Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
U pravoslavnom predanju, ljubav se ne meri rečima niti spoljašnjim pokazivanjem, već tihim i često nevidljivim podvigom srca. Ona se rađa iz smirenja i hrani molitvom, a raste kroz trpljenje i praštanje.
Čovek koji želi da hodi putem Jevanđelja uči da u svakom susretu vidi priliku za ispitivanje sopstvenog srca, jer se upravo u odnosu prema drugome razotkriva istina o nama samima.
Kada nas dotakne nepravda ili uvreda, tada se pokazuje koliko smo spremni da se odreknemo svoje gordosti i da se setimo Hristovih reči o ljubavi prema bližnjem.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve. Praštanje nije zaborav niti slabost, već svesni izbor da se ne uzvrati zlom na zlo, da se u bolu sačuva mir i u tami zapali svetiljka nade.
U takvom podvigu čovek ne gleda samo na sebe, već se trudi da razume slabost drugoga, znajući da svi nosimo svoje rane i terete. Srce koje prašta postaje nalik na tiho more, koje prima u sebe i oluju, ali ostaje verno svojoj dubini.
U toj tišini praštanja, duša se čisti i oslobađa, a ljubav prestaje da bude apstraktna ideja i postaje živa stvarnost. Ona se tada prepoznaje ne po velikim delima, već po spremnosti da se prećuti, da se pomoli i da se pruži ruka pomirenja, čak i onda kada to najviše boli.
Tako se, prema mudrosti i tvrdnji Svetog Marka Podvižnika, ispituje i potvrđuje istinitost našeg duhovnog života, jer ono što nosimo u srcu neminovno se otkriva kroz naše postupke prema onima koji su nas povredili.
"Dokaz iskrene ljubavi je kad ti neko opraštanje uvrede".
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
Čovek koji u bližnjem vidi brata, koji tuđu bol oseća kao svoju i koji bez računa i zadrške pruža ruku pomoći, postaje svedočanstvo žive vere.
Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega.
Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.
U Rimu za vreme cara Adrijana četiri hrišćanke odbile su da prinesu žrtvu idolskoj boginji Artemidi, a majka je svoje kćeri do poslednjeg trenutka učvršćivala u veri i učila ih da ne pokleknu pred strahom.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Gospod Isus Hristos je svojim životom pokazao da je oproštaj jedan od najuzvišenijih izraza ljubavi.
Crkva uči da čovek ne može istinski živeti u zajednici sa Bogom ako u srcu nosi zlopamćenje.
Niko od ljudi nije savršen i niko ne može drugome pružiti sve ono za čim njegovo srce čezne.
Svetitelj je podsećao da se odnos prema drugima ne može odvojiti od unutrašnjeg stanja čoveka.
Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Đurđević je ukazao i na to da posetioci ne mogu očekivati da će im monasi u svakom trenutku biti dostupni, jer život u manastiru podrazuma i poštovanje dnevnog poretka.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Rumunski duhovnik objašnjava da post, molitva, milostinja i uzdržanje sami po sebi nisu dovoljni, jer je za Boga važno i sa kakvom namerom čovek čini ono što izgleda kao dobro.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve istakao značaj brige o čoveku kao celovitoj ličnosti, posebno ukazavši na mesto molitve u zdravstvenim ustanovama.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
