Pravoslavno učenje naglašava da Bog dopušta iskušenja radi duhovne koristi čoveka, jer se upravo u trenucima bola i nemoći najjasnije pokazuje stanje ljudske vere.
U pravoslavnom hrišćanskom predanju, iskušenja zauzimaju posebno i izuzetno važno mesto. Ona se ne doživljavaju kao slučajne životne nevolje, puka nesreća ili znak Božje odsutnosti, već kao sastavni deo duhovnog života svakog vernika.
Pravoslavno učenje jasno naglašava da iskušenja prate čoveka od trenutka njegovog svesnog okretanja Bogu. Ona predstavljaju neizbežan put kroz koji se proverava vera, razotkrivaju unutrašnja duhovna stanja i produbljuje odnos sa Bogom.
Pod iskušenjima u pravoslavlju podrazumevaju se različite životne teškoće: bolesti, gubici, nepravde, nerazumevanje, unutrašnje borbe, sumnje, strahovi i duhovne krize. Ona mogu biti spoljašnja, kada dolaze kroz okolnosti i druge ljude, ali i unutrašnja, kada se odvijaju u mislima, osećanjima i srcu čoveka.
Sveti oci uče da iskušenja nisu znak Božje kazne, već način na koji se čoveku dopušta da sagleda sopstvenu slabost, ograničenost i duboku potrebu za Božjom pomoći.
Razlozi zbog kojih iskušenja dolaze nisu jednostavni niti jednoznačni. U crkvenom predanju se navodi da ona ponekad dolaze kao posledica ličnih grešaka i pogrešnih izbora, nekada kao posledica greha i zlobe drugih ljudi, a nekada bez ikakvog vidljivog i jasnog uzroka.
Pravoslavno učenje naglašava da Bog dopušta iskušenja radi duhovne koristi čoveka, jer se upravo u trenucima bola i nemoći najjasnije pokazuje stanje ljudske vere. Kada je život miran i uređen, vera često ostaje na nivou navike, dok se u iskušenju ogoljava i pokazuje koliko je stvarna i živa.
Iskušenja su važna jer čoveka uče smirenju. Kroz njih se razbija samopouzdanje zasnovano na sopstvenoj snazi, znanju ili položaju. Čovek tada uviđa da ne može sve sam i da mu je potrebna pomoć koja prevazilazi ljudske mogućnosti.
Sveti oci svedoče da bez iskušenja nema istinskog duhovnog rasta, jer se vrlina ne potvrđuje u rečima, već u praksi – kroz trpljenje, borbu i istrajnost.
Iskušenja, prema pravoslavnom iskustvu, razdvajaju površnu veru od duboke. Mnogi ljudi veruju dok je sve u skladu sa njihovim očekivanjima. Kada dođu nevolje, postavlja se pitanje poverenja u Boga i prihvatanja Njegove volje.
Tada iskušenje postaje mesto izbora: hoće li se čovek okrenuti molitvi ili ogorčenosti, smirenju ili pobuni, veri ili udaljavanju od Boga.
Pravoslavna Crkva uči da iskušenja vode ka preobražaju čoveka. Ona nisu cilj sama po sebi, već put ka dubljem razumevanju života, vere i sopstvenog bića. To je iskustvo koje se ne može steći čitanjem ili slušanjem, već samo ličnim prolaskom kroz bol i neizvesnost.
U crkvenom predanju se naglašava da iskušenja nikada nisu veća od onoga što čovek, uz Božju pomoć, može da ponese.
Odnos prema iskušenjima u pravoslavlju zasniva se na trpljenju, molitvi i strpljivom prihvatanju trenutnog stanja. Ne traži se pasivnost, već svesno ostajanje u situaciji bez očajanja i brzih zaključaka. Sveti oci upozoravaju da se u vreme iskušenja ne donose važne odluke i ne traže brza rešenja po svaku cenu.
