ČTK / Šálek VáclavZa razliku od pravoslavne tradicije – gde se drugi dan Vaskrsa obeležava liturgijski, uz litije i porodična okupljanja, ali bez običaja šibanja ili polivanja vodom – u katoličkim zajednicama ova praksa je deo narodne pobožnosti
Ovaj neobični, ali duboko hrišćanski običaj spojio je pagansko nasleđe i katoličku pobožnost u živopisni praznični spektakl koji prkosi zaboravu.
Dok crkvena zvona na Vaskrs radosno oglašavaju Hristovo Vaskrsenje, kroz ulice malog mesta Lanžhot na jugu Moravske oblasti u Češkoj, odzvanja još jedan, drevni narodni ritam: škripa čizama, smeh mladića, topot konja i šušanj vrbovih grana – „žila“ – koje simbolično „donose zdravlje“ devojkama iz sela, istina na pomalo neobičan način. Uskršnji ponedeljak u Podlužju nije samo nastavak liturgijskog slavlja – to je dan kada se vera, običaj i narodna radost spajaju u živu, šarenu povorku mladosti i tradicije.
ČTK / Šálek Václav
Ulicama mesta Lanžhot na jugu Češke, na Vaskršnji ponedeljak momci vrbovim granama – „žilama“ – šibaju devojke iz sela, simbolično „donoseći zdravlje“ na neobičan način
Šiba što zdravlje donosi
U ovom kraju pomlázka ne nosi ime iz standardnog češkog jezika – ovde se naziva „žila“, što na lokalnom dijalektu znači „žila života“. Zaista, veruje se da vrba – kao simbol proleća, života i zdravlja – prenosi svoju snagu na onoga koga dotakne.
Mladići iz lokalne folklorne grupe – „šohaji“ – u tradicionalnim nošnjama, kreću još u rano jutro u obilazak kuća u kojima žive devojke iz iste grupe. Svaka poseta je mala svečanost: uz pesmu, šalu i obredno šibanje, domaćini nude kolače, rakiju, jaja i osmehe. Devojke potom vežu šarene trake na žile, kao znak zahvalnosti i pažnje.
ČTK / Šálek Václav
Etnolozi ističu da običaji poput "pomlázke" imaju pretkršćanske korene
Ipak, ovaj običaj, ma koliko vedar i razigran bio, nosi sa sobom dublji hrišćanski kontekst – on je izraz narodne pobožnosti utemeljene u radosti Vaskrsenja.
Paganstvo pročišćeno verom
Istoričari folklora ističu da običaji poput "pomlázke" imaju pretkršćanske korene – potiču iz starih slovenskih obreda plodnosti i obnavljanja prirode. No, s hrišćanstvom nisu nestali, već su se preoblikovali.
– Hrišćanstvo nije ukinulo sve narodne običaje, već im je dalo novi smisao. Prolećno šibanje vrbom, kao simbol rađanja i snage, dobilo je svoje mesto unutar velikog slavlja Vaskrsenja – kaže za češki etnolog Pavel Hajek, prenose lokalni mediji.
Dok u crkvi vernici slave pobedu života nad smrću, u selima poput Lanžhota taj život se slavi u hodu, pesmi i kontaktu s prirodom, koji je ukorenjen u Božijem stvaranju.
Da li je ovo katolički običaj?
Običaj „pomlázke“ jeste deo zapadnohrišćanskog (katoličkog) kulturnog prostora. Prisutna je u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj i vezuje se za katoličku liturgijsku praksu, jer se slavi u sklopu Uskršnjeg ponedeljka, koji ima posebno mesto u katoličkom kalendaru.
ČTK / Deml Ondřej
Porodice devojaka koje momci šibaju, tim mladićima moklanjaju vaskrnja jaja, voće i slatkiše
Za razliku od pravoslavne tradicije – gde se drugi dan Vaskrsa obeležava liturgijski, uz litije i porodična okupljanja, ali bez običaja šibanja ili polivanja vodom – u katoličkim zajednicama ova praksa je deo narodne pobožnosti i često je uključena u zvanične gradske i parohijske manifestacije.
