Rukovodilac radionice za ikonopisanje "Palek" Anatolij Vležko ističe da lik sveca na ikoni nije portret, a sama ikona nije najverodostojnija fiksacija fizičke stvarnosti.
Na prvi pogled, čini se kao da su lica svetitelja na ikonama gotovo ista - izdužena, smirena, prožeta nekom tihom, nezemaljskom svetlošću.
Iako su živeli u različitim epohama, na udaljenim krajevima sveta, među različitim narodima i bez ikakvih zajedničkih korena, njihovi likovi na ikonama nose zadivljujuću sličnost.
To kod mnogih budi pitanje: da li su svi oni zaista ličili jedni na druge ili se iza te sličnosti krije nešto dublje...
Odgovor na ovu nedoumicu dao je Anatolij Vležko, rukovodilac radionice za ikonopisanje "Palek", objašnjavajući suštinu ikonopisa i način na koji se na ikonama ne oslikava telo, već ono što je u čoveku večno i neprolazno.
- Svi smo mi bar jednom čuli ili izgovorili izraz "kao lice sa ikone". O kakvim se to licima govori? Pravilne crte i izdužen oblik lica, oči nadahnute, kao da nisu od ovoga sveta, mali nos, veliko čelo. To nas može iznenaditi - da li su svi sveci ličili jedni na druge? Odnosno, da li su zaista svi oni imali takav "ikonopisani izgled", uprkos činjenici da su rođeni u različitim porodicama, različitim državama, da su pripadali različitima rasama? - počeo je Anatolij Vležko pa nastavio:
Printscreen Instagram lepota_pravoslavlja
Suština ikonopisa nije u portretu čoveka, nego u portretu duše
- Naravno da ne. Sveci se po pitanju fizičkog izgleda u potpunosti razlikuju, a njihova svetost ni na koji način nije povezana sa određenim tipom izgleda.
Ističe da lik sveca na ikoni nije portret, a sama ikona nije najverodostojnija fiksacija fizičke stvarnosti.
- Ikonopisac vidi mnogo dalje od individualnih crta lica. Iako je sasvim moguće prepoznati crte stvarnog prototipa nekog sveca koji je živeo u prošlosti-na ikoni, mi na ikoni ne gledamo portret ovog čoveka, nego, da se tako izrazimo, portret nejgove duše. Odsjaj Svetoga duha u njegovim očima, iskustvo opštenja sa Bogom, ljubav i samilost za druge ljude, ljubav prema Hristu.
Naravno da određenu ulogu u svemu tome ima, kako naglašava, i stil ikonopisačke škole na osnovu koga je određeni svetac ikonopisan.
- Izbor boja i celokupnog kolorita ikone, način na koji se stvara ikona, kompozicione karakteristike, sve ima neku ulogu. Na ikonama oslikanim prema jednom predanju, lice Spasiteljevo je tamno, uzvišeno i nekako strogo. U nekom drugom predanju - blažih crta, pastelnih senki i nekim prožimajućim svetlom. Ali, uprkos razlikama u stilovima, na svakoj toj ikoni je upravo Isus Hristos, onaj jedini koji nas je iskupio od naših grehova svojom smrću na krstu i vaskrsenjem. U tome se sastoji čudesnost ikonopisanja. Ono nije slikanje portreta, već umetnost koja se usuđuje da portretiše večnost, božanstvo - zaključio je Anatolij Vležko, a prenosi vjeronauka.net.
Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
U pravoslavnoj ikonografiji može se susresti neobičan prikaz Jovana Krstitelja s krilima i… sopstvenom odsečenom glavom u rukama. Šta znači ova neobična predstava i koju poruku nosi za vernike?
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije „ponašaju“ pred zahvalnim srcem.
Sumnje apostola Tome je uklonio sam Gospod, ušavši kroz zatvorena vrata u prostoriju u kojoj su se nalazili apostoli okupljeni na molitvu, rekavši Tomi da opipa njegove rane.
Od detinjstva u siromaštvu do monaškog podviga na Atosu i povratka u rodno selo, gde je decenijama bio oslonac ljudima u nevolji - život starca Akakija obeležili su molitva, skromnost i susreti sa znamenitim duhovnicima.
Rukovodilac radionice za ikonopisanje "Palek" Anatolij Vležko ističe da lik sveca na ikoni nije portret, a sama ikona nije najverodostojnija fiksacija fizičke stvarnosti.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije „ponašaju“ pred zahvalnim srcem.
Od detinjstva u siromaštvu do monaškog podviga na Atosu i povratka u rodno selo, gde je decenijama bio oslonac ljudima u nevolji - život starca Akakija obeležili su molitva, skromnost i susreti sa znamenitim duhovnicima.
Dok ga kritičari optužuju za preveliki uticaj i "moć iz senke", pristalice ističu njegovu ulogu u očuvanju crkvenog jedinstva i stabilnosti, a autorski tekst Spasoja Tomića, koji prenosimo u celosti, dodatno osvetljava ove podele i tumačenja.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
Protojerej-stavrofor Dušan Erdelj objašnjava smisao dana posle Svetle sedmice i poziva vernike u dijaspori da u crkvu ponesu imena bližnjih i darove za pomen.
U prisustvu vernika, monaštva i ruskog ambasadora, mitropolit crnogorsko-primorski govorio o Živonosnom Istočniku i zašto se čuda događaju mimo ljudske volje.
