Vera nije prazno očekivanje da će se sve rešiti samo od sebe, već poverenje da Bog zna bolje od nas šta nam je potrebno.
U današnjem vremenu haosa, nemira i stalne trke za uspehom, čovek se sve više udaljava od tišine svoga srca i od blage svetlosti vere. Sve što radimo, radimo u želji da ostvarimo svoje planove, svoje želje, svoje zamisli o tome kako bi naš život trebalo da izgleda. Međutim, često zaboravljamo da Bog ima svoj plan za svakoga od nas - plan koji je savršen, iako ga mi ne razumemo u trenutku iskušenja.
Koliko puta se dogodi da čovek započne nešto s najboljom namerom, a onda se suoči s nizom prepreka. U tom trenutku misli da ga je Bog ostavio, da mu se život ruši i da nema izlaza. A možda je baš tada, u tom prividnom gubitku, skrivena prilika za duhovno preobraženje, za smirenje i povratak na pravi put. Bog ne dopušta nevolju bez razloga; svaka muka nosi poruku, svaka tuga rađa plod ako se primi sa strpljenjem i verom.
Sveti oci nas uče da vera nije samo reč, već način života. Ona nije prazno očekivanje da će se sve rešiti samo od sebe, već poverenje da Bog zna bolje od nas šta nam je potrebno. Kada se čovek prepusti Božjoj volji, tada nestaje strah, a srce se ispunjava mirom koji svet ne može da dâ.
Savremeni čovek često misli da može sve sam. Planira, gradi, ulaže napor da sve drži pod kontrolom. Ali, kako kaže Sveto pismo, "bez mene ne možete činiti ništa“ (Jovan 15, 5). Čovek bez Boga je kao lađa bez kapetana, koju talasi života nose kud hoće. Tek kada se setimo da nismo mi gospodari svoga života, već da je Gospod taj koji vodi naš brod, tada dolazi istinski mir u dušu.
Taj mir ne dolazi iz spoljašnjih okolnosti, već iz unutrašnjeg predanja Božjoj volji. Kada se duša nauči smirenju, tada i najteže situacije postaju put spasenja. Tada se i bol pretvara u blagoslov, jer se kroz njega rađa nova snaga, nova vera i novo razumevanje smisla života.
Starac Pajsije Svetogorac govorio je reči koje ostaju kao putokaz svakome ko traži mir i utehu u vremenu iskušenja:
- Ti svoje lične planove stavljaš iznad i spred planova Božjih, zato i stradaš. Poverenjem u Boga i smirenjem rešavaju se svi problemi.
U hrišćanskom učenju, tuga nije samo psihološki problem, već pokazatelj da se duša udaljila od Boga, kao izvora radosti i života.
Nije toliko važno koliki je krst, već kako ga nosimo.
U pravoslavlju se veruje da Bog nikada ne dopušta iskušenje koje je jače od čovekove snage.
Pravoslavna crkva uči da Bog nikada ne deluje preko prisile, straha ili uznemirenja, već kroz ljubav, mir i radost u duši.
Veliki ruski svetitelj na jednostavan način osvetljava tešku istinu: sve što se meri slavom i bogatstvom gubi smisao pred delima učinjenim drugome.
Bakina sveska otkriva recept koji se priprema za manje od sat vremena, savršen za nedeljna okupljanja i neočekivane goste koji dolaze baš kada kuća najlepše miriše.
Litiju je predvodio mitropolit kruševački David, koji je služio liturgiju u hramu Svete Trojice.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
U besedi za nedelju treće sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Mojseju, Muhamedu i prirodi kao osloncima koje mnogi prihvataju, ali ih stavlja pred potpuno drugačiji sud.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U pravoslavnom predanju često se naglašava da se najveći blagoslovi kriju upravo iza najvećih iskušenja.
Nije vera odsustvo bola, već pouzdanje da bol ima smisao.
I dobro i loše je od Gospoda.
Iskušenja skidaju iluziju samodovoljnosti i podsećaju čoveka da nije gospodar sopstvenog života, već biće koje zavisi od Božje milosti.
Veliki ruski svetitelj na jednostavan način osvetljava tešku istinu: sve što se meri slavom i bogatstvom gubi smisao pred delima učinjenim drugome.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
U besedi za nedelju treće sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Mojseju, Muhamedu i prirodi kao osloncima koje mnogi prihvataju, ali ih stavlja pred potpuno drugačiji sud.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Teodora Trihinu po starom i Svete mučenike Timotija i Mavru po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Praznik Svetog Filipa i Jakova, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od Biblije i Talmuda do kabale i hrišćanske tradicije, izvori nude različita tumačenja: od Božijeg sluge i nebeskog protivnika do simbola unutrašnjeg nagona i sile tame koja oblikuje razumevanje dobra i zla.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
