Crkva uči da je mir unutrašnja harmonija čoveka s Bogom i sa samim sobom.
Gotovo da danas nema čoveka koji ne čezne za duhovnim mirom. U vremenu ubrzanog života, stalnih promena, neizvesnosti i svakodnevnih briga, mir je postao retkost, nešto što se traži kao davno izgubljena dragocenost.
Ljudi tragaju za njim na različite načine – kroz prirodu, umetnost, duhovne prakse, razgovore, putovanja, a mnogi i kroz religiju. Ali, ma koliko se trudili, mnogi priznaju da im mir izmiče, kao senka koja je uvek tu, ali nikada u potpunosti dohvatljiva.
Crkva, kao duhovni stub društva, svesna je te čežnje koja tinja u srcima vernika. Ona uči da mir nije stanje spoljašnjeg sveta, već unutrašnja harmonija čoveka s Bogom i sa samim sobom. Međutim, mnogi verujući, iako redovno posećuju bogosluženja, poste, ispovedaju se i mole, često osećaju da tog istinskog mira u sebi ipak nemaju.
Pitanje koje se tada nameće jeste: kako je moguće da onaj koji živi po Božjim zapovestima, koji se trudi da čini dobro i da hodi putem vere, i dalje nosi u sebi nemir?
Crkva objašnjava da koren tog nemira ne leži u spoljašnjim okolnostima, već u onom nevidljivom delu ljudske duše koji još nije očišćen od strasti, sujete, gordosti i neprihvaćenih rana. Duhovni život nije samo niz spoljašnjih dela i običaja, već duboko suočavanje sa sopstvenom unutrašnjošću.
Često se dešava da čovek, iako spolja veran crkvenim pravilima, u sebi još uvek nosi otpor, osudu, tugu ili strah – ono što ga odvaja od Boga i sprečava da u potpunosti oseti blagodat mira.
Na tu temu, u svojim besedama, otac Jovan Lešjanski govori upravo o toj ljudskoj potrebi za mirom, ali i o zabludama koje nas udaljavaju od njegovog istinskog izvora:
- Ne traži Bog mnogo od nas. Ali, to što trebamo, samo da je iskreno. Idete od svetinje do svetinje, tražite savet od duhovnika na sve strane, pročitali ste tolike knjige, a mira u sebi nemate... Nećete ga ni imati, jer mir nećete dobiti ni od svetinje, ni od duhovnika, ni od pročitanih knjiga. Mir ćete naći tek kada se oslobodite u vama onog što je protivno Bogu. A vi bežite od toga, umesto da se suočite sa tim.
U trci za onim što nam nedostaje, često zaboravljamo da budemo zahvalni za ono što već imamo. Kako naučiti da prepoznamo sreću u trenutku, umesto da je potcenjujemo dok tragamo za nečim neostvarenim?
Pravoslavlje jasno pokazuje da je unutrašnji mir dar koji se zadobija ne spoljnim okolnostima, već unutrašnjim preobražajem.
Pravoslavlje jasno opominje da duhovni mir nije rezultat naših napora da sve oko sebe dovedemo u red, već plod unutrašnje promene - života u zajednici s Bogom.
Susret sa Bogom u pravoslavlju ne dešava se samo jednom, već se stalno događa – u srcu čoveka, u molitvi, kroz liturgiju, kroz Sveto pismo i svete tajne.
Pred stotinama mališana u Hramu Svetog Save, poglavar Srpske pravoslavne crkve je besedio o daru života, dugu ljubavi i veri koja se ne troši, već umnožava.
Otac Nektarije kaža da Bog sve vidi i sve zna.
Joakim i Ana bili su u braku punih 50 godina, ali nisu imali dece.
Pogrebni krst je najčešće izrađen od drveta i na njemu se ispisuju osnovni podaci o pokojniku: ime i prezime, kao i godina rođenja i smrti.
Život u skladu sa savešću ne predstavlja pokoravanje strahu od kazne, već brigu za sopstveno unutrašnje zdravlje i celovitost.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Otac Nektarije kaža da Bog sve vidi i sve zna.
Pogrebni krst je najčešće izrađen od drveta i na njemu se ispisuju osnovni podaci o pokojniku: ime i prezime, kao i godina rođenja i smrti.
Život u skladu sa savešću ne predstavlja pokoravanje strahu od kazne, već brigu za sopstveno unutrašnje zdravlje i celovitost.
U autorskom tekstu, koji prenosimo u celosti, profesor Pravoslavnog univerziteta Svetog Tihona ukazuje na duboki jaz između izvornog cilja joge i njene savremene, komercijalne upotrebe.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Otkrijte kako se u Hilandaru priprema jelo koje spaja monahe i poklonike, i kako ga možete lako spremiti kod kuće u danima posta.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 28. nedelju po Duhovima razotkriva posledice grešnih postupaka na prirodu i čovekov život, pokazujući da i u kazni postoji prostor za pokajanje i obnovu.
Običaj podrazumeva da roditelji rano ujutro ili po povratku iz crkve sa bogosluženja, vežu svoju decu, obično za ruke ili noge, najčešće za stolicu na kojoj sede.
