Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja velikog svedoka vere – drugog episkopa Jerusalima i jednog od Sedamdesetorice, koji je svojim mučeništvom pokazao da je ljubav prema Hristu jača od starosti, straha i smrti.
Svetog apostola Simeona, jednog od Sedamdesetorice, srodnika Isusa Hrista i drugog episkopa jerusalimskog, Srpska pravoslavna crkva molitveno proslavlja 10. maja. Njegovo žitije osvetljava rane stranice hrišćanske istorije, ali i dubine istinske vere – ugodnika Božjeg koji je bio spreman na mučeništvo radi istine i ljubavi Hristove.
Sveti Simeon bio je sin Kleope, brata pravednog Josifa – obрučnika Presvete Bogorodice. Samim tim, rodbinskom linijom beše blizak Spasitelju, ali je, što je neuporedivo važnije, duhovno postao Njegov najverniji sledbenik. Kao jedan od Sedamdeset apostola, Simeon je još u danima Hristove zemaljske službe video čudesa Božija i iz srca poverovao. Njegova vera nije bila prolazni zanos, već oganj koji nije gasnuo ni u poznim godinama, ni pred licem smrti.
Nakon mučeničke smrti Svetog Jakova, brata Gospodnjeg i prvog episkopa jerusalimskog, Crkva je u Simeonu prepoznala naslednika dostojnog takvoga blagoslova. Njegovo episkopsko služenje u Svetome Gradu trajalo je decenijama – са mudrošću starešine i smirenjem svetitelja, vodio je Crkvu kroz nemirna vremena rimske vlasti, jevrejskog otpora i sve žešćih progona.
Bio je stogodišnjak kada ga je car Trajan optužio ne samo kao hrišćanina, već i kao potomka Davidovog, bojeći se mesijanskih očekivanja u narodu. U vremenu kada mnogi gube snagu pred senkom smrti, Sveti Simeon svedoči Hrista jače nego ikada. Podnosi mučenja, prezire bol i, kao Njegov Gospod, prima krst – ne kao poraz, već kao pobedu ljubavi.
Raspet u poznim godinama, Simeon se dušom preselio u večni Jerusalim, koji se ne gradi rukom, već ljubavlju, verom i istinom. Njegov život ostaje zvezdano znamenje Crkvi – da ni starost, ni krvničke ruke, ni carstva ovoga sveta ne mogu nadjačati svedočanstvo vere koje gori u čoveku koji je istinski upoznao Hrista.
Danas, dok se u hramovima čitaju stihire u njegovu čast, dok se sveštenici sećaju njegovog svetog primera, a verni uznose molitve, Sveti Simeon nas uči da blizina Gospodu ne dolazi rođenjem, već služenjem. A da istinska ljubav prema Hristu vodi ne samo ka krstu – nego i ka vaskrsenju.
Zar postoji uzvišeniji kraj od života koji se svršava zagrljajem istog onog drveta koje je svet spaslo?
Duhovni mir postao je roba, koja ljudima stalno izmiče.
Onaj ko je naučio da ne traži smisao u svetu koji se neprestano menja, već u Bogu koji ostaje isti - taj poseduje mir koji nadilazi okolnosti.
U pravoslavlju, spoljašnji izgled vernika, uključujući i frizuru, ne smatra se presudnim za duhovno spasenje, ali se, ipak, posmatra u svetlu simbolike, skromnosti i poštovanja određenog reda.
Kada prestane nadmetanje, rađa se prostor za tišinu, pokajanje i istinsku radost. Ne u tome da budemo iznad drugih, već u tome da budemo u miru sa sobom.
U besedi za 23. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tome koliko je lako izgubiti duhovnu budnost – i koliko je spasonosno u trenutku zamoliti Boga: “Spasi me od prašine.“
Ajeti 46:13-16 pokazuju kako vera, zahvalnost i poštovanje roditelja ne samo da otvaraju vrata Božije milosti, već mogu potpuno promeniti vašu svakodnevicu.
Kroz primer iz Starog zaveta, jedan od najvećih svetitelja pokazuje kako vera i strpljenje oblikuju unutrašnju svetlost koju ništa na svetu ne može ugasiti.
Policija razotkrila kako je verski identitet iskorišćen za složenu mrežu krijumčarenja između Atike i Dodekanskih ostrva, dok javnost ostaje u neverici.
Srpska pravoslavna crkva 10. novembra proslavlja ovu svetiteljku, poznatu po snazi molitve i nepokolebljivoj veri, kojom je prkosila caru i mučiteljima.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Car Likinije naredio je najstrašnije mučenje, ali ni vatra ni bol nisu slomili njihove reči – „Mi smo hrišćani“. Danas ih slavimo kao svetitelje čija hrabrost nadahnjuje vekovima.
I oni koji svesno odbacuju decu, i oni koji ih ne mogu imati, deo su iste društvene stvarnosti koja je u raskoraku s Božijom zapovešću.
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Srpska pravoslavna crkva 10. novembra proslavlja ovu svetiteljku, poznatu po snazi molitve i nepokolebljivoj veri, kojom je prkosila caru i mučiteljima.
On je bio učenik Svetog Dimitrija.
Čudesa Svetog velikomučenika Dimitrija, koja je zapisao Ava Justin Popović, i danas svedoče da molitva, pokajanje i blagodat Božja pobeđuju i najtvrđa srca i najmračnija vremena.
Mitrovdan je izuzetno poštovana krsna slava u mnogim domovima.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Krsna slava nije samo porodična svetkovina, već sveti dan kada se vera, molitva i gostoprimstvo sjedinjuju u toplini doma, a domaćin s poštovanjem i radošću dočekuje svakog gosta kao brata u Hristu.
Kada se Crkva vređa, a duša ćuti – beseda o revnosti pokazuje kako pravednik postaje plamen koji ne gasne, već brani svetinju i spasava sebe.
U razgovoru sa svetogorskim monahom, hodočasnik otkriva kako post i strpljenje oblikuju duh, a istina Hrista daje snagu za životne izazove.
