U jednoj od svojih pouka, svetogorski starac objašnjava zašto diplomirani bogoslovi, bez iskustva molitve i života, više zbunjuju nego što preobražavaju vernike - i kako jedan pravi jerej menja sve u svojoj parohiji.
Postoji jedna nelagodnost koju vernici sve češće prepoznaju, ali je retko jasno imenuju: reči se množe, tumačenja se gomilaju, a promene u ljudima gotovo da nema. Propovedi u crkvama su glasne, pune termina i argumenata, ali ostaju bez traga u svakodnevnom životu. Kao da se izgubila veza između onoga što se govori i onoga što se živi. Upravo na tom mestu, bez ublažavanja i diplomatskih rukavica, stoji pouka starca Pajsija Svetogorca - kratka, oštra i lekovita.
Reči starca Pajsija ne nude laku utehu, već zahtevaju preispitivanje i ličnu odgovornost. U toj logici treba čitati i sledeću pouku:
- Diplomci koji su završili studije pastirstva treba tri godine da provedu u manastiru. Treba da čitaju dela Svetih Otaca, da se mole, da sprovode u život ono što su pročitali, pa tek onda da izađu na propoved i da propovedaju iz svog iskustva, iz iskustva sopstvenog života. Savremeni propovednici su šarena laža i predaju narodu šarenu lažu - kaže starac, a potom dodaje:
- Pametnjakovići! Bogoslovlje se svelo na običnu pamet. Danas pravnik i filolog predaju svoje nauke isto kao i teolozi. Zato se ljudi ne menjaju. Propoved se pretvorila u prenošenje znanja, zato ljudi ostaju tako kruti. Evo, kažu nema dovoljno sveštenika. Neka nema. Neka u narod krene nekoliko sveštenika, ali neka to budu pravi sveštenici. Bolje je da bude jedan jerej na nekoliko parohija i da se u selu služi jednom mesečno. Selom u kome nema jereja rukovodi sam Bog. A u selu koje ima lošeg sveštenika komanduje đavo.
U ovim rečima nema nostalgije za prošlošću, niti napada na znanje kao takvo. Postoji, međutim, jasan zahtev: vera se ne prenosi veštinom govora, diplomom ili titulom, već životom koji je prošao kroz molitvu, borbu i lični poraz.
Pravoslavlje ne opstaje zahvaljujući broju, već zahvaljujući istini. Zato je poruka starca Pajsija i danas nelagodna, jer traži manje govora, a više ognja; manje sistema, a više savesti. I upravo tu leži njen učinak: ona ne ostavlja prostora za ravnodušnost, već postavlja pitanje koje se ne može zaobići, da li govorimo o Bogu ili živimo pred Njim.
Prva poslanica Svetog apostola Pavla Korinćanima, začalo 135 (6,12-20)
12. Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi; sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome.13. Jela su za stomak i stomak za jela, ali će Bog i jedno i drugo ukinuti. A telo nije za blud nego za Gospoda, i Gospod za telo.14. A Bog i Gospoda vaskrse, i nas će vaskrsnuti silom svojom.15. Ne znate li da su telesa vaša udovi Hristovi? Hoću li, dakle, uzeti udove Hristove i od njih načiniti udove bludnice? Nikako!
16. Ili ne znate, da ko se sa bludnicom sveže jedno je telo s njom? Jer je rečeno: „Biće dvoje jedno telo.”17. A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime.18. Bežite od bluda. Svaki greh koji čovek učini van tela je, a koji bludniči svome telu greši.19. Ili ne znate da je telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, kojega imate od Boga i niste svoji?20. Jer ste kupljeni skupo.1. Proslavite dakle, Boga telom svojim i duhom svojim, jer su Božiji.
Jevanđelje po Luki, začalo 79. (15,11-32)
11. I reče: Čovek neki imađaše dva sina,12. I reče mlađi od njih ocu: „Oče, daj mi deo imanja što pripada meni.“ I on im podeli imanje.13. I posle nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u zemlju daleku, i onamo prosu imanje svoje živeći razvratno.14. A kad potroši sve, nastade velika glad u zemlji onoj, i on poče oskudevati.15. I otišavši pribi se kod jednoga žitelja one zemlje, i on ga posla u polje svoje da čuva svinje.
16. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ne davaše.17. A kad dođe sebi, reče: „Koliko najamnika u oca moga imaju hleba isuviše, a ja umirem od gladi!18. Ustavši otići ću ocu svom, pa ću mu reći: 'Oče, sagreših nebu i tebi,19. I više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim: primi me kao jednoga od najamnika svojih.'“
20. I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i poljubi.21. A sin mu reče: „Oče, sagreših nebu i tebi, i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim.“22. A otac reče slugama svojim: „Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge.23. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo.24. Jer ovaj sin moj beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se.“ I stadoše se veseliti.
25. A sin njegov stariji beše u polju i dolazeći, kada se približi kući, ču pevanje i igranje.26. I dozvavši jednoga od slugu pitaše: „Šta je to?“27. A on mu reče: „Brat je tvoj došao; i otac tvoj zakla tele ugojeno što ga je zdrava dočekao.“28. A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada izađe otac njegov i moljaše ga.29. A on odgovarajući reče ocu: „Eto služim te toliko godina i nikad ne prestupih zapovest tvoju, pa meni nikad nisi dao ni jareta da bih se proveselio sa prijateljima svojim.
30. A kada dođe taj tvoj sin, koji je rasuo imanje tvoje sa bludnicama, zaklao si mu tele ugojeno.“31. A on mu reče: „Čedo, ti si svagda sa mnom, i sve moje jeste tvoje.32. Trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se.“
Jedna snažna pouka svetogorskog starca pokazuje put kojim se odgaja hrišćanin, a ne egoista.
Pouka podvižnice iz Svetopsovske pustinje otkriva kako zemlja koja nas hrani, pokajanje i briga za bližnje mogu biti jedina zaštita u vreme nesigurnosti i straha.
Reči pustinjaka iz 6. veka nude jednostavan odgovor na pitanje zašto nemir opstaje i kako se prekida bez borbe sa samim sobom.
Svetogorski podvižnik objašnjava zašto naše reči često povređuju i kako male greške u komunikaciji mogu da ostave dugotrajan trag, čak i kada ne želimo da naudimo.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
Kremast, mirisan i bogat, ovaj namaz od nekoliko dostupnih sastojaka odlično se slaže sa vrućom projom, hlebom, ali i kao dodatak jutarnjem ili glavnom obroku.
Svetinja čiji su temelji osvećeni 2008. godine nalazi se nadomak četiri fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, a u njoj se bogoslužbeni život odvija već više od deset godina.
Od neprestane potrage za sigurnošću i zadovoljstvom do tišine, molitve i prihvatanja sopstvenog Krsta, put izlaska iz unutrašnjeg nemira počinje tamo gde savremeni čovek najmanje očekuje.
Pred novim hramom Sabora Svetog arhangela Gavrila patrijarha srpskog dočekali mitropolit Hrizostom, arhijereji, sveštenstvo, monaštvo i brojni verni narod.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
U besedi za petak 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto za služenje Crkvi nisu dovoljni ni znanje ni ljudsko priznanje, već blagodat koja se prenosi od apostolskih vremena.
I najverniji hrišćani ponekad se nađu pred dilemom: gde prestaje poverenje, a gde počinje lična odgovornost, a veliki svetitelji pravoslavlja nude trezven, dubok i iznenađujuće savremen odgovor o odnosu prema svešteniku.
Jedan od najuticajnijih savremenih svetogoraca i učenik Svetog Siluana Atonskog poručuje da Crkva nije zajednica bezgrešnih, već brod na kome oni koji padaju ne odustaju od Boga ni jedni od drugih.
Nastojatelj hrama posvećenog svetom Nikolaju u Kuznjecu objašnjava zašto nije svaki duhovnik istovremeno i duhovni otac i govori o razlici koja određuje put spasenja, kao i o suštini odnosa između pastira i njegovog duhovnog čeda.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
Od neprestane potrage za sigurnošću i zadovoljstvom do tišine, molitve i prihvatanja sopstvenog Krsta, put izlaska iz unutrašnjeg nemira počinje tamo gde savremeni čovek najmanje očekuje.
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
