Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
U pravoslavnom predanju, ljubav se ne meri rečima niti spoljašnjim pokazivanjem, već tihim i često nevidljivim podvigom srca. Ona se rađa iz smirenja i hrani molitvom, a raste kroz trpljenje i praštanje.
Čovek koji želi da hodi putem Jevanđelja uči da u svakom susretu vidi priliku za ispitivanje sopstvenog srca, jer se upravo u odnosu prema drugome razotkriva istina o nama samima.
Kada nas dotakne nepravda ili uvreda, tada se pokazuje koliko smo spremni da se odreknemo svoje gordosti i da se setimo Hristovih reči o ljubavi prema bližnjem.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve. Praštanje nije zaborav niti slabost, već svesni izbor da se ne uzvrati zlom na zlo, da se u bolu sačuva mir i u tami zapali svetiljka nade.
U takvom podvigu čovek ne gleda samo na sebe, već se trudi da razume slabost drugoga, znajući da svi nosimo svoje rane i terete. Srce koje prašta postaje nalik na tiho more, koje prima u sebe i oluju, ali ostaje verno svojoj dubini.
U toj tišini praštanja, duša se čisti i oslobađa, a ljubav prestaje da bude apstraktna ideja i postaje živa stvarnost. Ona se tada prepoznaje ne po velikim delima, već po spremnosti da se prećuti, da se pomoli i da se pruži ruka pomirenja, čak i onda kada to najviše boli.
Tako se, prema mudrosti i tvrdnji Svetog Marka Podvižnika, ispituje i potvrđuje istinitost našeg duhovnog života, jer ono što nosimo u srcu neminovno se otkriva kroz naše postupke prema onima koji su nas povredili.
"Dokaz iskrene ljubavi je kad ti neko opraštanje uvrede".
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
Čovek koji u bližnjem vidi brata, koji tuđu bol oseća kao svoju i koji bez računa i zadrške pruža ruku pomoći, postaje svedočanstvo žive vere.
Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Poštanska marka na kojoj je ikona Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, kao most između istorije, umetnosti i savremenog života.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pravoslavna tradicija uči da se Bog otkriva kroz ljubav, milosrđe i nepokolebljivu vernost, kao onaj koji ne napušta svoje stvorenje čak ni onda kada se ono udalji od njega.
Starac nas podseća da je nada u Boga oružje koje razara svaku đavolsku zamku, jer nada rađa poverenje i smirenje.
Sveti oci nas uče da je čovek mali svet, mikrokosmos i kada se u njemu uspostavi mir, taj mir se širi i na druge.
U Bogu se spajaju pravda i milost, sila i blagost, veličina i smirenje.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
