Rukovodilac radionice za ikonopisanje "Palek" Anatolij Vležko ističe da lik sveca na ikoni nije portret, a sama ikona nije najverodostojnija fiksacija fizičke stvarnosti.
Na prvi pogled, čini se kao da su lica svetitelja na ikonama gotovo ista - izdužena, smirena, prožeta nekom tihom, nezemaljskom svetlošću.
Iako su živeli u različitim epohama, na udaljenim krajevima sveta, među različitim narodima i bez ikakvih zajedničkih korena, njihovi likovi na ikonama nose zadivljujuću sličnost.
To kod mnogih budi pitanje: da li su svi oni zaista ličili jedni na druge ili se iza te sličnosti krije nešto dublje...
Odgovor na ovu nedoumicu dao je Anatolij Vležko, rukovodilac radionice za ikonopisanje "Palek", objašnjavajući suštinu ikonopisa i način na koji se na ikonama ne oslikava telo, već ono što je u čoveku večno i neprolazno.
- Svi smo mi bar jednom čuli ili izgovorili izraz "kao lice sa ikone". O kakvim se to licima govori? Pravilne crte i izdužen oblik lica, oči nadahnute, kao da nisu od ovoga sveta, mali nos, veliko čelo. To nas može iznenaditi - da li su svi sveci ličili jedni na druge? Odnosno, da li su zaista svi oni imali takav "ikonopisani izgled", uprkos činjenici da su rođeni u različitim porodicama, različitim državama, da su pripadali različitima rasama? - počeo je Anatolij Vležko pa nastavio:
Printscreen Instagram lepota_pravoslavlja
Suština ikonopisa nije u portretu čoveka, nego u portretu duše
- Naravno da ne. Sveci se po pitanju fizičkog izgleda u potpunosti razlikuju, a njihova svetost ni na koji način nije povezana sa određenim tipom izgleda.
Ističe da lik sveca na ikoni nije portret, a sama ikona nije najverodostojnija fiksacija fizičke stvarnosti.
- Ikonopisac vidi mnogo dalje od individualnih crta lica. Iako je sasvim moguće prepoznati crte stvarnog prototipa nekog sveca koji je živeo u prošlosti-na ikoni, mi na ikoni ne gledamo portret ovog čoveka, nego, da se tako izrazimo, portret nejgove duše. Odsjaj Svetoga duha u njegovim očima, iskustvo opštenja sa Bogom, ljubav i samilost za druge ljude, ljubav prema Hristu.
Naravno da određenu ulogu u svemu tome ima, kako naglašava, i stil ikonopisačke škole na osnovu koga je određeni svetac ikonopisan.
- Izbor boja i celokupnog kolorita ikone, način na koji se stvara ikona, kompozicione karakteristike, sve ima neku ulogu. Na ikonama oslikanim prema jednom predanju, lice Spasiteljevo je tamno, uzvišeno i nekako strogo. U nekom drugom predanju - blažih crta, pastelnih senki i nekim prožimajućim svetlom. Ali, uprkos razlikama u stilovima, na svakoj toj ikoni je upravo Isus Hristos, onaj jedini koji nas je iskupio od naših grehova svojom smrću na krstu i vaskrsenjem. U tome se sastoji čudesnost ikonopisanja. Ono nije slikanje portreta, već umetnost koja se usuđuje da portretiše večnost, božanstvo - zaključio je Anatolij Vležko, a prenosi vjeronauka.net.
Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
U pravoslavnoj ikonografiji može se susresti neobičan prikaz Jovana Krstitelja s krilima i… sopstvenom odsečenom glavom u rukama. Šta znači ova neobična predstava i koju poruku nosi za vernike?
U besedi za subotu 7. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava da se duhovna borba najpre vodi u mislima, gde se odlučuje hoće li čovek slediti Boga ili sopstvene strasti.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Atanasija Atonskog po starom, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik Emilijan. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Bruna iz Segnija, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Na dan njegovog praznika vernici se sećaju svetitelja koji je kroz molitvu, smirenje i istrajnost osnovao Veliku Lavru na Svetoj Gori i ostavio neizbrisiv trag u istoriji pravoslavnog monaštva.
U trenucima tuge porodica često ne zna kako da postupi. Sveštenici podsećaju na značaj molitve i dostojanstvenog oproštaja, uz redosled koraka koji se preporučuje nakon upokojenja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Njegova priča počinje pred ikonom Svetog Jovana u porodičnoj kući, a nastavlja se kroz decenije posvećenog rada, molitve i susreta sa ljudima različitih kultura.
Od antičkih predstava jahača do pravoslavne ikonografije, lik Svetog Georgija otkriva slojevito tumačenje borbe, vere i unutrašnje promene, koje i danas privlače pažnju vernika i umetnika.
U besedi za subotu 7. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava da se duhovna borba najpre vodi u mislima, gde se odlučuje hoće li čovek slediti Boga ili sopstvene strasti.
U trenucima tuge porodica često ne zna kako da postupi. Sveštenici podsećaju na značaj molitve i dostojanstvenog oproštaja, uz redosled koraka koji se preporučuje nakon upokojenja.
Sve više ljudi ulazi u veze iz straha od samoće, a ne iz istinske spremnosti da voli. Pouka jednog od najpoštovanijih pravoslavnih svetitelja pokazuje zbog čega ljubav dolazi tek kada prestane da bude odgovor na sopstveni strah.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Patlidžan, tikvica, paprika, paradajz i mleveno meso pretvaraju se u neodoljivu musaku sa zapečenim prelivom od jaja i sira, a priprema je jednostavna i idealna za porodičnu trpezu.
Od molitve pred polazak do posete drevnim pravoslavnim hramovima širom Evrope, ovaj vodič otkriva kako vernici mogu da sačuvaju duhovnu vezu i tokom najbezbrižnijih dana u godini.
Privedeni Viktorija i Igor tvrdili su da nisu znali da je takav čin zabranjen u nekadašnjoj hrišćanskoj svetinji, dok turske vlasti proveravaju okolnosti događaja i odlučuju o eventualnim daljim merama.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
