U trenucima kada se bolest vraća, nemir ne popušta, a rešenja blede, reči matuške Antonije otvaraju prostor za drugačiju vrstu borbe - onu koja zahteva istrajnost, a ne obećava brz ishod.
Roditelji danas često stoje pred istim zidom: dete je nemirno, bolest se vraća, strah ne popušta, a umor se gomila. Saveti se množe, terapije se smenjuju, ali unutrašnji nemir ostaje netaknut. Upravo na tom mestu, gde se ljudska rešenja iscrpljuju, jedna kratka, stroga i tiha pouka shimonahinje Antonije pokazuje sasvim drugačiji izlaz – ne brz, ne lak, ali postojan.
Shimonahinja Antonija nije nudila utešne rečenice, niti je ublažavala težinu problema. Njene reči imaju ritam crkvenog iskustva, a ne savremene psihologije. One polaze od pretpostavke da se haos u čoveku i oko njega ne smiruje objašnjenjem, već molitvom koja se ponavlja, trpi i traje.
- Ako se deca razboljevaju, treba čitati 90. psalam i Oče naš po sedam puta. Ako je nešto ozbiljno, treba čitati po dvanaest puta... Ako je nesreća pogodila čoveka, treba da čita 90. psalam... Ako su deca nemirna, bolesna, treba im dok spavaju čitati 40 puta molitvu ‘Bogorodice Djevo, raduj se’ i tri nedelje zaredom pričestiti dete Svetim Hristovim Tajnama... Kada imate nečiste pomisli, uninije, nemire – mnogo puta treba čitati molitvu ‘Bogorodice Djevo, raduj se’. Gospod će bez sumnje, radi molitvi Božje Matere, dati mir duši… - govorila je matuška Antonija.
U ovoj pouci nema mistifikacije niti obećanja brzog čuda. Brojevi koje ona navodi nisu magija, već disciplina. Ponavljanje nije mehanika, nego vaspitanje srca. Dete koje spava dok mu se čita molitva nije pasivni primalac reči, već učesnik u nečemu što prevazilazi razum. Čovek koji u nevolji uzima Psaltir ne beži od stvarnosti, već je stavlja pred Boga.
Snaga ove pouke leži u njenoj jednostavnosti, ali i u odgovornosti koju nameće. Ona ne prebacuje krivicu na spoljne okolnosti i ne traži krivca u drugima, već poziva na lični trud, istrajnost i poverenje. Molitva ovde nije dodatak životu, nego njegova osovina.
Poslanica Svetog apostola Pavla Efescima, začalo 233 (6,10-17)
10. A dalje, braćo moja jačajte u Gospodu, i u sili moći njegove. 11. Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. 12. Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. 13. Zato uzmite sveoružje Božije, da biste se mogli odupreti u zli dan, i odolevši svemu, održati se. 14. Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, 15. i obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira; 16. a iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga; 17. i kacigu spasenja uzmite, i mač Duha, koji je reč Božija.
Jevanđelje po Luki, začalo 71. (13,10-17)
10. A učaše u jednoj sinagogi subotom. 11. I gle, beše onde žena koja imađaše duha nemoći osamnaest godina, i beše zgrčena, i ne mogaše se nikako uspraviti. 12. A kad je vide Isus, prizva je i reče joj: „Ženo, oslobođena si od nemoći svoje.” 13. I stavi na nju ruke, i odmah se uspravi i slavljaše Boga. 14. A starešina sinagoge, negodujući što je Isus isceli u subotu, odgovorivši reče narodu: „Šest je dana u koje treba raditi; u ove, dakle, dolazite te se lečite, a ne u dan subotni.”
15. A Gospod mu odgovori i reče: „Licemere, svaki od vas ne odrešuje li u subotu svog vola ili magarca od jasala i vodi da napoji? 16. A ovu, kćer Avraamovu, koju sveza satana evo osamnaest godina, ne trebaše li odrešiti od ove sveze u dan subotni?” 17. I dok on ovo govoraše stiđahu se svi koji mu se protivljahu; a sav narod radovaše se za sva slavna dela što ih on činjaše.
Veliki duhovnik 20. veka podseća da prava hrabrost i uspeh ne dolaze iz pohvala, već iz Božije milosti i sposobnosti da dete nauči da traži pomoć Boga u svakom koraku svog života.
Veliki pravoslavni duhovnik sa Svete gore pokazuje kako očuvati unutrašnji mir i zaštititi dušu dok iskušenja svakodnevno preplavljuju život oko nas.
Potresno svedočanstvo o duhovnom susretu s Bogorodicom koje otkriva kako se rađaju istinska vera, molitva i poverenje.
Sveti Justin Ćelijski podseća na unutrašnje oružje hrišćana koje štiti dušu od najmračnijih sila i daje snagu koju niko ne može oduzeti.
Primer svetitelja pokazuje da strpljiva molitva i nepokolebljiva nada nisu samo duhovne prakse, već put ka isceljenju, unutrašnjem miru i obnovi vere u teškim trenucima.
U vremenima kad tuga i haos vladaju svakodnevnicom, pouka velikog duhovnika 20. veka pokazuje kako umna molitva postaje nevidljivi štit duše i vodi ka unutrašnjoj slobodi.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Dok je javnost gledala glamur, iza zatvorenih vrata vodila se tiha borba za starateljstvo, pravo na izbor i detinjstvo oslobođeno uticaja kontroverzne verske organizacije kojoj je bivši suprug glumice Kejti Holms ostao veran.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Učenje jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja usmerava pažnju na to da se upravo kroz različitosti gradi punoća ljudskih odnosa i razumevanja među ljudima.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Dok je javnost gledala glamur, iza zatvorenih vrata vodila se tiha borba za starateljstvo, pravo na izbor i detinjstvo oslobođeno uticaja kontroverzne verske organizacije kojoj je bivši suprug glumice Kejti Holms ostao veran.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
Iako većina jevrejskih autoriteta smatra da je pirsing ušiju prihvatljiv, pitanje postaje znatno složenije kada su u pitanju drugi delovi tela.