Vera koja se vidi
U Podlužju, a posebno u Lanžhotu, ovaj običaj nije samo folklorna atrakcija, već živi izraz vere. Mladi koji učestvuju često dolaze u crkvu pre obhodnje. Žene pripremaju domove ne samo za goste, već i za blagodat.
– Bog je u svemu što se tog dana događa – kaže gospođa Jitka, baka jedne od devojaka.
– U osmehu, u toplom hlebu, u toj žili života što se prenosi s ruke na rame. To je vera koja ne stoji samo u knjigama, nego hoda selom - dodaje baka Jitka.
ČTK / Šálek Václav
Običaj pod pretnjom zaborava?
Iako se u nekim delovima Češke ovaj običaj izgubio pod pritiskom savremenog načina života, u Podlužju ga s ponosom čuvaju. Mesta poput Lanžhota svesna su da je očuvanje običaja jednako očuvanju identiteta. U školama, vrtićima i lokalnim kulturnim centrima deca se uče kako se plete žila, kako se peva, kako se slavi Vaskrs – ne samo kao religijski čin, već i kao zajednički duhovni i kulturni događaj.
Most između vera i kultura
Možda je najveća vrednost običaja poput ovog to što on povezuje svetove: staro i novo, pagansko i hrišćansko, selo i crkvu, mladost i tradiciju. U vremenu kada se svet brzo menja, običaji poput "pomlázke" ostaju sidro zajednice i dokaz da se vera može živeti – i kroz molitvu, i kroz osmeh, i kroz jedan dodir vrbine žile.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog, među svetlim zidovima manastira Mileševa, nastao je prizor koji je postao duhovni simbol praznika: susret i kuckanje vaskršnjim jajima mitropolita Atanasija i umirovljenog vladike Filareta, sadašnjeg i bivšeg pastira Eparhije mileševske.
U vaskršnjem intervjuu episkop budimljansko-nikšićki ne ostaje nem na pitanja savremenog čoveka, već otvoreno i sa apostolskom smelošću ukazuje na duhovne zablude koje su nas, kao narod, dovele do duhovnog sloma i identitetskog posrnuća.
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Ovi dani smatraju se vremenom najveće radosti u hrišćanstvu, jer se proslavlja pobeda života nad smrću, odnosno vaskrsenje Hristovo, pa su i sahrane tome prilagođene.
Od odlaska na groblje, rada i suza do ispovesti i porodičnih odluka – jereji Pravoslavne crkve otkrivaju gde prestaje tradicija, a počinju zablude koje se iz godine u godinu prenose kao pravilo.
Lav XIV poziva građane da utiču na odluke Kongresa i osporava ratnu politiku, dok američki predsednik uzvraća bez zadrške - iza oštrih reči krije se borba za uticaj nad milionima vernika i pravac kojim će krenuti američko društvo.
Sukob predsednika SAD i pape Lava XIV podsetio je na niz dugogodišnjih sporova američkih predsednika i poglavara Katoličke crkve - od rata i migracija do pitanja života i vere.
Izjave poglavara Rimokatoličke crkve o nasilju izazvale burne reakcije u Izraelu, gde verski lideri upozoravaju na opasne posledice takvih stavova, dok Vatikan odgovara bez direktnog suočavanja sa optužbama.
U jeku žestokih optužbi predsednika Sjedinjenih Američkih Država na račun poglavara Rimokatoličke crkve, Masud Pezeškijan iznenadio je javnost podrškom Svetom Ocu, uz oštru osudu korišćenja vere u političko-religijskim porukama.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
Lav XIV poziva građane da utiču na odluke Kongresa i osporava ratnu politiku, dok američki predsednik uzvraća bez zadrške - iza oštrih reči krije se borba za uticaj nad milionima vernika i pravac kojim će krenuti američko društvo.
Jednostavno testo punjeno mesom, zaliveno pavlakom i puterom, ponovo postaje hit domaće kuhinje jer spaja nostalgiju, sitost i osećaj zajedništva koji ne zastareva.
U Buenos Ajresu kršteno deset odraslih i troje dece posle višemesečne pripreme, a praznično bogosluženje u obnovljenom hramu pretvorilo se u snažno svedočanstvo da vera ne poznaje granice jezika, porekla i kontinenta.
