelije, Prepodobni Justin Ćelijski govorio je o tome zašto je Ilija ognjeni prorok, kako je vaskrsavao mrtve, spalio vodu i zaključao nebo – ali i zašto će se ponovo pojaviti pred drugi dolazak Hristov.
Bogosluženjima u manastiru Svetog Nikolaja u Pribojskoj Banji i manastiru Svetog Ilije na Jabuci kod Prijepolja, praznik je obeležen molitvenim zanosom, pastirskim poukama i porukom nade – Crkva, iako kušana od sveta, ostaje jedinstvena i živa.
Odluka Grčke pošte da zatvori filijalu na Atosu izazvala je burne reakcije među monasima, za koje pošta nije obična služba, već duhovna veza sa svetom kroz koju putuju blagoslovi, ikone i pisma vernika.
U vreme jednog šumnog idolskog praznovanja, Sveti Averkije ušao je u idolski hram i polupao sve idole.
U svetinji pored Dunava, gde su vekovima ćutale monaške molitve, postrig monaha Nestora označio je novo poglavlje u istoriji ovog drevnog manastirskog kompleksa.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Đavo ne može stvoriti ništa novo, ali može iskriviti dobro koje je Bog stvorio.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Odluka Grčke pošte da zatvori filijalu na Atosu izazvala je burne reakcije među monasima, za koje pošta nije obična služba, već duhovna veza sa svetom kroz koju putuju blagoslovi, ikone i pisma vernika.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Đavo ne može stvoriti ništa novo, ali može iskriviti dobro koje je Bog stvorio.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 22. Ponedeljak po Duhovima govori o snazi koja nadilazi vreme i prostor, i o jeziku koji prenosi ljubav, radost i unutrašnju svetlost.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 22. Ponedeljak po Duhovima govori o snazi koja nadilazi vreme i prostor, i o jeziku koji prenosi ljubav, radost i unutrašnju svetlost.
Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
