Prepodobna Taisa
I ona je bila grešnica koja se pokajala. Kao i Sveta Pelagija tako je i ona svoju mladost provela u razuzdanom bludu. Na to ju je podstrekivala majka. Međutim, jedan od učenika Svetog Antonija Velikog, Pafnutije Sidonit, kada je video šta radi i kako živi, rešio je da je spase. Preobukao se Sveti Pafnutije u svetsko odelo, uzeo jedan zlatnik i otišao u grad da nađe Taisu- Čim je video Taisu dao joj je zlatnik. Ona, misleći da time želi da joj plati uslugu, odvede ga u svoju sobu. Tada ju je Pafnutije pozvao da se pokaje. .
"Duša i savest u Taisi probudiše se, i Taisa se obli suzama dubokog srdačnog pokajanja. Razdavši sve svoje imanje bednima ona se uputi u jedan devojački manastir, prema uputstvu sv. Pafnutija, i tu osta oko tri godine, zatvorena u jednu keliju, živeći samo o hlebu i vodi", piše u njenim žitijama.
Pred smrt ju je posetio Sveti Pafnutije i izveo je, preko njene volje, iz kelije.
"Ona se uskoro razboli i posle kratkog bolovanja predade svoju očišćenu i osvećenu dušu Bogu. Sv. Pavle Preprosti, drugi učenik sv. Antonija, u viziji vide u raju prekrasnu obitelj, ugotovanu od Boga sv. Taisi pokajnici", istaknuto je. Upokojila se 340. god.
Sveta mučenica Pelagija Devica
Poticala je iz poznate porodice iz Antiohije. U vreme cara Numerijana Antiohijski načelnik je poslao vojnike, da je dovedu na sud, kao tada razglašenu hrišćanku. Vojnici su opkolili njenu kuću i pozvali je da izađe. Ona im se javila, ali kad je čula da su došli da je vode kod sudije, veselo ih je zamolila da je pričekaju da se obuče. i
Međutim, popela je se na krov kuće, i dugo sa rukama uzdignutim prema nebu, molila je Boga da je uzme "i da ne dopusti da se oskvrni njena devstvena čistota".
Bog je uslišio njene molitve tako da je mrtva pala pred vojnike.
"Smrt njena, piše sv. Zlatoust, bila je sredstvom ne prirodnog pada nego zapovesti Božje“, pa produžuje: „i tako, ovo devstveno i od svakog zlata čistije telo ležalo je na zemlji: angeli su ga okružavali, arhangeli poštovali, sam Hristos bio je kod njega.“
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Sudija je tada poslao neke razvratne mladiće, da je oskrnave. Strahujući od beščašća, Haritina se pomolila Bogu, sa željom da je što pre uzme kako je razvratnici ne bi zlostavljavali. Umrla je dok se na kolenima molila.
Jedan je od dvanaestorice apostola i jedini među njima koji nije krio svoju sumnju u Vaskrsenje Hristovo. Kroz tu njegovu nevericu, zbog koje je i nazvan Neverni Toma, hrišćanstvo je dobilo potvrdu tog čudesnog događaja.
Sergije i Vakho bili su rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimilijana. I sam car ih je uvažavao zbog hrabrosti, mudrosti i vernosti, ali sve su promenilo kad je saznao da su hrišćani.
