Dok su se najviši crkveni velikodostojnici okupljali u bazilici Svetog Petra da odaju poslednju počast papi Franji, tiho, gotovo neprimetno, jedna sitna, povijena figura prešla je granicu protokola. Ogrnuta plavom maramom, klekla je pred odar, sklopila ruke i u tišini se oprostila. Niko nije intervenisao. Jer svi su znali — ona nije bila „neko“, već ona.
Francuska redovnica Ženevjev Žanengro, osamdesetjednogodišnja prijateljica pape Franje, pojavila se tamo gde je srce zvalo, a ne gde su pravila dozvoljavala. Njen trenutak molitve — bez pompe, ali s dubinom decenija zajedničke borbe za dostojanstvo onih koje je svet odbacio — obišao je svet kao svedočanstvo vere, prijateljstva i milosrđa koje prevazilazi forme.
Ko je sestra Ženevjev?
Ženevjev Žanengro nije žena koju krase titule, već dela. Više od pola veka provela je u službi onih na marginama — siromašnih, beskućnika, migranata, ali naročito transrodnih žena koje je društvo odbacilo. Živi skromno, u karavanu na periferiji Rima, u četvrti Ostija, zajedno s još jednom redovnicom, Anom Amelijom Đaketo. Njihov dom postao je utočište mnogima kojima niko nije želeo da pruži ruku.
Nakon svakog ukidanja mera tokom pandemije, svake srede, sestra Ženevjev dovodila je grupe beskućnika, siromašnih i pripadnika LGBT zajednice u Vatikan. Papa Franjo ih je primao, razgovarao s njima, obezbeđivao im obrok i novčanu pomoć. Tokom pandemije, upravo ona je zamolila papu da interveniše i pomogne radnicima sajmišta „Luna park“, koji su ostali bez prihoda. U tom periodu, njihovo prijateljstvo, započeto još u Buenos Ajresu, postalo je dublje nego ikad.
Prijateljstvo rođeno iz patnje
Ženevjev i Franjo upoznali su se početkom 2000-ih u Argentini, gde je ona došla u potrazi za pravdom za svoju tetku, Leoniju Dike — francusku redovnicu koju je brutalna vojna hunta 1977. godine bacila u more iz aviona, u zloglasnim „letovima smrti“, zajedno s još jednom redovnicom i desetoro aktivista. U početku nije bila impresionirana tadašnjim nadbiskupom Buenos Ajresa, Horheom Marijom Bergoljom, ali su ih bol zbog izgubljenih i potreba da se pomogne živima — spojili.
Kada je 2005. telo njene tetke identifikovano, upravo je Bergoljo odobrio da bude ponovo sahranjena u dvorištu crkve Santa Kruz — mestu gde je bila zatvorena pre smrti. Kasnije, kada je on postao papa, a ona stajala na Trgu svetog Petra, priznala je: „Stavila sam ruke na glavu i pomislila: Bože moj, šta nas sada čeka? Bila sam uplašena.“ Ali ubrzo je poverenje prevladalo.
Njeno mesto pored odra
Zato nije bilo neobično što je upravo ona bila ta koja je, mimo protokola, prišla odru. Papa ju je zvao „L’enfant terrible“ — „neukrotivo dete“, jer je uvek govorila istinu i glasno se borila za one koje su drugi zaboravili. I kada su kamere zabeležile njen tihi oproštaj — suze koje su tekle niz lice, sklopljene ruke, nepomično telo pored prijatelja — svet je razumeo da svetost ne dolazi uvek iz crvenih mantija, već i iz plavih marama.
Ženevjev nije ušla u istoriju kao teolog, kardinal ili mističarka. Niti bi to želela. Njeno evanđelje ispisano je u životima koje je dotakla. Njena tiha molitva pored odra nije bila gest pobune, već ljubavi — i poruka da Crkva, kakvu je želeo papa Franjo, ima mesto za sve.
Manje od mesec dana nakon što je preživeo dvostruku upalu pluća, Sveti Otac je preminuo od posledica moždanog udara i srčane insuficijencije. Njegov oproštaj sa Trga Svetog Petra ostaje snažno svedočanstvo vere koja je prevazišla bolest.
U dokumentu koji je napisao dve godine pre smrti, papa Franja ostavio je dirljivu poruku o patnji, miru i molitvi, ali i zamolio da mu grob bude jednostavan, bez ikakvih ukrasa — u jednoj od najznačajnijih bazilika Rima, uz samo jedno ime: „Franciscus“
Odluka novog arhiepiskopa Pravoslavne crkve Albanije da prisustvuje poslednjem ispraćaju poglavara Rimokatoličke crkve izazvala je brojne reakcije među pravoslavnim vernicima širom sveta, dok su njegove izjave o papi otvorile pitanje granica međuverske ljubavi i crkvene tačnosti.
Fotografije iz bazilike Svetog Petra izazvale su lavinu komentara i pogrešnih tumačenja. Iza simbola koji mnogi poistovećuju sa zlom, zapravo stoji jedno od najdubljih svedočanstava hrišćanske vere – poniznost apostola Petra.
