Sveti Stefan Srpski (Slepi)
Stefan Branković (oko 1425. - 9. oktobar 1476.) bio je sin despota Đurđa i Jerine Branković. Đurađ je dao svoju kćerku Maru za ženu sultanu Muratu II, kao žrtvu za spas naroda i otadžbine. Kasnije je Murat II uzeo Marinu braću Stefana i Grgura za taoce i oslepeo ih.
Despotsku vlast nad Srbijom primio je 1458. godine, po upokojenju najmlađeg brata Lazara, despota. Stefan Slepi je vladao zajedno sa svojom snahom. Stupio je odmah u diplomatske odnose sa ugarskim dvorom, tražeći pomoć. Posle sporazuma sa Ugarima, prvi je došao sa svojih 8.000 vojnika Mihailo Silađi i rasporedio se duž Dunava, nastojeći da spreči mogući prelaz Turaka preko reke. Međutim, u takvim okolnostima Srpska despotovina je počela praktično da se predaje, prepuštajući svoje zemlje tuđinima da je brane.
Ličnost despota Stefana je počela da pada u zaborav. Bosanski kralj Stefan Tomaš je na saboru u Trebinju ponudio rešenje oko Smedereva. Ponudio je da se ćerkom umrlog despota Lazara, Jelačom oženi njegov sin Stefan Tomašević, planirajući da tako u miraz dobije i ostatke despotovine. Ugarski kralj se saglasio sa ovom odlukom, ne pitajući srpskog despoita Stefana. 1. aprila 1459. obavljeno je venčanje Stefana Tomaševića i Jelače, pa je tako u miraz bosanski kralj dobio i Srpsku despotovinu.
Despot Stefan je zbačen sa trona 8. aprila 1459, a zatim je napustio Srbiju. Zbačeni despot Stefan Branković potom odlazi u Budim, pa zatim kod sestre, grofice Katarine Celjske, a zatim u Dubrovnik. Odatle je otišao u posetu Skender-bega u Albaniju, gde se 1460. oženio Angelinom, ćerkom Skenderbega. Iz tog braka mu se rodio sin Đorđe i još dvoje mlađe dece (Jovan i Marija). Pred kraj života boravio je u Veneciji, da bi se na sam kraj života našao u oronulom zamku kraj Udina, koji je nosio naziv Beograd, a bio je poznat i pod imenom Friuli. Često bolestan, provodio je dane u bedi, i moleći za pomoć. Pisao je pisma gospodarima po Italiji. Sve do smrti je živeo od milostinje. Umro je 9. oktobra 1476. u istom zamku. Njegove netruležne i čudotvorne mošti Turcu su sasekli i zapalili zajedno sa manastirom Krušedolom 1716. godine. Ostatak moštiju mu počiva u obnovljenom manastiru Krušedolu na Fruškoj gori, zadužbini njegovog sina Đorđa Brankovića, u monaštvu nazvanog Maksim.
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Sudija je tada poslao neke razvratne mladiće, da je oskrnave. Strahujući od beščašća, Haritina se pomolila Bogu, sa željom da je što pre uzme kako je razvratnici ne bi zlostavljavali. Umrla je dok se na kolenima molila.
Sergije i Vakho bili su rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimilijana. I sam car ih je uvažavao zbog hrabrosti, mudrosti i vernosti, ali sve su promenilo kad je saznao da su hrišćani.
One i danas služe kao primer da je oprost greha moguć za sve samo ako ga iskreno žele.