U tom duhu, arhimandrit Vasilije Kostić podseća na iskustvo Crkve i svedočanstva Svetih otaca:
U tom duhu, arhimandrit Vasilije Kostić podseća na iskustvo Crkve i svedočanstva Svetih otaca, ukazujući na duboku povezanost velikih i dobrih dela sa teškim iskušenjima:
- Kažu Sveti oci da svakom velikom i dobrom delu, ili prethodi ili kao posledicu ima ogromno iskušenje. Zapamtite to. I kad se sami nalazite u nekom iskušenju, treba samo biti u njemu i čekati. To znači na grčkom trpljenje. Trpljenje na grčkom je ipomeno odnosno stojim na mestu, tom i takvom, u stanju tom i takvom. Ništa ne vidim, ništa mi nije jasno, ne znam zašto se dešava, ne znam kud vodi, hiljadu zašto i nijedno zato. Stojiš i čekaš, kao na krstu. I, dođe vaskrsenje. Nekad to traje nekoliko dana, nekad nedelja, nekad meseci, nekad godina, nekad decenija... Ali, vaskrsenje dođe.
Što je čovek više posrnuo i obremenio se grehom, to više iskušenja i za njega i za ostale ljude oko njega, kaže otac Vajo.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega.
Bračni par Tomas u Velsu kupio je staru crkvu iz 12. veka da u njoj napravi dom, a onda su radovi otvorili priču koju je vreme čuvalo vekovima i postavili pitanje: može li se živeti iznad tuđe večnosti?
Mitropolit Siluan predvodio svečano sabranje, osvećen je impozantni mozaik prvog srpskog arhiepiskopa, a 45. omladinski festival spojio je duhovnost, tradiciju i srpsku zajednicu u Australiji.
Posle trijumfa u Beogradskoj areni i osvajanja titule prvaka Evrope, reprezentativci Srbije posetili su patrijarha srpskog Porfirija - u susretu koji nije bio o golovima, već o onome što pobeda nosi sa sobom i kada aplauzi utihnu.
Sava je izdejstvovao kod cara i patrijarha nezavisnost srpske crkve, i postao prvi arhiepiskop srpski.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Na kraju je dobio rak, patio je, ali je postao uzor strpljenja i istrajnosti dok je i kroz to iskušenje prolazio, pričao je otac Partenije o starcu Pajsiju.
Blizina Božja se ne meri odsustvom bola, već prisustvom utehe i snage u njemu.
Sveta tajna ispovesti nije kazna, već dar- prilika za novi početak i mir sa Bogom.
Za hrišćanina, iskušenje je prilika da pokaže veru, istrajnost i ljubav prema Bogu uprkos okolnostima.
Bračni par Tomas u Velsu kupio je staru crkvu iz 12. veka da u njoj napravi dom, a onda su radovi otvorili priču koju je vreme čuvalo vekovima i postavili pitanje: može li se živeti iznad tuđe večnosti?
Krst nije samo simbol stradanja, već pre svega znak vaskrsenja i nade, pečat Hristove ljubavi prema rodu ljudskom i svedočanstvo njegove žrtve kojom je smrt pobeđena.
U trenucima kada pritisnu muke, ljudi se prirodno okreću veri, ali se neretko javi dilema – da li se obratiti određenom svecu ili je dovoljna molitva upućena Bogu.
Pouka svetogorskog starca razotkriva zašto mnoge ljubavi pucaju pre nego što postanu porodica - i po čemu se zaista prepoznaje čovek sposoban da nosi zajednički život.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
U trenucima kada pritisnu muke, ljudi se prirodno okreću veri, ali se neretko javi dilema – da li se obratiti određenom svecu ili je dovoljna molitva upućena Bogu.
Pouka svetogorskog starca razotkriva zašto mnoge ljubavi pucaju pre nego što postanu porodica - i po čemu se zaista prepoznaje čovek sposoban da nosi zajednički život.
Recept jeromonaha Jeroteja Draganovića svedoči kako se u mrsnim danima u monaškoj kuhinji sprema hrana bez žurbe, ali sa merom i smislom.
