Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja velikog svedoka vere – drugog episkopa Jerusalima i jednog od Sedamdesetorice, koji je svojim mučeništvom pokazao da je ljubav prema Hristu jača od starosti, straha i smrti.
Svetog apostola Simeona, jednog od Sedamdesetorice, srodnika Isusa Hrista i drugog episkopa jerusalimskog, Srpska pravoslavna crkva molitveno proslavlja 10. maja. Njegovo žitije osvetljava rane stranice hrišćanske istorije, ali i dubine istinske vere – ugodnika Božjeg koji je bio spreman na mučeništvo radi istine i ljubavi Hristove.
Sveti Simeon bio je sin Kleope, brata pravednog Josifa – obрučnika Presvete Bogorodice. Samim tim, rodbinskom linijom beše blizak Spasitelju, ali je, što je neuporedivo važnije, duhovno postao Njegov najverniji sledbenik. Kao jedan od Sedamdeset apostola, Simeon je još u danima Hristove zemaljske službe video čudesa Božija i iz srca poverovao. Njegova vera nije bila prolazni zanos, već oganj koji nije gasnuo ni u poznim godinama, ni pred licem smrti.
Nakon mučeničke smrti Svetog Jakova, brata Gospodnjeg i prvog episkopa jerusalimskog, Crkva je u Simeonu prepoznala naslednika dostojnog takvoga blagoslova. Njegovo episkopsko služenje u Svetome Gradu trajalo je decenijama – са mudrošću starešine i smirenjem svetitelja, vodio je Crkvu kroz nemirna vremena rimske vlasti, jevrejskog otpora i sve žešćih progona.
Bio je stogodišnjak kada ga je car Trajan optužio ne samo kao hrišćanina, već i kao potomka Davidovog, bojeći se mesijanskih očekivanja u narodu. U vremenu kada mnogi gube snagu pred senkom smrti, Sveti Simeon svedoči Hrista jače nego ikada. Podnosi mučenja, prezire bol i, kao Njegov Gospod, prima krst – ne kao poraz, već kao pobedu ljubavi.
Raspet u poznim godinama, Simeon se dušom preselio u večni Jerusalim, koji se ne gradi rukom, već ljubavlju, verom i istinom. Njegov život ostaje zvezdano znamenje Crkvi – da ni starost, ni krvničke ruke, ni carstva ovoga sveta ne mogu nadjačati svedočanstvo vere koje gori u čoveku koji je istinski upoznao Hrista.
Danas, dok se u hramovima čitaju stihire u njegovu čast, dok se sveštenici sećaju njegovog svetog primera, a verni uznose molitve, Sveti Simeon nas uči da blizina Gospodu ne dolazi rođenjem, već služenjem. A da istinska ljubav prema Hristu vodi ne samo ka krstu – nego i ka vaskrsenju.
Zar postoji uzvišeniji kraj od života koji se svršava zagrljajem istog onog drveta koje je svet spaslo?
Duhovni mir postao je roba, koja ljudima stalno izmiče.
Onaj ko je naučio da ne traži smisao u svetu koji se neprestano menja, već u Bogu koji ostaje isti - taj poseduje mir koji nadilazi okolnosti.
U pravoslavlju, spoljašnji izgled vernika, uključujući i frizuru, ne smatra se presudnim za duhovno spasenje, ali se, ipak, posmatra u svetlu simbolike, skromnosti i poštovanja određenog reda.
Kada prestane nadmetanje, rađa se prostor za tišinu, pokajanje i istinsku radost. Ne u tome da budemo iznad drugih, već u tome da budemo u miru sa sobom.
Kada neko više ne želi da bude deo našeg života, insistiranje i pokušaj da ga zadržimo može samo produbiti bol.
Bez rerne i komplikovanog postupka, mekano testo za tili čas postaje mirisno pecivo koje se na trpezu iznosi uz sir, kajmak ili jogurt.
Oslovljavanje sveštenih lica mora da bude primereno okolnostima i prilici.
U besedi za sredu 19. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da dobro delo ne treba koristiti za sopstvenu slavu, već ga sa ljubavlju prepustiti drugima da prepoznaju njegovu vrednost.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetu prvomučenicu Teklu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svete mučenike Sergija i Vakha. Katolička crkva obeležava Blaženu Devicu Mariju od Krunice, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Rimski vojskovođa gotskog porekla, svojim mučeništvom i verom pomerio je granice ljudske izdržljivosti i postao simbol nepokolebljivosti u vremenu progona.
U autorskom tekstu, koji prenosimo u celosti, pozivajući se na Jevanđelje i crkveno predanje, đakon Igor Cukanov iznosi svedočenja o životima, veri, propovedi i stradanju Isusovih srodnika.
Kao rimski vojvoda, još nekršten, predvodio je vojsku uz pomoć Hrista, podneo mučeništvo i ostavio neizbrisiv trag kroz vekove.
Car Likinije naredio je najstrašnije mučenje, ali ni vatra ni bol nisu slomili njihove reči – „Mi smo hrišćani“. Danas ih slavimo kao svetitelje čija hrabrost nadahnjuje vekovima.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetu prvomučenicu Teklu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svete mučenike Sergija i Vakha. Katolička crkva obeležava Blaženu Devicu Mariju od Krunice, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Tekla je tri dana i tri noći slušala propoved apostola Pavla, nakon čega je prihvatila veru u Hrista i odlučila da život posveti devstvu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Začeće Svetog Jovana Preteče i Krstitelja po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog apostola Tomu. Katolička crkva obeležava Svetog Bruna, Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Crkva 6. oktobra slavi praznik začeća Preteče Gospodnjeg, sina Zaharije i Jelisavete.
Crkva ne odbacuje medicinu, ali ističe da lekovi samo umiruju telo, dok se duša leči ispovešću, liturgijom i menjanjem sebe.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Tekla je tri dana i tri noći slušala propoved apostola Pavla, nakon čega je prihvatila veru u Hrista i odlučila da život posveti devstvu.
Tokom višednevne posete predviđene su svete liturgije, osvećenja hramova i susreti sa vernicima u Melburnu, Kanberi i Sidneju.
Patrijarh se pozvao na odluku Svetog sinoda i potvrdio da se praznik Hristovog Rođenja u Jerusalimu i dalje proslavlja 7. januara.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
