Pravoslavno učenje naglašava da Bog dopušta iskušenja radi duhovne koristi čoveka, jer se upravo u trenucima bola i nemoći najjasnije pokazuje stanje ljudske vere.
U pravoslavnom hrišćanskom predanju, iskušenja zauzimaju posebno i izuzetno važno mesto. Ona se ne doživljavaju kao slučajne životne nevolje, puka nesreća ili znak Božje odsutnosti, već kao sastavni deo duhovnog života svakog vernika.
Pravoslavno učenje jasno naglašava da iskušenja prate čoveka od trenutka njegovog svesnog okretanja Bogu. Ona predstavljaju neizbežan put kroz koji se proverava vera, razotkrivaju unutrašnja duhovna stanja i produbljuje odnos sa Bogom.
Pod iskušenjima u pravoslavlju podrazumevaju se različite životne teškoće: bolesti, gubici, nepravde, nerazumevanje, unutrašnje borbe, sumnje, strahovi i duhovne krize. Ona mogu biti spoljašnja, kada dolaze kroz okolnosti i druge ljude, ali i unutrašnja, kada se odvijaju u mislima, osećanjima i srcu čoveka.
Sveti oci uče da iskušenja nisu znak Božje kazne, već način na koji se čoveku dopušta da sagleda sopstvenu slabost, ograničenost i duboku potrebu za Božjom pomoći.
Razlozi zbog kojih iskušenja dolaze nisu jednostavni niti jednoznačni. U crkvenom predanju se navodi da ona ponekad dolaze kao posledica ličnih grešaka i pogrešnih izbora, nekada kao posledica greha i zlobe drugih ljudi, a nekada bez ikakvog vidljivog i jasnog uzroka.
Pravoslavno učenje naglašava da Bog dopušta iskušenja radi duhovne koristi čoveka, jer se upravo u trenucima bola i nemoći najjasnije pokazuje stanje ljudske vere. Kada je život miran i uređen, vera često ostaje na nivou navike, dok se u iskušenju ogoljava i pokazuje koliko je stvarna i živa.
Iskušenja su važna jer čoveka uče smirenju. Kroz njih se razbija samopouzdanje zasnovano na sopstvenoj snazi, znanju ili položaju. Čovek tada uviđa da ne može sve sam i da mu je potrebna pomoć koja prevazilazi ljudske mogućnosti.
Sveti oci svedoče da bez iskušenja nema istinskog duhovnog rasta, jer se vrlina ne potvrđuje u rečima, već u praksi – kroz trpljenje, borbu i istrajnost.
Iskušenja, prema pravoslavnom iskustvu, razdvajaju površnu veru od duboke. Mnogi ljudi veruju dok je sve u skladu sa njihovim očekivanjima. Kada dođu nevolje, postavlja se pitanje poverenja u Boga i prihvatanja Njegove volje.
Tada iskušenje postaje mesto izbora: hoće li se čovek okrenuti molitvi ili ogorčenosti, smirenju ili pobuni, veri ili udaljavanju od Boga.
Pravoslavna Crkva uči da iskušenja vode ka preobražaju čoveka. Ona nisu cilj sama po sebi, već put ka dubljem razumevanju života, vere i sopstvenog bića. To je iskustvo koje se ne može steći čitanjem ili slušanjem, već samo ličnim prolaskom kroz bol i neizvesnost.
U crkvenom predanju se naglašava da iskušenja nikada nisu veća od onoga što čovek, uz Božju pomoć, može da ponese.
Odnos prema iskušenjima u pravoslavlju zasniva se na trpljenju, molitvi i strpljivom prihvatanju trenutnog stanja. Ne traži se pasivnost, već svesno ostajanje u situaciji bez očajanja i brzih zaključaka. Sveti oci upozoravaju da se u vreme iskušenja ne donose važne odluke i ne traže brza rešenja po svaku cenu.
U tom duhu, arhimandrit Vasilije Kostić podseća na iskustvo Crkve i svedočanstva Svetih otaca:
U tom duhu, arhimandrit Vasilije Kostić podseća na iskustvo Crkve i svedočanstva Svetih otaca, ukazujući na duboku povezanost velikih i dobrih dela sa teškim iskušenjima:
- Kažu Sveti oci da svakom velikom i dobrom delu, ili prethodi ili kao posledicu ima ogromno iskušenje. Zapamtite to. I kad se sami nalazite u nekom iskušenju, treba samo biti u njemu i čekati. To znači na grčkom trpljenje. Trpljenje na grčkom je ipomeno odnosno stojim na mestu, tom i takvom, u stanju tom i takvom. Ništa ne vidim, ništa mi nije jasno, ne znam zašto se dešava, ne znam kud vodi, hiljadu zašto i nijedno zato. Stojiš i čekaš, kao na krstu. I, dođe vaskrsenje. Nekad to traje nekoliko dana, nekad nedelja, nekad meseci, nekad godina, nekad decenija... Ali, vaskrsenje dođe.
Što je čovek više posrnuo i obremenio se grehom, to više iskušenja i za njega i za ostale ljude oko njega, kaže otac Vajo.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
U tom smislu, brak nije cilj sam po sebi, već sredstvo kroz koje se čovek približava Bogu.
Pravoslavna vera nas uči da krst koji nosimo nije samo spoljašnje stradanje, već i unutrašnja borba da sačuvamo dobrotu i milosrđe čak i onda kada smo povređeni.
Na kraju je dobio rak, patio je, ali je postao uzor strpljenja i istrajnosti dok je i kroz to iskušenje prolazio, pričao je otac Partenije o starcu Pajsiju.
Blizina Božja se ne meri odsustvom bola, već prisustvom utehe i snage u njemu.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
U besedi za sredu 3. sedmicu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako čovek, i pored znanja o posledicama greha, često ostaje nepromenjen i zarobljen u obrascima koje i sam prepoznaje kao pogrešne.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
Iako većina jevrejskih autoriteta smatra da je pirsing ušiju prihvatljiv, pitanje postaje znatno složenije kada su u pitanju drugi delovi tela.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenice Agapiju, Hioniju i Irinu po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatra po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Katarine Sijenske, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
